Imperija „belih kragni“

Vest da je krajem 2022. u Siriji nastradao beloglavi sup po imenu Milan rastužila je ljubitelje ptica, a one sa manje ornitološkog znanja zapitala: otkud ptić iz gnezda u liticama nad Radoinjskim jezerom da tako daleko odluta? „To je njihovo istorijsko nasleđe koje datira od pre otvaranja hranilišta u okviru Specijalnog rezervata prirode Uvac“, objašnjava dr Saša Marinković, saradnik Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković“. I, jedan od najzaslužnijih, pored Bratislava Grubača, ornitologa Zavoda za zaštitu prirode Srbije, za to što je uvačka kolonija postala najbrojnija na Balkanu, pa je svakom drugom orlu s belom „kragnom“ što preleti nad Evropom, Uvac zavičaj. Marinković je i osnivač Fondacije za zaštitu ptica grabljivica Srbije, formirane pri Institutu, u cilju da doprinese očuvanju ugroženih vrsta i njihovih prirodnih staništa. Svi zajedno - Rezervat prirode Uvac d.o.o, Institut, Fondacija, Zavod, ali i lokalna preduzeća i stanovništvo, postigli su nezamisliv uspeh implementacije programa za očuvanje ugroženih supova. Status ugrožene vrste na svetskom nivou sup je stekao nakon mnogih vekova poštovanja kao svete ptice i jedine grabljivice koja ne ubija da bi opstala. NJegov lik bio je heraldičko znamenje srednjovekovnih Nemanjića, Mrnjavčevića, Lazarevića i Crnojevića, baš kao što je i egipatsku boginju Mut predstavljala ova ptica. Zlopaćenje supova ovde počinje zamiranjem nomadskog stočarstva, jer njihova omiljena hrana jesu uginuli papkari. Nakon Drugog svetskog rata supovi su masovno indirektno trovani, u sklopu lovačkih akcija suzbijanja broja karnivora. „Prema izveštaju Lovačkog društva Srbije, samo je 1957. potrovano 600 supova, koliko ih danas ima ukupno na Uvcu, Radojini, LJuboviji, Mileševu i u kanjonu Trešnjice“, kaže Marinković. Mlađani Milan ranjen je metkom krivolovaca, ubrzo podlegavši povredi. Put u Siriju njemu je bio prvi i poslednji, čime se svrstao u oko 37 odsto sabraće koja se ne vrate u zavičaj. Druga su novodopska prerana uginuća mahom vezana za naletanja na dalekovode i vetrenjače. Za smrt Mirne, poslednje od stanovnika Rezervata u prošlogodišnjoj „crnoj hronici“ supova, odgovorni su ujedi pasa koji su je se dočepali 3.972 kilometra daleko od kuće, u gradu Abha u Saudijskoj Arabiji. „U uzroke uginuća spadaju i nepostojanje mera zaštite u nekim od država gde supovi svraćaju ili se duže zadržavaju“, kaže Marinković. Čudna sudbina zapala je i Sadamu, „kidnapovnom“, pa oslobođenom iz Iraka tek nakon političkog dogovora naših i iračkih vlasti. Dobrila se otisnula u Tursku, vrativši se kući avionom, uz ekstremnu medijsku pompu, da bi godinu i po kasnije skončala, zbog pogrešnog proračuna razmaka grana na jednoj steni, gde se zaglavila. Nekolicina pripadnika uvačke kolonije pala je u reku usled neobične turističke ponude obilaska gnezda helikopterom. „Srećom, brzo smo reagovali, pa je država takve ture zabranila“, napominje Marinković. Supovi stradaju i zbog lekova protiv bolova, koji se daju stoci da bi meso bilo mekše, ali i zbog pesticida, teških metala, motornih vozila, krađe gnezda, ilegalne trgovine jedinkama... Poslednje je objašnjivo, ali ne i opravdano, veličanstvenošću ovih ptica, raspona krila oko tri metra. I stilovi letenja tog „nebeskog kralja“ graniče se sa čudesnim. Oni hvataju termalne struje koje ih za 5-6 minuta bace do korena oblaka, na oko 3.000 metara. Onda se puštaju, kružeći uglavnom u jatima, a gubitkom jednog visinskog metra, supovi idu 11 metara u daljinu. Cilj letenja je Mediteran gde se sneg ne zadržava, i gde su termalne struje dovoljno jake tokom cele godine. Uvac je supovima bio pribežište još od pre 11.000 godina, prema fosilnim ostacima. Pogodovao mu je ovdašnji izdašni stočni fond, kao i „pakt“ sklopljen sa stanovništvom, po kome su na kamenu ploču iznosili uginule životinje. „Ovo je zabranjeno 1964, uvođenjem sanitarnih mera koje su nalagale da se leševi zakopavaju ili spaljuju“, navodi naučnik. Novo iskušenje za naše supove bila je izgradnja hidroelektrane Kokin Brod, 1962. godine. Uoči početka radova, Jelena Popović iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije, evidentirala je samo 23 para, uskoro izložena stresu od eksplozija. Mere zaštite područja, koje je propisao Zavod, u početku su se odnosile samo na tri stene nastanjene ovim lešinarima. Danas one obuhvataju oko 7.500 hektara, ali je novom Studijom pokriveno preko 11.500 hektara. „Mere se odnose na razne zabrane i ograničenja, te, recimo, nije dozvoljeno kretanje plovila do 1. maja, dok mladunci dovoljno ne odrastu. Ograničeno je i prisustvo ljudi u neposrednoj blizini kolonija sa gnezdima beloglavih supova“, kažu u ZZSP. Sve ovo, plus formiranje hranilišta, urodilo je značajnim povećanjem broja supova, sa svega nekoliko parova devedesetih godina. Proširujući granice zaštićenog područja, Zavod je revidirao i koncept režima zaštite, pa su sad najstrože zaštićene najznačajnije vrednosti Rezervata, poput gnezdilišta, dok su u području trećeg stepena zaštite dozvoljene delatnosti u saglasnosti sa tradicionalnim aktivnostima. ZZSP „učestvuje i u propisivanju mera i smernica za potrebe programa markiranja svih ptica (i slepih miševa) u Srbiji kroz stručno mišljenje“. Od markiranja je Marinković i krenuo u svojoj misiji očuvanja „nebeskih kraljeva“, „zaljubivši“ se u njih još na studijama. Profesori su ga od te pasije odvraćali, baš zbog malog broja jedinki. Mladi istraživač se na to nije obazirao, izlažući se riziku pentranja po stenama po bilo kakvom vremenu. Većini otužan, miris supa njemu je prijao, dok je odolevao i odbrambenom kljucanju orlova lešinara. Nisu ga remetili ni začuđeni pogledi seljana, kojima je posmatranje ptica delovalo kao gubljenje vremena. Neki su mu ipak i prilazili, deleći njegovu strast iskonski. Takav je bio kasnije čuveni Borko Obućina iz Bukovika, potonji Marinkovićev saradnik u podizanju svesti lokalnog stanovništva o značaju supova, po programu Instituta i Fondacije. „Dok sam držao predavanja meštanima, imao sam utisak da govorim zidovima. Borkove reči imale su veću težinu jer im se ’neko njihov’ obraćao“, seća se naučnik. Od pomoći mu je bio i Borkov brat Toma, vozeći ga čamcem u davnim prilikama popisivanja supova. Pre toga, Marinković je teren obilazio peške, što je iziskivalo previše vremena. U brizi za supove isticali su se i mnogi drugi meštani, pa i Dragan Gujaničić, spasavajući mladunce kad prilikom prvog leta upadnu u jezero. „Sa tim pticama mi smo saživljeni od pamtiveka, jer oni su čistači prirode. U tom smislu, domaćini su izbacivali uginulu stoku na neku prostranu ravan, umesto da plaćaju da se leševi spaljuju, ili da ih zakopavaju“, Gujaničić navodi. Markiranjem prstenom i krilnom markicom, započetim 1986, i vrlo sporim u početku, nauka je svašta saznala o supovima. Tek 2004, obeležavanju su se priključili alpinisti, dok su satelitski odašiljači uvedeni 2012. „Sada se markira 10 odsto populacije, što je sasvim dovoljno za praćenje faktora koji utiču na supove. Institut ih popisuje tri puta godišnje, tokom gnježđenja, ležanja na jajima i poletanja mladunaca“, ističe naučnik. Svi podaci se na godišnjem nivou dostavljaju Centru za markiranje životinja u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu, koji ih šalje svetskom centru za markiranje ptica i slepih miševa, ali i Ministarstvu zaštite životne sredine i ZZSP. „Na taj način, informacije su svima dostupne, što doprinosi boljem poznavanju kretanja i navika ptica, i posledično - adekvatnom propisivanju mera njihove zaštite“, kažu u Zavodu. Sada je mnogo lakše ptice popisati, jer su mesta za gnezda poznata, korišćena generacijama. Zna se i da su ženke nešto krupnije i često dominantne, pa je Živko preimenovan u Živku, a Lazar u Lazaricu. Poznato je i da na njihovom kljunu bitiše 86 bakterija od kojih je petnaestak patogeno, i da se hrane mišićima i mekim tkivima (iznutricama) mrtvih sisara. „Kako se sup ne hrani kožom, on i ne može da je prokine, već bi to trebalo da učini orao bradan“, Marinković ukazuje na savršen krug lanca ishrane. Ali, kako bradana više nema na Uvcu, koža uginule stoke prosecaju ljudi pre „serviranja“ na hranilištu Manastirine. Organizovanje ptičje „menze“ takođe se sporo odvijalo, prvo dopremanjem uginule stoke uz pomoć komunalnog preduzeća iz Nove Varoši. Opština je izdvojila sredstva da se napravi put do hranilišta. „Dok Rezervat Uvac d.o.o. još nije postojao kao upravljač zaštićenog područja, Limske elektrane i fabrika Plastika iz Nove Varoši pomagale su finansijski, obezbeđujući gorivo ili vozila za dovoz hrane beloglavim supovima“, kaže Miljka Dučić, v. d. direktora SRP Uvac. Mnogobrojni volonteri, žitelji novovaroških i sjeničkih sela, doprinosili su energijom i sopstvenim sredstvima. Opstanku supova danas su na usluzi meštani Nove Varoši, Sjenice, Čajetine, Prijepolja i Priboja, uredno javljajući kad neko grlo ugine. Kako to nije dovoljno, Rezervat je sklopio 14 ugovora sa klaničnim industrijama Zlatiborskog okruga koje svojim otpadom prehranjuju supove, a ujedno ga se rešavaju jeftinije, i na adekvatan način. Samo ove godine tim putem, supovima i drugim nekrofagnim vrstama ptica posluženo je 345.247 kilograma „ručkova“. Hranjenje nadziru kamere, motreći i na eventualni dolazak drugih lešinarskih vrsta, kao i vuka, divlje mačke, medveda.., koji su konkurencija supovima. Međutim, još je veće takmičarstvo među samim supovima, dovoljno namnoženim, zašto se i otiskuju na svoje duge letove. „Hranu raspoređujemo po hranilištu da se ne bi pravila gužva“, nadovezuje se Novak Pejović, rukovodilac čuvarske službe i upravnik ribarskog područja Rezervata. Čim zapaze službeno vozilo SRP „Uvac“, supovi se skupe i stanu da kruže, „merkajući“ doneto. Nepojedene kosti i kožu preuzima Veterinarska ustanova Napredak iz Ćuprije i uništava ih na propisani način, dodaje Pejović. Ministarstvo zaštite životne sredine subvencioniše gorivo za ovaj odvoz, ali finansijski pomaže i druge aktivnosti Rezervata, kako Dučić napominje. Marinković, opet, nije baš zadovoljan ponašanjem države. „Osim što je područje zaštitila, nabavila dva od devet satelitskih odašiljača i finansirala video-nadzor, praktično ništa nije uradila“, on ističe. I pominje slučaj jednog bivšeg ministra ekologije, koji je na hranilište sleteo helikopterom, nesvestan ili neobavešten šta time čini populaciji zaštićenih ptica. Nekad je projektu oživljavanja kolonije supova klipove pod točkove gurala i sama uprava Rezervata, kako Marinković zapaža. „Kad je trebalo da u prirodu pustimo Uroša, koji se zatekao u Varšavi i ovde uganuo nogu, pa smo mu dodali nadimak Nejaki, hteli smo da organizujemo međunarodni spektakl. Umesto da ovo spremno prihvati, jer em su neke zvanice bile potencijalni donatori, em interesovanje stranaca dobro utiče na lokalnu zajednicu, tadašnji direktor je osujetio događaj, traživši mi dozvolu za poletanje, dotad nepotrebnu“, priča naučnik. I posle se taj direktor prenemagao različitim zahtevima, sve dok ga poljska, a posledično i naša vlada nije stisla da popusti. Uroš je pušten zahvaljujući novcu Ministarstva ekologije, koje te iste pare nije htelo da izdvoji za transport ptice iz Varšave. Ni Vizitorski centar, plaćen državnim novcem, nije zaživeo jer nekadašnja uprava Rezervata nije obezbedila uslove za dobijanje upotrebne dozvole, on dodaje. A tu bi se sakupile sve informacije, kao i artefakti, na sve strane sada razasuti. Bilo je i pozitivnih pomaka, iako nenamernih, pa je galopirajuća inflacija početkom devedesetih okrenula narod „večitim vrednostima“, pa i svom prvom komšiji u svetu ptica. Tad se meštanima iskristalisalo sve što im je Marinković onomad pričao. Ali, kako svaka stvar brzo sklizne u svoju suprotnost, sad su se „lokalnom stanovništvu osladile pare od turizma“. „Sada hrle što bržoj zaradi, ne razmišljajući o budućim generacijama koje bi mogle da žive od ’brenda’ beloglavog supa“, zapaža. Stoga ima primera da gost dođe u pratnji domaćina do gnezda u steni. „Onda ovde viče, ne bi li naterao supa da izviri, i eventualno poleti, što te ptice veoma uznemirava“, Marinković ističe. Srećom, te prilike su retke, jer Rezervat i nadzire sprovođenje mera zaštite, kako Dučić zaključuje. Premda ima mnogo razloga za ponos dostignutim, jer sup opet caruje nebeskim prostranstvom nad klisurom Uvca, uvek bi moglo biti još bolje. Supovi bi mogli opet da nasele Staru planinu, odakle su odavno prebegli. Da je sve išlo željenom dinamikom, već bi se sprovodili i programi za zaštitu ugroženih vrsta zmija, žaba... Tek tad bi snovi stručnjaka i mnogih laika bili ostvareni. Dragana Nikoletić