Medijski hajp na obostranu korist

Kontroverzni odnosi Srbije sa Rusijom ponovo su među glavnim vestima međunarodnih medija, budući da zloglasna privatna vojna organizacija Vagner navodno pokušava da regrutuje srpske dobrovoljce za borbu na strani Rusije u invaziji na Ukrajinu. Ova vest odjeknula je kao poziv na uzbunu u zapadnim prestonicama, koje su izvršile pritisak na srpskog predsednika Aleksandra Vučića da smesta okonča tu aferu. Očigledno, napori su urodili plodom, te Vučić ne samo što je osudio delovanje Vagnera, ponavljajući stav da je strano plaćeništvo krivično delo po srpskom zakonu, već je i javno saopštio da Srbija ne podržava rusku invaziju i da Krim i Donbas smatra delovima Ukrajine. Takav stav uglavnom se smatra dugo očekivanim pokušajem Beograda da počne sa distanciranjem od Moskve i njenog brutalnog rata. Ali, da li je? Kao što je često slučaj u odnosima između Srbije i Rusije, otklon Beograda od Vagnera više je akrobatika stručnjaka za odnose s javnošću i medijskog izveštavanja nego li realan razvoj događaja na terenu. Obe strane su vešto manipulisale popularnim stereotipima o privrženosti Rusije i Srbije sopstvenim ciljevima i postigle željeni efekat. Teško je utvrditi ko je tačno pokrenuo celu priču, ali medijska bura podigla se u decembru 2022. godine, kada su dvojica srpskih desničarskih aktivista posetili novootvoreni Vagnerov centar u Sankt Peterburgu. Iako bez uticaja u Srbiji, poseta marginalnih grupa sa malobrojnim članstvom Rusiji je očigledno bila deo propagandne kampanje koju vodi vlasnik plaćeničke kompanije Vagner, sumnjivi biznismen Jevgenij Prigožin. Prigožin je oduvek voleo da demonstrira Vagnerovu sposobnost za više od pukog ratovanja, trudeći se da pokaže kapacitet za ostvarivanje ruskih interesa širom sveta drugim sredstvima, ukoliko mu Kremlj obezbedi više moći i resursa. Prijem dva Srbina u Sankt Peterburgu objavili su Prigožinovi mediji da bi ruskom rukovodstvu skrenuli pažnju na njegov rad i sve veći međunarodni uticaj. Dobijeni publicitet prevazišao je sva očekivanja. S obzirom na Vagnerovu ozloglašenost u međunarodnim krugovima, veći broj medija pogrešno je protumačio ovu posetu, kao da Prigožin u Srbiji otvara kancelariju za vrbovanje dobrovoljaca za rat protiv Ukrajine. Ovakva interpretacija savršeno se uklopila u stereotip rusko-srpskog bratstva po oružju. Zbog ovoga su je međunarodni mediji prenosili iako je više puta demantovana. Štaviše, u januaru je dodatno podgrejana nekolicinom manjih epizoda kojima je pripisan nesrazmerno veliki značaj u već naelektrisanoj atmosferi. Početkom januara, srpska verzija ruske propagandne medijske kuće RT Balkan objavila je članak koji otvoreno reklamira kompaniju Vagner kao poželjnog poslodavca. Članak se nije obraćao direktno Srbima i ubrzo je povučen, ali je ostavio posledice. Usledile su vesti o nekoliko srpskih dobrovoljaca koji su već na obuci za rat u Ukrajini, dok je 14. januara u Beogradu osvanuo mural koji veliča grupu Vagner. Narednog dana mural je preškraban, ali u Srbiji se tokom sedmica koje su prethodile već akumuliralo dovoljno šumova oko Vagnera da aktivnosti ove kompanije budu na dnevnom redu Vučićevih razgovora sa zapadnim diplomatama. Srpski predsednik delovao je spreman da reaguje. Javno je prekorio Rusiju zbog zloupotrebe njegove dobre volje i naglasio da Vagner nije dobrodošao u Srbiji kao zemlji u kojoj je strano plaćeništvo stavljeno van zakona. Otklonivši preostale sumnje, Vučić je čak izjavio da Beograd ne podržava agresiju Moskve na Ukrajinu i da neće priznati Krim, Donbas i druge nedavno pripojene ukrajinske teritorije, kao delove Rusije. Zapad je pozdravio ove snažne izjave srpskog predsednika, koji je zbog njih zaslužio i povoljno izveštavanje u međunarodnim medijima. Ne treba, međutim, preuveličavati ni hrabrost koja je Vučiću bila potrebna za takve poteze, ali ni posledice koji će oni imati po odnose između Srbije i Rusije. Nema dokaza da je Vagner sistematski ciljao na Srbe u svojoj kampanji regrutacije, a kamoli da je otvorio kancelariju u ovoj zemlji. S obzirom na lakoću kojom Prigožin regrutuje ruske robijaše u svoju privatnu vojsku, čija se veličina procenjuje na 50.000 boraca, nema puno vojne logike da Vagner ulaže trud u regrutaciju u Srbiji zarad par desetina dobrovoljaca. Čini se da je od samog početka Prigožinov prioritet bio da uzburka medije, a srpsko rukovodstvo ga u tome nije omelo, nego pre pomoglo. Vodeći svetski mediji objavili su da se Vagner širi na Balkan, što je vojnom biznismenu omogućilo da se pred Kremljom pokaže kao preduzeće koje može da pojača ruski uticaj u svetu efikasnije nego prenaduvani i korumpirani državni aparat. Komentarišući ovaj skandal, Prigožin se uzdržao od svoje uobičajeno oštre retorike i sa uvažavanjem izjavio da nema ljutnje prema Srbima, koji mogu da rade po svome. Nije verovatno ni da će se Kremlj uvrediti zbog Vučićevih izjava, jer one u međusobne odnose Beograda i Moskve nisu unele ništa novo. Srbija je još 2015. godine zakonom zabranila svojim građanima da kao dobrovoljci učestvuju u stranim sukobima. Zakonodavstvo Srbije tada je promenjeno kao reakcija na izveštaje o srpskim državljanima koji ratuju u Donbasu i Siriji. Od tada je nekoliko desetina Srba po zakonu osuđeno na zatvorsku kaznu, što Rusija nije ni registrovala. Zašto bi se onda sada ljutila na Vučića koji je jednostavno nastavio sa statusom kvo, kakav se održava već godinama? Isto se odnosi na Vučićeve izjave da Srbija poštuje teritorijalni integritet Ukrajine. To je zvaničan stav Beograda od rata Rusije protiv Gruzije 2008. godine, više puta ponovljen od aneksije Krima, 2014. godine. Moskvi je ovaj pristup dobro poznat i nikada mu nije prigovorila, shvatajući da Srbija mora čvrsto da stoji iza načela teritorijalne celovitosti u nastojanjima da spreči puno priznanje Kosova kao nezavisne države. Rusija nema problem ni sa time što Vučić koristi ovaj skandal da bi se Zapadu prikazao kao konstruktivan prozapadni lider koji se suprotstavlja savezu Kremlja sa srpskim desničarskim radikalima. Moskva shvata da takvi izmišljeni ustupci, kakvo je zatvaranje nepostojeće Vagnerove kancelarije u Srbiji, pomažu Vučiću da se izmigolji pritisku Zapada oko suštinski važnih pitanja, kao što je energetska saradnja sa Rusijom, pridruživanje sankcijama protiv Rusije ili priznavanje Kosova. Slični skandali u prošlosti, kada je Vučić optužio Moskvu da stoji iza protesta protiv antikovid mera 2020. godine, ili da je podmitila jednog srpskog zvaničnika 2019. godine, nisu ostavili traga na odnosima između dve zemlje. Ništa ne ukazuje na to da će ishod svađe oko Vagnera biti išta drugačiji. Neće biti hapšenja ili razbijanja proruskih grupa. Naprotiv, ovaj skandal je pokazao da one ostaju pod Vučićevom čvrstom kontrolom: Iz RT Balkan hitno su povukli objavu koja se nije svidela vlastima u Beogradu, dok autori murala posvećenog Vagneru nisu pokušavali da ga ponovo naslikaju nakon što je prvi uništen. Takođe, srpski provladini tabloidi neće ublažiti svoje žestoke proruske narative. Priči o Vagneru, namenjenu zapadnoj, a ne domaćoj javnosti, posvetili su samo letimičnu pažnju. Ovaj skandal pomogao je i Kremlju i Beogradu da steknu publicitet kakvom su težili, a da pritom ne naškodi njihovim odnosima. Rusija i Srbija će nastaviti da koriste svoju saradnju u različite propagandne svrhe. NJihov odnos ostaje vitalan zahvaljujući obostranoj spremnosti da se prema potrebama onog drugog ophode sa tolerancijom i razumevanjem, uz sposobnost da razdvoje pitanja od suštinskog značaja i marketinške trikove. Maksim Samorukov gostujući istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i saradnik Karnegi zadužbine za međunarodni mir