Sagorela zvezda

Kako onima odavde koji su njeno ime negde možda i čuli, ali o njoj ne znaju ništa, u najkraćem opisati DŽasindu Ardern, dojučerašnju premijerku Novog Zelanda koja je, samo devet meseci pred izbore, neočekivano objavila da se povlači s dužnosti? Da pokušamo. Znate onu Anu Brnabić? E, DŽasinda Ardern vam je sve suprotno od nje. Visoko inteligentna, elokventna, saosećajna i šarmantna - i s harizmom u zamenu za koju bi se, kako je ovih dana neko konstatovao, većina političara odrekla jednog bubrega - Ardern je tokom malo više od pet godina na mestu premijera bila nešto što je malo koji šef države ili vlade neke male, daleke zemlje, makar i bogate poput Novog Zelanda: međunarodna zvezda. Takvom statusu svakako su doprinele pobrojane osobine, ali dobar deo sveta za njih ne bi saznao, niti bi za nju mario, da njena dva mandata (parlamentarni izbori se na Novom Zelandu održavaju na tri godine) nisu obeležili traumatični događaji u suočavanju sa kojima su liderski i ljudski kvaliteti Ardernove došli do punog izražaja. Međunarodnu pažnju najpre je privukla neviđenim entuzijazmom koji je u domovini 2017. izazvao uspon na vlast tada 37-godišnje progresivne političarke - neće proći mnogo a u opticaj će ući termin džasindamanija - te time što je, posle nekadašnje pakistanske premijerke Benazir Buto, 2018. postala tek druga predsednica vlade neke zemlje koja je na dužnosti rodila dete. Ali su dani i nedelje nakon terorističkog napada na dve džamije u Krajstčerču u martu 2019, kada je ubijen 51 Novozelanđanin muslimanske veroispovesti, bili ti koji su od Ardernove načinili istinski internacionalnu figuru. U podjednakoj meri empatična (s preživelima i porodicama žrtava masakra sastala se noseći hidžab i upućujući ključnu poruku: „Oni su mi“) i odlučna (samo nekoliko dana kasnije biće usvojen zakon kojim se zabranjuje posedovanje vojnog poluautomatskog oružja), Ardern je, u najtežim mogućim okolnostima, istovremeno demonstrirala humanost i liderstvo - kombinaciju na koju se u svetu visoke politike ne nailazi često. Iste vrline pokazala je i tokom onoga što je na test stavilo sve svetske vlade: pandemije. Brza i efikasna reakcija njenog prvog kabineta, te striktni antikovid režim koji će nastaviti da sprovodi i onaj naredni (izbori na kojima je njena Laburistička stranka ubedljivo pobedila održani su oktobra 2020), doprineli su da Novi Zeland kroz tu krizu prođe bezbolnije od drugih: bez kolapsa zdravstvenog sistema i s tek oko 2.500 preminulih u zemlji od preko pet miliona stanovnika. Ali je upravo pandemija bila ta koja je nosila i zametak onoga što će na kraju dovesti do silaska Ardernove s vlasti. I na Novom Zelandu su, naime, antipandemijske mere (a tamošnje su bile među najstrožim) naišle na ogroman otpor istih onih društvenih slojeva koji su se i drugde po svetu najžešće opirali tome da im država propisuje bilo šta, pa makar to bilo i u njihovom interesu. Antivakseri, radikalni desničari i drugi ekstremisti kreirali su atmosferu u kojoj se u fokusu njihove mizogine mržnje neizbežno našla premijerka lično: kao oličenje tobožnje diktatorske moći države, ali i kao meta ozbiljnih pretnji - čiji se broj u poslednje tri godine utrostručio - pa i konkretnih pokušaja zastrašivanja. A kada je, u uslovima globalne krize izazvane kombinovanim dejstvom pandemije i ruske invazije na Ukrajinu, na Novom Zelandu ozbiljno počela da se pogoršava i ekonomsko-socijalna situacija (od skoka inflacije i eksplozije cena nekretnina do masovnog beskućništva i rasta stope nasilnog kriminala), njenu ionako preambicioznu reformsku agendu ostavljajući bez ikakvih izgleda da bude realizovana, Ardern je - kako je saopštavajući odluku o povlačenju i sama rekla - prosto ostala bez snage da nastavi dalje. Na razočaranje, pa verovatno i ljutnju mnogih u stranci i među pristalicama: verovalo se da bi, kao i dalje ubedljivo najpopularniji političar u zemlji, laburiste možda mogla da spasi verovatnog poraza u oktobru. Neće se desiti. NJihov poslanički klub već je za novog premijera izglasao Krisa Hipkinsa, dosadašnjeg ministra obrazovanja, policije i javnih službi. A DŽasinda Ardern sa scene silazi kao redak primer političara koji je pre svih drugih shvatio da mu je vreme isteklo. Vladan Marjanović