Neprihvatljiv plan o prihvatanju secesije

Postoje stvari koje jedan narod i u trenucima najveće duševne klonulosti, moralnog posrtanja i odsustva vitalnog životnog poleta, sebi ne sme da dozvoli. Odustajanje od dela državne teritorije i potiranje sopstvenog nacionalnog bića spadaju u te stvari, nedopustive za svaku državu i za svaki narod. A upravo se to danas traži od Srbije i Srba. Takozvani francusko-nemački plan, odnosno plan vodećih zemalja EU i SAD, jeste plan o priznanju i prihvatanju secesije Kosova i Metohije. I o tome nema spora. Bez obzira na to što vlast kukavički od srpske javnosti skriva punu sadržinu ovog ultimatuma, dovoljno pouzdanih izvora ju je obelodanilo. Sam Miroslav Lajčak je izjavio da objavljeni tekstovi „nisu isti, ali su blizu“, a da „filozofija plana nije promenjena“. Ta „filozofija“ sva je sadržana u zahtevu da se Srbija pomiri sa otimačinom (druge reči nema) svoje državne teritorije. Drugačije naravno ne može ni biti s obzirom na činjenicu da su navedeni plan predložile države koje su i same priznale secesiju naše južne pokrajine a koje su prethodno podržavale albanski separatizam i nakon toga izvršile agresiju na našu zemlju. Čak i kada bi u nekoj potonjoj verziji plana bile izvršene i određene kozmetičke korekcije, sasvim je jasno šta je njegova ideja i cilj od kojih se neće odustati. Malo je reći da bi posledice prihvatanja ovakvog predloga bile pogubne po srpski narod i da bi dovele u pitanje i sam njegov opstanak. Kosovo i Metohija – koju dve trećine čovečanstva i natpolovičan broj država u svetu smatra sastavnim delom Srbije – zaživelo bi kao nezavisna država. U takvoj situaciji bi se otvorio ne samo put ka članstvu Kosova u NATO i UN, već i ka stvaranju takozvane velike Albanije. Uporedo s tim, procesi rastakanja naše državne teritorije i srpskog nacionalnog bića bi se neminovno nastavili. Prva na udaru bi se našla Republika Srpska, a otvorila bi se teritorijalna i upravno-pravna pitanja i unutar centralne Srbije. Gubljenje duhovne vertikale i kosovskog etosa bi učinilo svaku dalju odbranu nemogućom. Najgore od svega, međutim, leži u prostoj činjenici da bi se Srbi kao narod predali; da bi prvi put u svojoj istoriji odlučili da više ne teže da budu krojači svoje sudbine; da bi prvi put u svojoj istoriji odlučili da budu beznačajni. I time bi kao narod okončali svoje istorijsko bivstvovanje. Od naroda sa slavnom istorijom i slobodarskom tradicijom Srbi bi se ubrzo pretvorili u gomilu raskorenjenih pojedinaca. Ono što bi preostalo od države Srbije pokorilo bi se evro-atlantskom svetu i predstavljalo bi njegov sićušan, u potpunosti nevažan deo. I zbog svega navedenog se ovaj plan – a zapravo jeftin ultimatum – mora odlučno i u celini odbiti. I naprosto je smešna, a ujedno i sramna argumentacija pobornika prihvatanja ovog plana. Sejanje straha pričom o sankcijama i ekonomskoj katastrofi u slučaju odbijanja evropsko-američkog predloga smešna je u svojim naivno propagandnim namerama. Naime, ne samo da su najviši strani zvaničnici demantovali tvrdnje da bi u slučaju odbijanja bile uvedene sankcije, već o neistinitosti tvrdnji vlasti govori zdrav razum svakoga ko imalo poznaje način odlučivanja u okviru EU i ko i malo poznaje ekonomiju i motive investitora. Sasvim je jasno da o uvođenju bilo kakvih sankcija Srbiji ne može da bude konsenzusa u okviru EU, a isto važi u velikoj meri i za ukidanje bezviznog režima. A navedena argumentacija je sramna, jer suštinski počiva na logici poturice i predstavlja neposredno otelotvorenje izreke „prodati veru za večeru“. Jedino što se sa sigurnošću može reći je da bi u slučaju odbijanja ultimatuma proces pridruživanja EU bio (privremeno) zaustavljen, što bi značilo da bi Srbija bila lišena bespovratne finansijske pomoći, koju bi inače dobila kroz razne mehanizme pretpristupne pomoći. Nesumnjivo je, takođe, da bi bilo prekinuto i podsticanje investitora zemalja EU od strane njihovih vlada da investiraju u Srbiji - što ima značaja, ali ne mora presudno uticati na odluke kompanija, koje se rukovode sopstvenim interesima i izgledima da ostvare profit. Nijedna od mogućih posledica, međutim, ne može da se poredi sa gubljenjem ambicije u jednom narodu da znači nešto i da kroji sopstvenu sudbinu. Jednostavno, na beščašću, porazima, predaji i povlačenjima niko, nikada i nigde nije izgradio bolju budućnost za sebe.