Malo smo proizveli, a još manje naučili

Izgleda da smo konačno stigli do kulminacije zlatnog doba – u Srbiju su se vratili tuberkuloza, sifilis, morbile... a uz antivaksere i deficit pedijatara možemo da očekujemo veliki kašalj i dečju paralizu. Da li će nam „nabildovani klinički centri“ i reforma koju je najavila nova ministarka pomoći da prevaziđemo te ali i druge probleme u zdravstvu, za NIN objašnjava dr Dragoslav Popović, konsultant Unicefa i Svetske banke i predsednik Društva za javno zdravstvo Srbije. Ovih dana državni zvaničnici su saopštili – epidemija morbila može da bude zaustavljena samo vakcinacijom. Da li „savetodavna“ taktika koju su primenili u doba kovida nekim čudom može sada da profunkcioniše? Tokom kovida smo bili jedna od prvih država koja je nabavila vakcinu i vrlo brzo smo vakcinisali sve one koji su bili za to. A onda smo pali na ispitu: čim su se pojavili neki ljudi sa pitanjima i sumnjama, videlo se da država nema strateški odgovor. Na kraju je ključni momenat postao da li je promocija vakcine korisna u smislu političke popularnosti, a očigledno je zaključeno da bi bilo profitabilnije da se ne ide baš preduboko u promociju. Pošto smo tada dostigli neki rezultat od 50 odsto vakcinisanih, bilo je jasno da se ta vakcinacija neće pozitivno odraziti na ostalu vakcinaciju i da će dovesti do krize poverenja u kojoj smo sada. Prema podacima Batuta za 2021, obuhvat je pao na 75,2 odsto, što je tri odsto niže nego 2020. A šta se dešava sada? Podatke za 2022. godinu nemamo, ali sam siguran da je obuhvat dece vakcinisane MMR-om daleko ispod neophodnih 95 odsto, nezvanično se pominje cifra od 70 odsto, ali postoje podaci i da je u nekim sredinama poput Novog Sada manja od 25 odsto. Takođe, postoji i podatak da je tokom kovida u koji smo uložili sve resurse, poseta pedijatrijskoj službi pala za 25 odsto jer je pristup domovima zdravlja bio otežan, a i neki pedijatri su bili prebačeni u crvenu zonu, pa je vakcinacija bila teže dostupna čak i za one koji su je hteli. Mi nismo shvatili da moramo da radimo i kovid i rutinsku vakcinaciju u isto vreme, da ne može jedno ili drugo. Ovo nije prva epidemija morbila, imali smo je 2017/18. kada je 15 osoba umrlo, da li je nekom palo na pamet i da bi opismenjavanje možda bilo korisno? Opismenjavanje je veoma bitno jer smo svi zaboravili da vakcinacija nije samo da nas sestra ubode u rame, već da je usluga kompletna tek kada uz to pružimo i odgovor na svako pitanje ili bojazan oko vakcinacije koje neka majka ima. I tu smo pali. Zato smo sada u obavezi da se posvetimo toj populaciji koja ima sumnje, da za svakog od njih nađemo odgovor i da otklonimo njihove dileme. Kada sam 2017. pri Unicefu radio na studiji tog problema, u anketi smo pitali roditelje koji su dovodili decu na vakcinaciju: koliki mislite da je procenat roditelja sada za vakcinaciju? A oni su odgovorili: pa oko polovine, a bilo je tada više od tri četvrtine. Već tada su na osnovu agresivnih objava na društvenim mrežama roditelji stekli utisak da su oni koji žele vakcinaciju manjina, iako je većina i dalje zadržala nekadašnje norme da je vakcinacija deo društvene odgovornosti i zdravstvene pismenosti. U to vreme smo antivaksere smatrali agresivcima na društvenim mrežama, ali ste nedavno rekli da to više nije lobi već čitava antivakcinalna industrija. Šta podrazumevate pod tim? To je uzelo suviše maha da bismo to zvali lobi, a u pitanju je ogroman novac i jasni interesi. Sada imamo čitavu industriju lažnih vesti koja se proširila i koja u magli lovi što veći broj ljudi. NJen cilj je da ih uvuče u nešto što je sasvim jasno – trgovinu koja se ogleda u prodaji određenih preparata i u nešto što je manje jasno – prodavanje stilova života koji će pomoći prilikom formiranja nekog političkog opredeljenja. Svaki put kada država, zdravstveni sistem i civilno društvo nisu dovoljno aktivni na promociji vakcinacije, oni ostavljaju prostor u koji jako brzo i agresivno ulaze te druge grupe. I nemam problem sa njihovim interesima, ali imam problem sa tim što oni ugrožavaju interes javnog zdravlja, a za to ne trpe nikakve sankcije. A zašto nema sankcija? Kod nas je nedovoljno znanje o pravu, pogotovu kada se radi o pravima pacijenata i zbog toga sve gledamo iz iskrivljenog ugla. U Americi vakcinacija nije bila obavezna i svaki pokušaj da se uvede je bio neuspešan do jednog slučaja iz 2017. Tada je otac deteta koje je imalo imunodeficit od rođenja i koje zbog toga nije smelo da se vakciniše, a koje je pošlo u obdanište, tužio ostale roditelje koji su odlučili da ne vakcinišu svoju decu. To je definisao ovako: „Vi ne vakcinišete svoju decu i vaše dete može da unese morbile u obdanište i da zarazi svu drugu decu koja nisu vakcinisana. I svi će oni preživeti, ali moje dete neće jer je za njega ta bolest smrtonosna“. Sud je procenio da je otac u pravu i ta je presuda imala jak globalni odjek, pa su mnoge države krenule da uvode prvo obaveznu vakcinaciju za morbile, a onda su druge zemlje uvele i ostale vakcinacije kao obavezne. Pa i kod nas su obavezne. Ako kao građani ne znamo svoja prava, gde je tu država i pravni sistem da zaštiti decu i kako se unutar sistema nalazi toliko nevakcinisanih? Mi danas imamo veoma dobar sistem snabdevanja, dobre okvirne dokumente, a rezultata nema, što je nedopustivo. U praksi to izgleda ovako: kada god roditelj odbije vakcinaciju, pedijatar je dužan da se obrati inspekciji. Posao inspekcije je da razgovara sa roditeljima i da ih ubedi da promene mišljenje, a ako oni ipak neće, da ih pošalje na sud za prekršaje radi izricanja kazne. Tu se sve prebacuje na pravosuđe gde se ulazi u rasprave koje mogu da traju unedogled. Drugi način na koji se to događa je da roditelj izbegava da dostavi potvrdu o vakcinaciji protiv morbila. Zakonska obaveza je da se priloži potvrda o vakcinaciji pre ulaska u kolektiv, ali tu ne samo da imamo neke privatne ustanove koje ih ne traže, već i roditelje koji izvrdavaju kada ih traže. Oni donose potvrdu da je dete bilo bolesno u vreme kada je trebalo da se vakciniše, a ustanove to prihvataju iako je bilo dovoljno vremena da se vakciniše naknadno. Na taj način se otvaraju kanali i pravi se medveđa usluga svoj deci. Imamo još nešto – proizvodnju sputnjik V vakcine koja nije odobrena i fabriku sinofarm vakcine, koja više nikom ne treba. Da li su to dobri aduti u borbi protiv fanova antivakserske industrije? Kada se radi o proizvodnji vakcina, nije smelo da dođe do toga da javni dinar bude uložen bilo gde drugo osim u Torlak. Ne samo da ova, nazoviproizvodnja, nije odigrala nikakvu ulogu, već i da jeste i dalje bih mislio da državni novac ne bi trebalo da se ulaže u strane privatne firme. Kada se pogleda istok Evrope, vidimo da je malo zemalja imalo bilo kakvu tradiciju u proizvodnji vakcine. Mi smo je imali pa je zamrla, ali je pandemija donela novu revoluciju u proizvodnji vakcina. Ona donosi šansu za Torlak da preskoči sve one stepenice koje nije uspeo da preskoči tokom proteklih decenija, da se reši starih tehnologija i usvoji nove. Problem je apsolutni nedostatak vizije da se sagleda ono što je bitno i obezbedi dugoročno finansiranje. Para ima, ako smo mogli da ulažemo u fabriku vakcina koja manjim delom pripada nama, možemo naći novac i za transfer tehnologije u Torlak. Ako pogledamo našu celokupnu farmaceutsku industriju, sve je privatizovano, tu nema država gde da ulaže. I Galenika i Hemofarm i Zdravlje, sve su to delovi multinacionalnih kompanija. Torlak je kao državna institucija dugo u nekom procepu, ali je ipak uspeo da prvi put proizvede trovalentnu vakcinu protiv gripa po GMP standardu i za koju je izvedena klinička studija. I koju naša država nije ni promovisala ni otkupila, već je uvezla četvorovalentnu... Razlike između dve vakcine nisu velike i lako je u zemljama koje imaju dobar program vakcinacije protiv gripa iskombinovati tako da se trovalentna koristi za radno sposobno stanovništvo (radnici u javnim službama koji su izloženi, poput policije, komunalne službe i naravno zdravstva, u drugim državama se redovno vakcinišu), a da se četvorovalentna koristi za ostale. Problem je što se ovde već godinama niko ozbiljno ne bavi promocijom vakcine i obuhvat je veoma mali, a i ostale institucije nisu iskoristile priliku da se pomogne Torlaku da plasira svoju vakcinu. A ako nema zainteresovanih, onda se postavlja pitanje da li je isplativa njena proizvodnja. Kako vidite smenu dugogodišnjeg v. d. direktora Torlaka Vere Stoiljković, koja je na to radno mesto došla zahvaljujući SNS-u, a ne na osnovu stručnosti - ona je specijalista fizikalne medicine? Ne znam koja je ona bila politička opcija, ni koja struja, ali ono što smo dugo slušali od nje su bili planovi zasnovani na staroj slavi i proizvodnji vakcina koje je pregazilo vreme. Naravno, ne konkretni planovi jer mi godinama iz Torlaka nismo mogli da čujemo ništa konkretno, samo su dopirali neki glasovi zavijeni u oblandu. Suština priče je da je Torlak tokom pandemije bio predmet interesovanja i javnosti i politike, a da se veoma malo vakcina proizvelo, još manje potrošilo i iz svega toga jako malo naučilo. Mi nismo imali interakciju sa stručnjacima u Rusiji ili Kini koji su razvili vakcine, već smo morali vežbati punjenje i pakovanje da bi se zadovoljile političke ambicije o brojevima doza. Kada se pojavila priča oko BIO4 kampusa (kompleksa u okviru kojeg će se okupiti stručnjaci, znanje i infrastruktura radi razvoja u oblastima biomedicine, bioinformatike, biotehnologije i biodiverziteta) ispostavilo se da će se on graditi na zemlji koja je koliko juče pripadala Torlaku. Ali, nismo dobili informaciju da li je Torlak deo te priče? Mislim da je sada trenutak da se Torlak uključi jer je to put za izlazak iz njihove krize, za integraciju dela Torlaka koji se bavi naukom sa drugim jakim naučnim institucijama iz zemlje i za prelazak proizvodnje na drugi tehnološki nivo kada se radi o mRNK vakcinama, što predstavlja budućnost koju podržava i SZO. Ili, recimo, da pomogne Torlaku oko prenamene BCG vakcine za koju smo tokom pandemije saznali da može da ima mnogo širu upotrebu nego što smo mislili ranije. Da kažem ovako, kada nauka i instituti koji budu radili u okviru kampusa dođu do rezultata koji bi trebalo da se komercijalno razvijaju, Torlak bi mogao da bude proizvođač. Voleo bih da smenu na čelu Torlaka vidimo kao prekid dosadašnje prakse gledanja unutra i njegovo uključenje u zamah kakav se kod nas nije desio odavno. Ako se propusti taj voz, Torlak više neće moći da opstane sa proizvodnjom koju ima sada. Kolika je krivica Torlaka, a kolika države? Zar im država nije davala samo sitan novac za sitne poslove, a zahtevala da o svom trošku unište vakcine kojima je istekao rok? Mislim da je to zbog nedostatka koordinacije između Ministarstva zdravlja i kabineta premijerke koja je gurala biotehnologije. Ministarstvo je dugo odlagalo i digitalizaciju zdravstva, a sada nova ministarka o tome govori kao o prioritetu. Ne znam koje su to bile političke a koje interesne igre, ali je činjenica da ne možete da maknete nigde ukoliko ne rešite pitanje informacija u zdravstvu. Napredak je što je Danica Grujičić insistira na digitalizaciji, ali to nije samo digitalizacija – ona je samo proces koji će nam pomoći da dođemo do podataka na osnovu kojih ćemo moći da planiramo i da pratimo rezultate. Ako pogledamo morbile, mi imamo podatke za 2021. a sada je 2023. Šta se desilo u međuvremenu? Da li je obuhvat vakcinacije dodatno pao ili je podignut? I gde? Mi to ne znamo. Nemamo elektronsko praćenje obuhvata pedijatrijskim vakcinama koju odavno imaju sve evropske zemlje, koji se lako mogao razviti na osnovu programa za praćenje kovid vakcinacije preko e-uprave. Još važnije je imati digitalizaciju kada je u pitanju finansiranje zdravstva, tokom pandemije su bila ogromna investiranja u zdravstvo iz budžeta države, toga više nema, sada se vraćamo na redovno finansiranje i to može biti za novu ministarku kao pad iz aviona bez padobrana. Da li bar znamo kolika su ulaganja u zdravstvo? Ne znamo o tim dodatnim sredstvima i moramo koristiti podatke iz 2019. kao referentne. Po tome, zdravstvo je utrošilo 5,4 odsto BDP-a, što je prosek ako se poredimo sa zemljama u okruženju i zemljama EU. Ali, kada znamo koliko je BDP nizak u Srbiji, objektivno naše zdravstvo ima šest puta manje novca od evropskog proseka. Nova ministarka je najavila veliki broj reformi, da li deluju obećavajuće? Drago mi je što je izašla u javni prostor, što je počela da razgovara sa medijima i na posredan način sa ljudima. Ipak se radi o zdravstvu, ono pripada svima nama i svi bi trebalo da učestvujemo u tome. Drago mi je i što je spominjala prevenciju, ali je izostao koncept o javnom zdravlju koji je bio najjači element stare Jugoslavije. NJime ne samo da smo se mi dičili već ga je i SZO promovisala u periodu od pedesetih do sedamdesetih prošlog veka. Imam utisak da tu sledi i jedno „ali“? Iz pandemije smo izašli tako što smo nabildovali kliničke centre i dobili nove bolnice, dakle institucije koje su potrebne, ali u kojima se leče ljudi koji su već izgubili svoje zdravlje. One zahtevaju ogromne resurse da bi se održale, i ljudske i finansijske, a mi ulazimo u fazu u kojoj će finansiranje biti izuzetno problematično. Tokom pandemije ništa nije uloženo u javno zdravlje, a videli smo da nemamo ni dovoljno ljudi ni dovoljno kapaciteta. Takođe, nismo razmišljali ni o tome da su nam potrebni neki novi kapaciteti koji su neophodni u 21. veku. Svi lamentiramo oko toga kako se na društvenim mrežama pojavljuju poruke koje nam ugrožavaju javno zdravlje, a nemamo kapacitet koji bi se bavio sistematskim radom i na društvenim mrežama. U većini razvijenih zemalja to sada postoji. Takođe, mi smo iz pandemije izašli sa ogromnim brojem ljudi koji zahtevaju dugotrajna lečenja, liste čekanja su za neke intervencije ogromne, a ministarka je sama rekla da već imamo ustanove koje rade 20 sati dnevno. Kapaciteti su toliki koliki jesu, njih ne možete da proširite, a niko ne može da radi 36 sati dnevno. Za to je potrebna suštinska reforma koja je moguća samo uz dva uslova. Jedan je javna diskusija na kojoj bi se napravio društveni dogovor (ne možemo ostati pri tvrdnji – mi vama kao zdravstveni sistem pružamo sve, jer to nije istina), a drugi je i uključivanje privatnog sektora. On je iz pandemije izašao veoma ojačan, tako da sada imamo situaciju da skoro 50 odsto ukupnog novca koji građani izdvajaju iz džepa ili kroz doprinose ide u državni sektor, a drugih 50 odsto u privatni. Da bi imali funkcionalan zdravstveni sistem vi kao ministar morate da imate koordinaciju sa oba sektora da biste bar pokušali da usmeravate sve resurse koji se slivaju u zdravstvo. To važi i za ljudske resurse jer u privatnom sektoru su sve više naši najbolji stručnjaci koji prelaze iz državnog, dok u državnom imamo manjak lekara. Postoje sredine u Srbiji u kojima nemamo čak ni osnovne specijaliste – pedijatre i ginekologe. A i one koje imamo sistem besmisleno dodatno opterećuje. Na šta mislite? Nedavno je državni sekretar Ministarstva zdravlja dr Mirsad Đerlek dao odličan primer za to. Govorio je o nestašici jednog antibiotika – sinacilina, ali je izjavio da to nije problem jer je Fond brzo reagovao i u apoteke poslao druge antibiotike koji su zamena za taj. Ali je na pitanje novinara da li onda građani mogu u apoteci sa receptom za sinacilin da uzmu taj drugi antibiotik, odgovorio da ne mogu i da moraju da se vrate kod svog izabranog lekara da bi im napisao novi recept. To ne samo da je maltretiranje za pacijente, već i preopterećenim lekarima uzima dodatnih 10 ili 15 minuta vremena u kom moraju da ponovo prime pacijenta i ponovo mu napišu recept, samo zato što nismo ovlastili apoteke da to urade na licu mesta. Pritom se radi o lekovima koji koštaju ispod 300 dinara. Sandra Petrušić