O ljudima i neljudima

Sokrat, jedan od najmudrijih antičkih mislilaca, rekao je da ga ne interesuje drveće u šumi već ljudi na agori. Agora je simbol antičkih grčkih gradova. Ona je središte, ali i simbol srca, razuma i razboritosti građana u gradovima. Ako to na njoj ne preovlađuje, i građani i gradovi su u velikoj nevolji. Na agori se suprotstavljaju i bore sudbina i sloboda građana. Sloboda nasrće na sudbinu da bi građane odbranila od nužnosti i predaje neizvesnosti, odnosno nepoznatim silama van njih. Sokrat se za života žestoko suprotstavljao sudbini i podučavao građane da joj se suprotstavljaju. Na kraju života, osuđen na smrt od onih koje je podržavao da osvoje vlast u Atini, pomirio je slobodu i sudbinu. Slobodno je izabrao da okonča život, iako su mu učenici omogućili da pobegne od izvršenja smrtne kazne, prvi put se ne suprotstavljajući sudbini. Učenicima je predočio dva razloga zbog kojih će popiti otrov spravljen od kukute: prvi, jer je odgovoran za vlast onih koji su ga osudili na smrt pod optužbom da kvari mladež; i, drugi, što tako zahteva sudbina, kojoj se u času smrti on ne sme suprotstaviti. Na ovom Sokratovom tragu Dušan Miklja posle 25 vekova rekonstruiše deo svog života provedenog po mnogim značajnim gradovima širom planete. U tim gradovima osećao se i borio kao slobodan čovek za slobodan život, ali su mu se oni istovremeno nametali i odgovarali sudbinom. Život provodi od rođenja u gradovima, a gradovi žive u njemu ne samo na slobodan već i na sudbinski način. Tu autobiografsku dramu života po svetskim gradovima opisao je slojevito na nekoliko nivoa: emocionalnom, duševnom i duhovnom, problemskom i karakternom. Prva dva nivoa otvarala su razne probleme i pokazivali različite ljudske karaktere kojima je dao poseban značaj u knjizi. Ocrtao je njihove površine, ali i dubine. Karakteri su mu otkrivali čovečnost i nečovečnost pojedinaca sa kojima se susretao. Autobiografski roman putopisnog karaktera Gradovi kao sudbina (Vulkan, 2022) otpočinje s italijanskim gradovima koji su se u njegove emocije i dušu duboko smestili i zauzeli mesto najveličanstvenijeg urbaniteta kroz koji je prošao i koji se u njemu ugnezdio. Italijanski gradovi za njega su imali dušu koja je pokretala njegova emocionalna raspoloženja i radosti. Ti gradovi bili su umetničke i estetski osmišljene celine darovitih ljudi koji su to gradili kroz vekove – od antičke grčke kolonizacije, potom rimske imperije, raskošne vesele renesanse do modernih arhitektonskih i estetskih izraza sa kraja 19. i tokom 20. veka. Italijanski gradovi u njemu su podsticali stanje raskošne, radosne emocionalnosti i duševnog smiraja do nirvane. Bili su oni sa svojim građevinama, slavolucima, trgovima, avenijama, parkovima, četvrtima, obalom, za njega estetski ugođaj i doživljaj sa posebnom etičkom vertikalom koja mu je pružala uzvišeni pogled prema stvaraocima i nebeskoj kapi ispod koje su oni ostvarivali svoje ideje. Erotsko, estetsko i etičko u njima grejalo je njegovu dušu i podsticalo duhovne napore i inspiraciju. Ono što se najviše voli uvek je paradoksalno, jer od njega su velika očekivanja, ali i vrebaju neugodnosti koje su prisutne sa istom energijom kao i očekivanja. Miklja je doživeo paradoks koji mu je priređen u večnom gradu Rimu. Upravo je u Rimu doživljavao estetsku, duševnu i emocionalnu ekstazu, ali i teško razočaranje koje su mu priredili ljudi iz najbliže radne okoline. Razbojnički upad u stan u mrkloj i odmakloj noći koji je mogao da se kobno završi. Hijene od ljudi iz najbliže okoline zagorčavale su mu život. Jedna od hijena u ambasadi ga je pratila, slala izveštaje o njemu, puneći njegov dosije u tajnim službama. Rim od tada postaje za njega grad svetlosti i tame. Odbrana profesionalne logike, a ne poslušničke koja je od njega očekivana, mogla je da ga košta glave. Doživeo je velike neugode i još veća iznenađenja od radno najbližih iz svoje države. Pokušaj ubistva i zastrašivanja, kao i lična istraga, okvir su u kojem se odvija Mikljina drama u Rimu, gradu koji je u njemu ostavio trajni trag. U knjizi je Miklja uverljivo i ubedljivo opisao karakter gradova, kao i karaktere ljudi s kojima se u njima susretao, što profesionalno što iz znatiželje. U svakom od tih gradova prepoznavao je bisere, ali i lažnjake od ljudi. NJegova enciklopedijska kultura omogućila mu je da duboko prodre u ljudsku unutrašnju utrobu, u njihovu dušu, mentalna stanja i duh. Iz građevina je čitao emocije, dušu i duh investitora, graditelja, umetnika, arhitekata i majstora. U ljudima koje je sretao u gradovima prepoznavao je svetle i tamne strane, njihovu kulturu, način života, običaje, rituale, gestove i trenutna stanja. Susretao se sa carevima, diktatorima, tiranima, predsednicima i premijerima država, političarima, visokim vojnim oficirima, novinarima, diplomatama, piscima, prorocima i ponekim badavadžijom. Među njima je prepoznavao savesne, odgovorne i osetljive prirode, ali i ohole i nasilničke, potpuno neosetljive na siromaštvo, bedu, nesreću, patnju, očaj i druge ljudske teškoće, probleme i patologiju. U gradovima ljudi su strukturisani u različite topose – od elitnih, luksuznih, kičerajskih do ružnog i bednog, oskudice prostora i higijene. I boleštine ljudi u gradovima prostorno su najčešće omeđene bedemima, vidljivim i nevidljivim. Gradovi su gnezda i zaštita slobode i demokratskog načina života. U gradovima se organizovano razvijaju, gaje i brane univerzalne vrednosti – sloboda, pravda, opšte dobro, solidarnost i ravnopravnost. U njima se podižu pobune i revolucije, podstiču razvoj i napredak, fizički i materijalni, mentalni i duhovni. Gradovi su zakloni od nevremena, i prirodnog i ljudskog. Struktura gradova pokazuje raskoš i siromaštvo, oholost prebogatih i bedu nemoćnih. Gradovi su izgledom fizičke lukovice, kvadrati i pravougaonici, valoviti u neravnim predelima, prave i duži pored reka i morskih obala, mnogi gradovi sa zvezdanim trgovima koji se šire na sve strane, neki s lavirintima i utvrđenjima. U njima se od centra prema periferiji pokazuje moć i nemoć pojedinaca, porodica, grupa, rasa i slojeva. U centru je koncentrisana njihova ekonomska, politička, kulturna i duhovna moć. Na periferiji razne zone, od industrijskih, trgovačkih i zabavno-rekreativnih, do naselja siromašnih i bednih, u ponekim zatvorene četvrti prebogatih potpuno izolovane od drugih. Gradovi su skupovi vrlina i mana njihovih žitelja. U gradovima zakazuju sastanak sve bolesti, i organske i mentalne, kako je metaforično i cinično izrekao Niče. Gradovi su posebno izazovni za okupljanje zlih. U njima su prisutne misterije, magije, rituali, svetkovine, maskenbali i mnoga čuda koja zauvek ostaju skrivena. U njima se rađa, raduje, radi, veseli, zabavlja, očajava, muči, gladuje, ubija i umire. Mikljino posmatračko oko, fizičko i duhovno, na gradove i njihov život dopunjeno je viđenjima, porukama i poukama velikana svetske književnosti, filozofa, proroka, umetnika, reditelja, glumaca, arhitekata, naučnika i psihoanalitičara. Sjajna su i snažna Mikljina zapažanja karaktera careva i kraljeva, tirana i diktatora iz prošlosti ili onih s kojima se lično susretao. U knjizi su i susreti s onima koji proriču i vračaju. Iako nije verovao vradžbinama, uverio se lično u proročku moć jednog Rumuna, koji mu je u Briselu na buvljoj pijaci prorekao šta ga čeka kad se vrati u Italiju, odnosno u Rim i rimsku otmenu četvrt Parolija. Sve što mu je prorekao dogodilo mu se i stvarno. Pogodilo ga je i ono stvarno vidljivo i ono stvarno nevidljivo koje ga je moglo lišiti života. U knjizi se ređaju italijanski gradovi: Rim, Napulj, Pompeja, Mesina, Agriđento, Sirakuza, Palermo, Bilbos. Pa onda afrički: Port Said, Port Harkot, Adis Abeba, Najrobi. Od evropskih posebno je opisao Brisel, Antverpen i Luksemburg koji je opisao kao grad-lavirint. Sumirajući boravke u gradovima, posebno u onima u kojima su se dešavale strašne ljudske nesreće i patnje, zapisao je: „Pred odsustvom otpora poražava me saznanje da i od smrti postoji nešto gore, pomirenost sa njom.“ U stvarnosti kao realnosti vlada praktičnost, racionalnost, raskoš, luksuz, ali i surovost, oholost, nasilje, glad, otpor, prepuštanje sudbini i smrti. Sve je to prisutno u gradskim životima. U stvarnosti kao sanji, mašti, želji, nadi, veri, prisutne su metafizika, magija i mistika. Stvarno i nestvarno čini ukupnost života u gradovima po kojima je hodao i deo života proveo Dušan Miklja. Sve je ovo smestio u korice ove izuzetno podsticajne, inspirativne, ali delom i tužne knjige o ljudskom rodu i njegovoj prirodi.