Косовски божури
Изненада високо вреднованог јединства у Скупштини није било, можда и зато што ни после два дана „дебатовања“ није било јасно шта то Вучић неће а мора, односно шта то мора, а никако не би хтео
Као што каже песник: „Ишли смо. И пут је био дуг. На крају пута схватисмо да пут је био круг.“ Можда би то могао да буде сиже дводневне скупштинске расправе о Косову, поводом извештаја о преговарачком процесу, који је требало да поднесе председник републике, а посланици тражили расправу о француско-немачком предлогу, документу, платформи, ултиматуму, зависно како га ко зове. И нашли смо се опет на некој тачки тог круга, на почетку или на крају Гордијевог чвора наших посртања и историјских заблуда, у епицентру последица небројених промашених политичких потеза и очигледног несналажења у времену и простору. Са више историје него што можемо да потрошимо и више јунака него што можемо да издржимо.
А некако у међувремену, крупне речи су ишле шумом, а стварност друмом. Па смо се, у тој шизофреној колективној психози о издаји, у коју је утерано друштво, кретали све клизећи лагано у нову реалност коју покушавамо имагинарно да избришемо цртањем дебелих, танких или још тањих замишљених црвених линија, да „нећемо признати Косово“. И у томе су се готово сви посланици сложили. Али, тог изненада високо вреднованог јединства ипак није било, можда и зато што ни после два дана „дебатовања“ у Скупштини није било јасно шта то, у ствари, Вучић неће а мора, односно шта то мора, а не би хтео. Зато је смисао целе представе измицао здравом разуму. Размена мишљења о будућности земље са посланицима које је напредњачки булдожер годинама бездушно газио, била је унапред осуђена на пропаст. Додуше, нити их је председник звао на консултације о тајном документу, као што је најавио, нити је добар део опозиције на њих хтео да дође. И без тога, наелектрисање је било огромно. Хтео је председник, тог дана, на клик, једнократно, да парламентарну расправу, која иначе личи на велико судилиште, претвори у цивилизовани дијалог у коме се, тобоже, поштује саговорник и кад се са њим не слаже. А на сваку оштру реплику одговарао је, без устручавања, вађењем испод клупе компромитујућих материјала којим је дискредитовао и извргавао руглу посланике. Стало му је било до слике која ће са седнице отићи у свет, а председник Скупштине Владимир Орлић је систематски потпаљивао иначе прегрејане страсти, кршећи пословник и дајући изговор такозваном патриотском блоку да од Скупштине направи циркус какав не памтимо од времена кад су њом харали радикали. Могао је тако председник белодано да покаже у каквом се смеру креће српска десница која сада назива издајницима оне који су то до јуче чинили другима. И да се понада да ће у сенку заборава отићи одговорност баш ове власти за јачање деснице и изразитог антизападног наратива.
Хтео је председник да покаже и како га са балкона Скупштине Србије подржавају представници Срба са Косова. Управо то је била најбизарнија слика овог дводневног заседања. Бриселским споразумом се српска држава фактички повукла са Косова и целокупан систем паралелних институција интегрисан је у систем правосуђа, полиције и локалне самоуправе Косова. Иронија је да посланици Српске листе, који су полагали заклетву на уставу Косова, аплаудирају са балкона Скупштине Србије највећем чувару Косова у историји. Да слика буде комплетна ту је као обавезни декор био и Симо Спасић са мегафоном да викне „Косово је Србија“ и заурла „издајници“ онима који су и због потписивања Бриселског споразума тог дана осуђивали Александра Вучића. На све то, као тиха музика у позадини овог театра апсурда, по телевизијама које подржавају власт, разлетели су се дежурни аналитичари за подршку, да окрену лист и замене антизападну пропаганду позивима на рационалност и разум. Зато делу рационалне опозиције није било лако да пронађе пут како да задржи отклон према Вучићу због његовог самовлашћа и узурпације, а да истовремено не гурне Србију у још дубљи амбис уколико не подрже нову немачко-француску преговарачку платформу.
А Александар Вучић? Хтео је, овог пута, да се представи као весник нове политике дијалога, корифеј мира, а показао се као вешти манипулатор који је искористио парламент да се пред бирачима, којима се све време обраћао уочи истински важних одлука, представи као глас разума, између екстрема - оних који би предали Косово и оних који би да „ратују туђом крвљу“. За велике искораке потребни су храбри државници, а не политички калкуланти који куповином времена осигуравају своју власт.
Весна Малишић