Decenija zabijanja glave u pesak

Dobro jutro, Kolumbo, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić tokom sada već istorijskog obraćanja naciji povodom francusko-nemačkog predloga sporazuma Srbije i Kosova. Ova opaska je predstavljala kritiku na račun onih koji se iznenađuju što velike zapadne sile tretiraju Kosovo kao nezavisnu državu. Za celokupno obraćanje bi se, inače, moglo reći da je bilo kritički nastrojeno prema onima koji odbijaju kompromise sa Prištinom i imaju nerealne stavove o suverenitetu Srbije nad svojom južnom pokrajinom. Treba da izađemo iz „sopstvenih balona neistina“, rekao je tom prilikom Vučić. Problem je, međutim, u tome što Aleksandar Vučić nije novajlija na srpskoj političkoj sceni ili hrabri opozicionar koji nastoji da javnosti otvori oči, već ključna politička figura u poslednjih 11 godina i neprikosnoveni lider aktuelnog režima. Zahvaljujući ličnoj dominaciji nad političkim institucijama i snažnoj medijskoj mašineriji koju je vladajuća stranka uspostavila, Vučić je već deceniju glavni kreator narativa o Kosovu, EU i spoljnoj politici i ima ogromnu političku odgovornost za kreiranje narativa od strane predstavnika vlasti i medija pod njenom čvrstom kontrolom. Kakva je, onda, ta slika o procesu dijaloga sa Prištinom koju je vlast stvorila, i u kakvom je odnosu sa realnošću? Vlast pre svega predstavlja dijalog Beograda i Prištine kao proces koji ima za cilj očuvanje Kosova u sastavu Srbije. U tom procesu predsednik i Vlada vode teške bitke, suočavaju se sa neviđenim pritiscima od strane zapadnih sila, ali na kraju uspevaju da se izbore za bolja rešenja i ostvare pobede, poput one od „5:0“ u avgustu 2015. godine. Mnogo je važnije, međutim, ono što se ne kaže. Javnost u Srbiji je poslednjih deset godina ostala uskraćena za dve ključne stvari. Prvo, za objašnjenje svrhe samog procesa dijaloga i njegovih formalnih ciljeva. Reći da se u dijalogu nastoje rešiti problemi građana i uspostaviti mir nije pogrešno, ali i dalje ne odgovara na pitanje zbog čega je dijalog od tolikog značaja za EU i čime bi trebalo da rezultira da bi ispunio svoju svrhu. Drugo važno pitanje jeste šta je pregovaračka pozicija Srbije u tom procesu, odnosno na koji način Srbija vidi završetak dijaloga koji bi bio u skladu sa njenim interesima. U Srbiji se, takođe, godinama vodi snažna antievropska propaganda, koja potiče od predstavnika vlasti, a zatim biva sprovođena kroz tabloidne i druge provladine medije. EU se prikazuje kao neprijateljski nastrojena prema Srbiji, a dobro poznate obaveze u procesu pregovora (kao što je potpuno usaglašavanje sa spoljnom politikom EU) kao „nove ucene i pritisci“. Provladini mediji do neba uzdižu bratsku Rusiju i još bratskiju Kinu, dok EU služi kao vreća za udaranje. Zahvaljujući ovakvoj višegodišnjoj kampanji, podrška članstvu u EU je drastično opala, a entuzijazam za evropske integracije gotovo potpuno zamro. U ovakvoj atmosferi, francusko-nemački predlog i januarsko dramatično obraćanje predsednika Vučića za širu javnost deluju šokantno i neočekivano. Politička scena se takođe zakuvala, i za sada nije sasvim jasno hoće li doći do spoljnopolitičkog zaokreta, značajnijeg političkog pregrupisavanja ili dublje političke krize. Ono što je jasno, međutim, jeste da dramatičnost aktuelnog trenutka dolazi kao posledica čitave decenije nabijanja glave u pesak. Dijalog Beograda i Prištine je od samog svog začetka, odnosno rezolucije Generalne skupštine Ujedinjenih nacija iz 2010. kojom je najavljen, imao za jedan od ciljeva evropsku perspektivu Srbije i Kosova. Briselski sporazum iz 2013. godine, koji se danas u Srbiji često navodi kao sveto pismo zbog odbijanja Prištine da osnuje Zajednicu srpskih opština, u tački 14 jasno kaže da „nijedna strana neće blokirati, ili podsticati druge da blokiraju napredak druge strane na njenom putu ka EU“. Srbija je otvorila pregovore o članstvu sa Evropskom unijom u januaru 2014. i u pregovaračkom okviru se jasno navodi da je napredak obe strane na evropskom putu jedan od ključnih ciljeva dijaloga. Tu je prvi put formalizovan zahtev o „pravno obavezujućem sporazumu o sveobuhvatnoj normalizaciji“, kao njegovom konačnom rezultatu. U odluci o imenovanju Miroslava Lajčaka za specijalnog predstavnika EU za dijalog Beograda i Prištine jasno se kaže da je njegov cilj da ostvari „sveobuhvatnu normalizaciju odnosa između Srbije i Kosova, koja je ključ njihovih evropskih puteva“. Vrlo je jasno da dijalog Beograda i Prištine mora dovesti do sporazuma koji će otvoriti obema stranama put ka članstvu u EU. To je, naravno, nemoguće bez priznanja nezavisnosti Kosova od strane svih država članica. Međutim, koliko je u Srbiji u poslednjih devet godina bilo javne debate o tome šta je to „sveobuhvatna normalizacija“? Koliko se raspravljalo o tome na koji način i Srbija i Kosovo mogu postati članice EU i koliki je manevarski prostor između priznanja nezavisnosti Kosova sa jedne i odbijanja bilo kakvog sporazuma sa druge strane? Šta bi bile razumne alternative dijalogu, ako postoje? Mnogo se govorilo i govori o priznanju Kosova i članstvu u Ujedinjenim nacijama kao „crvenim linijama“, ali kakva je tačno veza između njih i očekivanih rezultata dijaloga? Da li je zamislivo da neka srpska vlada, formalno ne prelazeći „crvene linije“ i hvaleći se njihovom odbranom, zapravo da pristanak na gotovo univerzalno međunarodno priznanje Kosova, kao što je to učinio sporazum između dve Nemačke iz 1972? U situaciji kada u javnosti ne postoji elementarno razumevanje procesa koji se odvijaju, ovakav scenario je sasvim realističan. Opšta ideološka konfuzija kakva se mogla videti tokom sednice Narodne skupštine o Kosovu je posledica odsustva javne debate o ključnim nacionalnim interesima i načinima za njihovo ostvarenje. Možda je najveća ironija to što se ovo dešava sa pitanjem Kosova, koje se smatra prvorazrednim državnim i nacionalnim pitanjem od istorijskog značaja. Francusko-nemački predlog, koji predstavlja rezultat političke volje EU i SAD da se konačno naprave koraci u pravcu sveobuhvatne normalizacije, danas izaziva ozbiljne šokove u javnosti i na političkoj sceni. Vlast jednostavno mora da načelno pristane na nešto što predstavlja logičan korak u procesu normalizacije ukoliko želi da održi u životu evropsku perspektivu. Sa druge strane, javnost je ne samo nepripremljena na bilo kakve kompromise oko Kosova, već je i ogorčena na EU i nezainteresovana za evropski put koji predstavlja najveću „šargarepu“ u pregovorima oko sporazuma. Zbog toga je skoro komično danas gledati kako predsednik Vučić i njegova vlada prave konfuzne proevropske zaokrete, gde se članstvo u EU pojavljuje kao prioritet, a borci protiv kosovske nezavisnosti napadaju zbog odsustva smisla za realnost. Takođe je komično, ali i tragično, pred kakav izbor je potencijalni Vučićev prozapadni zaokret stavio proevropsku opoziciju i civilno društvo. Zanemariti decenijsku antievropsku propagandu i demokratski sunovrat i podržati Vučića oko kompromisa sa Kosovom radi evropske budućnosti, ili odbiti da se sa njim oko Kosova podeli odgovornost, makar po cenu kraha evropskog puta. Sva je prilika da ćemo narednih nedelja i meseci videti ozbiljne političke turbulencije i dramatične zaplete. Rezultat svega ovoga može biti konačno „otvaranje karata“ i početak dugo odlagane javne debate o Kosovu i normalizaciji odnosa. Međutim, takođe može biti i još veća konfuzija, gde se više ne zna ni šta se hoće ni da li su „izdajnici“ oni koji žele ili koji ne žele sporazum sa Kosovom. Tako možemo dobiti i još neku „diplomatsku pobedu“, gde pored nepriznavanja nezavisnosti Kosova nećemo nikada priznati da smo je sporazumom priznali. Možda se i sporazum može potpisati sa glavom zabijenom u pesak. Nikola Burazer izvršni urednik portala European Western Balkans