Kao narod jako smo zalutali

Dušan Prelević Prele, koji je majstorski udahnuo dušu pesmi Beograd, nije otrpeo: „Majku vam, sve mogu da oprostim, ali da dva Zemunca napišu najbolju pesmu o Beogradu, to ne mogu – izgovorio je slavni pevač pošto je čuo muziku, a Zemunci Vladimir Marković i Dragutin Balaban, poznati kao Vlada i Bajka, mogli su samo da uživaju. Pozvali su u pomoć prijatelje, i snimili spot koji posle tri decenije greje emocijama i podseća koliko je moćnih umetnika učestvovalo u njegovoj realizaciji: glumci Dragan Nikolić, Bora Todorović, Bata Stojković, Baja Bačić, Dragan Bjelogrlić i Nikola Kojo, pevači Dušan Prelević i Bora Đorđević, pisac Dušan Kovačević i novinar Bogdan Tirnanić. Svi besplatno. Tako je nastala najbeogradskija od svih pesama posvećenih Beogradu, a svi zajedno su hteli, tih sumornih devedesetih, da pokažu kako je Beograd bio svet. Ovog 13. februara u Ateljeu 212, zauvek beogradski momci Vlada i Bajka, održaće koncert pod nazivom „Prvih 50 godina“. Tačno toliko godina njih dvojica postoje na muzičkoj sceni Jugoslavije, odnosno Srbije. Pevaće neke nove i neke stare pesme, zahvaljujući kojima traju pola veka. Žele da učine radost svima koji dođu te večeri u Atelje 212. Sa njima će biti i pijanista Vasil Hadžimanov, glumci Gordan Kičić i Vanja Milačić. Vlada i Bajka su drugari iz ranog detinjstva. Bajka u svojoj mejl adresi ima godinu svog rođenja - 1948. Vlada je dve godine mlađi i za NIN objašnjava: „Stanovali smo pedesetak metara jedan od drugog. Ja u centru Zemuna, prekoputa Narodnog pozorišta, sada je to Madlenijanum, a Bajka odmah tu, u Bežanijskoj ulici koja skreće levo, kod kafane „Župa“. Zajedno smo rasli, igrali se, pevali, svirali, išli u „Krsmanac“. U jednom trenutku, svako je imao svoju rok grupu, koje su tih godina naše mladosti bile toliko popularne. Bajka je imao privilegiju da se rodio u Zemunu i tu ostao da živi do dana današnjeg: „To je bila sreća, za razliku od nesrećnika koji su prolazili kroz razne gradove, države i vere. Ja to ne bih poželeo nikome. Moji prijatelji su iz Zemuna, zajedno sa Vladom, i moja prijateljstva traju najmanje pola veka. Mnoga i šezdeset godina.  Na samom početku sam svirao u Plavim dečacima, a Beograd je imao Zlatne dečake. Sve vam je to deo večne surevnjivosti između Beograda i Zemuna. Vlada me je zvao da idem u ’Krsmanac’, i ja sam ga poslušao jer ko bi odoleo lepim studentkinjama koje su tamo dolazile.“ Boravak u akademskom kulturno-umetničkom društvu „Branko Krsmanović“ koga su oduvek zvali „Krsmanac“, bio je veoma značajan za formiranje mladih ljudi tih godina. Velike zasluge za to Vlada pripisuje jednom čoveku: „Dirigent ’Krsmanca’ bio je Bogdan Babić, divan veliki čovek, koji je hor doveo do pevačkog savršenstva i svetske slave. Mi smo sa njim, odnosno ’Krsmancem’, bili na jednoj od ukupno šest velikih turneja koje je ovaj hor imao po Americi i Kanadi. Pred polazak u Ameriku, nas dvojica smo prvi put probali da pevamo neke pesme Sajmona i Garfankla. Bilo je zanimljivo to što smo uvežbali, glasovi su nam se dobro slagali. I tako smo pošli sa ’Krsmancem’ na turneju po Americi. Treba znati da je jedna od najvećih američkih diskografskih kuća, Kolumbija artist menadžment, bila pokrovitelj ove naše turneje koja je trajala tačno 73 dana. Svakog dana novi koncert, duž cele Amerike. I sve sale ili hale su bile pune.“ Ohrabreni prijemom na koji su naišli kod svojih drugara pred kojima su izvodili svoju verziju Sajmona i Garfankla, ponovili su to i u Americi. Vlada i danas misli da je to bilo jedno od njihovih osvajanja slobode: „Na svakom univerzitetu gde smo dolazili, postojao je neki mali studentski klub u kojem su se okupljali studenti, a u uglu su obavezno stajali instrumenti. Jednom smo se osmelili, pitali da uzmemo instrumente i malo sviramo, pevamo. Bilo je to neverovatno iznenađenje, a posebno im je bilo nejasno da su to momci iz Jugoslavije za koju oni nisu ni čuli.“ Bajka objašnjava da je Vlada već tada odlično znao engleski „sa američkim naglaskom“ i da je to njihovo izvođenje bilo „kao da je došao crnac u Čačak i otpevao Ide Mile lajkovačkom prugom, na srpskom, bez akcenta!“ Na toj turneji, dok su oni tu i tamo pevali i svirali kao slavni američki duo, čuo ih je Blagoje Petrović, klarinetista i rekao da će im, kada se vrate u Beograd, pomoći da nešto urade. Tada si kao mlad i talentovan muzičar mogao da uspeš samo ako si pobedio u čuvenoj emisiji koja je obišla celu Srbiju „Studio 6  vam pruža šansu“. Ali, oni su se iz Amerike vratili kada je takmičenje već održano u Beogradu, pa su morali da idu u Požarevac gde su pobedili, i kao Prvi glas Požarevca došli u Dom omladine Beograd da učestvuje u finalu. I pobedili su. Bilo je to 25. maja 1971, na Titov rođendan koji se slavio i kao Dan mladosti. Već u junu su snimili prvu ploču, singl. Obe pesme su bile iz repertoara Sajmona i Garfankla, prevedene na srpski. Vlada se seća kako su jednom prilikom gostovali u Radio Beogradu u „živoj“ emisiji Muzički klub, čiji je voditelj i urednik bio Nikola Nešković. Ovaj popularni voditelj će za najširu javnost ostati upamćen kao čovek koji je osmislio najdugovečniji i najgledaniji kviz – Slagalicu: „Mi smo u studiju uživo otpevali pesmu, a Nikola je pitao slušaoce da li znaju ko to peva. Uglavnom su govorili da su to Sajmon i Garfankl, da bi Nele na kraju rekao: Bili su to Vlada i Bajka, čućete za njih! Ubrzo smo snimili još jednu ploču, išli na festival lakih nota, a 1972. smo se pojavili u najpopularnijoj televizijskoj emisiji  tih godina Obraz uz obraz. Bio je to veliki uspeh!“ Bajka pominje da su sledeće, 1973, pevali na vodećem jugoslovenskom festivalu zabavne muzike u Opatiji: „Te godine je pobedio Zdravko Čolić sa pesmom Gori vatra. Vlada i ja smo osvojili jako lepo sedmo-osmo mesto sa pesmom Dok te gledam. Tada smo se prvi put susreli sa posledicama Brozovog raščišćavanja sa srpskim i hrvatskim političarima. Posle nas su nastupali Srđan i Buca i Hrvoje Hegedušić, predstavnici Hrvatske. Svi oni su, inače, bili naši drugari. Naš ton je bio očajan, njihov ton je bio odličan. Probali smo da intervenišemo, da pitamo zašto je nama loš a njima dobar ton, međutim, jednostavno su nas ignorisali. Osećalo se u vazduhu da nešto nije u redu.“ Dve godine kasnije, Vlada i Bajka su snimili svoj prvi veliki hit, Oblak. I konačno se etablirali kao urbani momci kojima je na srcu urbana šansona. Vlada argumentovano pokazuje da je nekoliko godina taj akustičarski pokret imao veliki zamah i veliku medijsku pažnju. Ali, objašnjava Bajka, nikada taj žanr u Srbiji nije imao takav broj predstavnika i poklonika kao što ih je imao u Hrvatskoj gde je Arsen Dedić bio prvi među muzičarima sličnog opredeljenja: „U Beogradu smo svi mi akustičari bili malo pušteni niz vodu, jer je ovde već sredinom sedamdesetih krenulo ’ruke gore’ što će ostati do danas. U Hrvatskoj smo više puta punili sale. Kada smo imali koncert u zagrebačkom ITD teatru sa klavijaturistom Slobom Markovićem, mi bismo u voz stavili hemond orgulje od 200 kila, a u pauzi našeg koncerta Sloba Marković bi svirao Bahove korale. I sve je to trajalo do 1989. godine kada smo, kao poslednji muzičari iz Srbije, na poziv Arsena Dedića gostovali na festivalu šansona u ’Lisinskom’. Bili smo jedini gosti iz Srbije, a prvi nastupamo. Odemo kod Arsena za šank ’Lisinskog’ i pitamo ga zašto smo mi prvi, a on nam odgovori: ’Čujte dečki, ovo je prljav posao’! Za nas je to bila muzika, bili smo jedini koji su pozvani i došli iz Srbije u predvečerje raspada Jugoslavije, trebalo je valjda da simuliramo bratstvo i jedinstvo, a on nam kaže da je to ’prljav posao’. Mi smo se ponašali kao muzičari koji su se obradovali svojim kolegama Hrvoju Hegedušiću, Kseniji Erker i drugima koji su došli da nas pozdrave.“ Taj akustičarski i šansonjerski pokret u Jugoslaviji, koliko god bio manjina u odnosu na muzički populizam koji je usledio, u tumačenju Vlade Markovića više ih je sjedinjavao, nego što ih je razjedinjavao: „Čovek uvek peva sebe. Nikada nismo imali želje da se dodvoravamo bilo kakvom novom pravcu, novom izrazu. Mi nikada nismo bili mejnstrim, svi ti ljudi koje smo poznavali, koji su se bavili muzikom koju smo i mi voleli, bili su plemenite duše. Mi smo se uzajamno poštovali, ne znam nikoga iz tog našeg sveta ko je imao rezerve prema drugoj nacionalnosti. Kada je pre desetak godina obeleženo 50 godina od osnivanja omladinskog festivala u Subotici, sreli smo se sa Ibricom Jusićem, Kemalom Montenom, Brunom Langerom iz Atomskog skloništa i svim starim drugarima. Pozdravljali smo se kao braća koja se dugo nisu videla.“ Dragutin Balaban, koga više od pet decenija zovu Bajka, svoj izbor i  svoje bavljenje muzikom opisuje na jednostavan način: „Čovek ne može da izađe iz svojih cipela. Mi smo od početka bili svoji i u svojim cipelama. Nikome nismo zavideli, imali smo svoju publiku  koja nikada nije bila velika, ali mi smo uvek bili ponosni na ljude koji su nas podržavali. Sve priče koje smo pričali kao muzičari, bile su priče koje smo živeli.“ Vlada to još krsti emocijama koje su pripadale Beogradu: „Za nas je Beograd bio otvoren grad koji nam je omogućio da vidimo svet, i da svet dođe kod nas. Svet je mogao da oseti te naše emocije, a mi smo hteli da ih zabeležimo i ostavimo u našim pesmama. Beograd je bio deo poslednjeg romantičarskog pokreta mladih iz 1968. godine. Kada te ta sloboda zahvati i zapali, ti više ne možeš da se vratiš u neke uske okvire naciona. Ti si tada postao deo sveta. Mi smo to ostali do danas.“ Taj Beograd su hteli da sačuvaju i kada je Vlada komponovao pesmu Beograd koju su pevali sa umetnicima nabrojanim s početka ovog teksta. Bile su to nesrećne devedesete, a hteli su da se u spotu oseti dah života: „Pesmu sam napisao 1993. a snimili smo je 1994. godine. Bilo je to najgore vreme u kojem smo mi bili svetska parija. Koliko god na lošem glasu, Beograd je imao u sebi veliku dozu lepote i humanosti, još nije zacarilo ono što će ga kasnije neprijatno osenčiti. Imao sam potrebu da napravim takvu pesmu koja će sačuvati taj Beograd. Reditelj Aca Bošković je sve  to dobro razumeo i osmislio.“ Bajka dodaje: „Hteli smo da pošaljemo svetu sliku o lepoti jednog grada koji je bio nepravedno inkriminisan. I setili se da pozovemo u pomoć najbolje i najveće. Bilo je dovoljno otići do Atelje 212, otvoriti vrata bifea, a otuda grunu legende.“ Lako je bilo s legendama koje su radile za dž, ali je trebalo naći novac da se spot realizuje. Trebalo je snimati Beograd iz aviona, zaustavljati saobraćaj u gradu tokom snimanja, obezbediti policajce na konjima, lampione po gradu... Prijatelj i kum Vlade i Bajke  je poznavao tadašnjeg gradonačelnika Nebojšu Čovića, otišli su kod njega, pustili mu snimak pesme i sve je bilo dogovoreno. Pamti se kako je Bora Todorović, kada su mu kazali da nema honorara za njegovo pojavljivanje u spotu, rekao da nemaju oni tih para kojima bi ga platili, da je Tirke pitao šta će on tu, a reditelj mu je rekao: ’Ti si novinar, ima da prodaješ novine!’ Bora Đorđević i Prele nisu govorili, ali su pristali da u spotu šetaju jedan pored drugog na Kalemegdanu. Kako je Vladu pogodilo ono što će, kako on kaže, zacariti devedesetih: „U svako loše doba, mi bismo pojačano radili. Tada smo se zatvorili u studio i sedam meseci snimali album ’Ja nisam ja’ gde je bonus bila pesma Beograd. Kao što smo u vreme korone radili poslednji album ’Hodač po žici’. Čovek u zlim vremena mora da radi, ili će da poludi.“ Ipak, njih dvojica su devedesetih bili i hodači na demonstracijama, pa Bajka kaže da su više vremena provodili na ulici nego u kući: „Đinđimobil koji je išao po Beogradu, išao je upravo sa pesmom Beograd. A mi smo bili među demonstrantima. Tada je Duško Kovačević napisao stihove na Vladinu muziku pod naslovom Pesma sa rečima za pesmu bez reči  sa jasnom porukom da je to vreme za mlade ljude. Vlada i ja smo poslali telegrame podrške studentima, a ja sam, budući da sam tada radio u Radio Beogradu 101, zbog toga bio suspendovan. I šta je bilo sa tim mladim ljudima? Ništa. Šta je danas sa mladim ljudima? Ništa. Šta ćemo sutra? Ništa. Sujeta među ljudima govorim isključivo o ljudima iz opozicije jer me vlast uopšte ne zanima, tolika je da je nemoguće naći zajednički imenitelj i zajednički cilj. Za mene je uvek bilo najvažnije braniti privatnu slobodu svakog čoveka. I ne mogu da zamislim da meni, koji imam 75 godina, neko govori u kategorijama ’mi’ i ’oni’. Ko smo danas u Srbiji ’mi’, a ko su ’oni’? Ako sam ja ’oni’, ako ja pripadam ’onima’, znači li to da sam ja neki problem, da sam neki izdajnik? Ili su njihovi ’oni’ svi ljudi koji ne misle kao oni? Takvim ponašanjem, takvom podelom, vređaju moju svest, moj patriotizam. Ja uopšte ne mislim da je ’on’ veći od mene ni u patriotizmu, niti u bilo čemu drugom. I da završim traktat o temi ’mi’ i ’oni’. Ovi su upravo tu, na vlasti, jer su oni iz opozicije takvi kakvi su.“ Vlada će poput poslednjih romantičara pledirati za ljubav koja će spasiti svet: „Mislim na ljubav prema bližnjem, prema drugima, prema domovini. Nama jednako nedostaju saosećanje kao i samopoštovanje. Da imamo samopoštovanje, imali bismo i poštovanje prema drugim ljudima koji to zaslužuju. Razočaran sam koliko malo empatije postoji kod ljudi. Bajka i ja se celog života borimo da sačuvamo vrlinu, da se ona poštuje. Nažalost, danas smo u Srbiji užasno netolerantni prema drugačijem mišljenju, i to nas sve zajedno skupo košta.“ Pre nešto više od godinu dana, Vlada i Bajka su napunili Zvezdara teatar kada su promovisali svoj album „Hodač po žici“. Napuniće i salu Ateljea 212 koju im je sa zadovoljstvom ustupio upravnik ove kuće Novica Antić, ali  Beogradsku arenu neće. Bajka to tumači promenjenim sistemom vrednosti: „Ovo je sistem vrednosti u kome razne ružičaste i druge televizije, navodno nezavisne, diktiraju šta će gledaoci slušati i gledati. Moja unuka uglavnom nema mogućnost izbora, gotovo da nema kanala koji bi emitovao nešto drugo što nije važeći sistem vrednosti današnjeg trenutka. Ništa mi ne tražimo posebno za ono čime se bavimo. Samo da uz ’ajmo ruke gore’, možemo i mi. Da ima prostora i za nešto drugo, što nije penjanje na sto.“ Vlada precizira da je posle ubistva Zorana Đinđića mnogo toga krenulo nizbrdo, pa i sistem vrednosti: „Mi smo negde jako zalutali. Ne razlikujemo dobro od očigledno lošeg. Nas je odredio život u jednoj velikoj i ozbiljnoj državi, a dozvolili smo da se tih 22 miliona ljudi rasparča u državice koje niko više ni za šta ne pita. A to je bila i posledica toga što su neki patuljci želeli da budu novi Tito. Svako u svojoj državici.“ Radmila Stanković