Nacionalni identitet po meri vlasti

Čast da obraduje buduće naraštaje svih nacionalnosti u Srbiji, vešću da će se školski program proširiti „prvim (isključivo srpskim) nacionalnim udžbenicima“, pripala je bivšem ministru prosvete i sadašnjem direktoru (naravno v. d.) „Službenog glasnika“ Mladenu Šarčeviću. Uz ushićenje što će ubuduće svi osnovci i srednjoškolci učiti „nacionalnu istoriju, geografiju, srpski jezik, kulturu...“, ipak mu se omaklo i jedno racionalno zapažanje - da prvak u školi nedeljno može da izdrži 20 časova, ali ne može 30, pa da „zato ovo mora da se jako složeno sklopi“. „Naravno da znamo kako ćemo i šta ćemo“, ipak je samouvereno zaključio Šarčević. Da li je baš siguran u to? Paralelno sa njegovom najavom, oglasila se i Ana Brnabić ne bi li nam pojasnila šta je to „nacionalna istorija“ i kao primer bitan za buduće generacije okarakterisala skupštinski nastup o Kosovu u izvedbi Aleksandra Vučića i u trajanju od 80 minuta. Imajući u vidu da je to samo jedan od barem 500 „istorijskih govora“, osnovna škola bi morala da traje bar 20 godina da bi deca uspela da savladaju sve istorijske govore logoreičnog predsednika, a da im se pritom ne podigne do neizdržljivosti fond časova. A nema sumnje da će morati da uče takve stvari pošto će oni koji sebe trenutno identifikuju sa pojmom „država“ i koji plasiraju ideju da je Vučić veći i od Stefana Nemanje i cara Dušana, ubuduće kontrolisati sadržaj nacionalnih udžbenika ili „nadudžbenika“ kako ih je Šarčević nazvao. Za to se pre dve godine borio i skoro izborio tadašnji ministar policije Aleksandar Vulin, koji je pred poslanicima u Skupštini zatražio da njihova većina preuzme kontrolu nad tumačenjem istorije, jer je bio nezadovoljan činjenicom da aktuelni udžbenici nedovoljno opisuju zločine koje su u Drugom svetskom ratu počinili Hrvati i da su nam zbog toga neophodni sadržaji koji će ponovo podići međunacionalnu mržnju na zadovoljavajući nivo. „Udžbenik istorije mora da napiše država Srbija i samo država Srbija sme i može ili bi bar trebalo da ima jasan i određen udžbenik po kome će učiti naša deca. U tom udžbeniku će biti bar stranica o Jasenovcu. Neće biti tri rečenice, u kome nam strani izdavači objašnjavaju šta je bio Jasenovac, u kome nam strani izdavači objašnjavaju šta je Kosovo, šta je Srebrenica. Ako drugi budu pisali istoriju, naći će se neka bitanga drugosrbijanska koja će da kaže da je Dara iz Jasenovca ratno huškanje“, pojasnio je Vulin i potom zamolio poslanike da diskutuju o toj temi i donesu zakone. Pokazalo se da su tu poslanici nepotrebni i da ne moraju da razmišljaju, ima ko to da radi umesto njih. U priču se samo 12 časova kasnije lično uključio Vučić da bi potvrdio veličinu Vulinovih reči, ali i da bi dodao – ne samo da će država uzeti monopol nad istorijom već će ubuduće ona pisati i udžbenike iz srpskog jezika (verovatno postoje neki posebni patriotski padeži), književnosti i geografije. Ministar prosvete Branko Ružić se momentalno bacio na posao i formirao radnu grupu za izmenu Zakona o udžbenicima, sa idejom da se do juna 2021. osmisle četiri patriotska predmeta, a da ih državni izdavač Zavod za udžbenike odštampa do septembra. „Cela ta furtutma sa nacionalnim udžbenicima je skandalozna, velika i opasna manipulacija. Već je dovoljno bizarno što je to pokrenuo Vulin sa mesta ministra unutrašnjih poslova, nakon što je gledao film Dara iz Jasenovca. Tada mu se učinilo da Jasenovca nema dovoljno u postojećim školskim knjigama i da njih ’pišu stranci‘. Sve je to potpuno lažno! Udžbenike nikada nisu pisali stranci, već upravo najveći autoriteti za pojedine oblasti. Država je, naravno, ta koja određuje kurikulume, ciljeve, ishode i koja ima komisije pri Ministarstvu prosvete koje odobravaju udžbenike. Dakle, sve je i te kako pod kontrolom države, pa još samo ostaje da zamislimo kako Vulin to vidi državu koja ih i piše! I na kraju – o Jasenovcu i zločinima u NDH ima čitava posebna lekcija, a važno je takođe reći da se o tome na značajnom prostoru pisalo od prvih domaćih udžbenika iz 50-ih godina, tako da je i to jedna masna laž da se o tome nije smelo govoriti i učiti”, kaže istoričarka Dubravka Stojanović. Izgleda da je tog besmisla bila svesna i radna grupa, jer ni dve godine kasnije nije ponudila novi zakon. A čak i da ga je ponudila, teško da bi mogao da bude izglasan dok se država još uvek deklarativno zalaže za ulazak u EU, što je donekle objasnio i Šarčević: „Mi ne diramo redovne predmete jer postoji na tržištu ono što se zove pravo liberalnog tržišta. I Srbija bi bila tužena ako bi rekli uzimamo pet predmeta samo za nas! Ali cilj je da imamo, takođe, jedan broj udžbenika koji su na tržištu“. Zbog toga su se dosetili kako da izbegnu zakone, civilizacijska pravila, činjenicu da je Srbija sekularna država i da u procesu pisanja ne može da učestvuje patrijarh Porfirije („On neće pisati ništa, ali će biti u savetodavnom timu“, utešio nas je Šarčević) i da ipak u školski program uguraju sadržaje koji će pomoći da se formiraju profesionalni Srpčići po meri aktuelne vlasti. Šarčević je najavio nešto što će biti „nadgradnja zvaničnih predmeta“, vrsta čitanke koja postoji uz redovan predmet, ali obavezujuća. Nastavnici će morati da ih koriste, ali se još uvek ne zna koliko će ih biti i da li za sve razrede. Takođe se ne zna ni šta će pisati u njima jer komisija nije formirana, a uz SPC do sada javilo se i „sedam akademika“ da pripomogne, ali nisu imenovani. Čak se ne zna da li je neki od njih geograf jer je najavljeno da će se „geografski patriotizam“ uterivati preko učenja o nacionalnim parkovima i zaštićenim prirodnim celinama, a stvarno će biti potrebno umeće da se pokaže koliko je to važno uz prizore koje nam je ponudila ova vlast – kafanu na vrhu Kopaonika ili betonizaciju Kalemegdana. Nažalost, projekat „nacionalnih udžbenika“ nadilazi sve na šta nas je ova vlast navikla (jeftin populizam, kršenje sopstvenih zakona i kolektivno onepismenjavanja) jer je zamišljen daleko ambicioznije – kao formiranje „nacionalnog identiteta“ (A. Vučić) kroz udžbenike. Imajući u vidu da je Vulin svoju inicijativu otpočeo sumirajući „politiku sećanja“ koju sprovodi aktuelna vlast jer su „prethodnici ćutali o svojim žrtvama i herojima“, ali i to da je Vučić prelepljivao naziv ulice Bulevar Zorana Đinđića“ (žrtve) u „Bulevar Ratka Mladića“ (osuđen ratni zločinac u ulozi njihovog heroja), prilično je jasno kakav su nacionalni identitet namenili budućim generacijama. Uz to se nameće i dodatno pitanje – da li to što je Zavod za udžbenike jedini koji će moći da štampa nacionalne udžbenike samo dokaz stvaranja nelojalne konkurencije prema privatnim izdavačima ili je u pitanju indoktrinacija koju aktuelna vlast hoće kompletno da kontroliše? „Udžbenici su ogroman biznis i vraćanje svega u krilo propalog državnog preduzeća nije zanemarljivo, ali je daleko važnije to što sadašnja vlast hoće da poništi sve dobre rezultate prethodnih reformi koje su išle u pravcu približavanja evropskim standardima. Izdavanje nacionalnih udžbenika je jedna sasvim antievropska tekovina i jasan znak da ovu vlast evropske integracije nikada nisu suštinski zanimale. Ali, na prvom mestu to jasno znači – istorija nije nauka! Ona je dogma, nacionalistički mit koji pišu provereni kadrovi i koja se ima učiti napamet! Ona nije obrazovni predmet, preko kojeg se školuju autonomni građani koji umeju da kritički misle svojom glavom, već školica prema meri autokratskih režima, u kojima udžbenik nudi jedinu moguću istinu, koja preko usta nastavnika dolazi od vrha države. To je reprodukcija hijerarhije moći od ranog detinjstva i po hiljaditi put zloupotreba istorijske nauke preko koje su u razvijenim demokratskim državama upravo uči kako da budete slobodni i angažovani građani“, kaže Dubravka Stojanović. Pa, ako tako pogledamo problem, možda im nacionalni udžbenici i nisu potrebni. Već su sasvim uspešno ukinuli autonomne građane koji misle svojom glavom. Sandra Petrušić