Država strancima majka, nama maćeha

Korona, rat u Ukrajini i pretnja ekonomskim i finansijskim sankcijama. Na drugoj strani recesija, ogromna inflacija uz brzi rast kamatnih stopa, što će dovesti do smanjenja investicija, privredne aktivnosti, otpuštanja radnika i dužničke krize. Kada je Južna Koreja krenula u svoje strateške ekonomske reforme, prvo se okrenula svojim privrednicima, svojim resursima i dugoročnim ekonomskim ciljevima uz snažan udar na korupciju. Nažalost, „ni preteće okolnosti“ nas nisu naučile da više ne može po starom. Skandal sa EPS-om, izjava predsednika Srbije da javni sektor ne može da bude partijski feud, sa partijskim kadrovima u cilju zadovoljenja svojih (partijskih i ličnih) interesa, nije nam donelo neophodne promene. Gde su danas ti partijski neobojeni i stručni ministri? Gde su konkursi za najsposobnije rukovodioce u javnom sektoru? Samim tim ni korupcija ne posustaje. Javni radovi, javne nabavke, domaće građevinarstvo, legalizacije itd. ne mogu da prođu bez tog najvećeg zla. Procena društvene štete korupcije je između jedne i po i dve milijarde evra godišnje. Zašto nije legalizovano stotine hiljada uredno prijavljenih objekata? Koliko je manje u budžetu na milione neoporezovanih kvadrata? Evo, da pomenem i lični primer, posle punih 17 godina, tek 15. decembra 2022. godine dobio sam rešenje o legalizaciji kuće i to pored legalno, uredno urađene rekonstrukcije i svih građevinskih dozvola. Naravno, u međuvremenu dokumentacija je prolazila kroz mnoge „nezasite fioke“. Sličan je slučaj i sa konverzijom zemljišta. Odakle izvori milijardi evra u nove nekretnine (samo u poslednjem kvartalu prošle godine u nekretnine je uloženo 2,4 milijarde evra), od čega 80 odsto u kešu, a devizna štednja neokrnjena?! Domaća privreda i privrednici su zapostavljeni. Stalno slušamo predizborna obećanja o promeni politike prema domaćim privrednicima, dok stranci i dalje „troše“ više od 85 odsto subvencija države. To je dovelo do kontinuiranog pada domaćih investicija i povećalo investiranje domaćih privrednika u okolna tržišta. Nadolazeći ekonomski cunami i svetsko ekonomsko prestrojavanje pokazaće naš strateški promašaj prema domaćim investitorima. Da li je neko nekada izračunao efekte pojedinih stranih investicija u odnosu na date subvencije i o tome obavestio poreske obveznike koji su to platili? Pogledajmo stanje u poljoprivredi, velikom srpskom strateškom resursu. Danas imamo oko milion neobrađenih hektara, navodnjavanje od svega 1,5 odsto obradivih površina, masakriran stočni fond sa velikim uvozom i mesa i mleka. Poljoprivredni potencijal koji može da hrani pedeset miliona ljudi u svetu i barem pet puta poveća prihode od izvoza, totalno je zapostavljen. Godinama niko stručan u državi da se uhvati ukoštac sa tim srpskim blagom. I na kraju o domaćim resursima. Uvek sam bio pristalica da strateški resursi moraju da budu u većinskoj domaćoj kontroli. Da najveći benefit od toga ima Srbija, a ne stranci. Danas, imajući u vidu rat u Ukrajini, i moguće posledice na svetsku ekonomiju u to sam još više uveren. NIS u većinskom ruskom vlasništvu, Bor u većinskom kineskom, a EPS i gro budućih obnovljivih izvora energije u pripremi za strani kapital. Posebna je šteta za Bor, jer je kineski interes mogao biti zadovoljen kroz ugovor o menadžmentu (kad za to naša država nije sposobna sama da se organizuje) i to da svi tržišni viškovi bakra mogu da idu za Kinu. Danas je situacija da će budućom proizvodnjom od 180.000 tona bakra godišnje, na bazi današnjih cena, profit biti oko milijardu dolara, a istovremeno se plaća najniža moguća rudna renta dok se mi hvalimo kupovinom svog, srpskog zlata, od Kineza. Ako ovako nastavimo, sa tretmanom domaćih resursa, tretmanom domaćih privrednika, subvencionisanjem stranaca i postavljanjem nestručnih ljudi bez strategije na čela ključnih državnih preduzeća, brzo će se postaviti pitanje još jedne autonomije zemlje i to - ekonomske.