Sladunjavi zadah predsednikovog samohvalisanja

Diverzitet je univerzalna karakteristika sveta. Kao što svi eukaliptusi, zečevi ili ljudi nikada nisu identični, tako ni svi predsednici država nisu isti. Naš predsednik Republike (PR) poseduje jasno prepoznatljive crte koje ga čine primetno različitim u odnosu na sve ostale. Posebno oštro se izdvaja i prepoznaje po sklonosti ka umnožavanju pohvala usmerenih na sopstvenu ličnost, ređe i na ljude koji su na visokim položajima zahvaljujući njegovom izboru. NJegove samopohvale su prilično stereotipne - nešto povišenim tonom saopštava kako je ponosan. Teško je nabrojiti stvari povodom kojih nije iskazao svoj ponos, a kao pravoslavni hrišćanin bi morao da zna da je greh gordosti najveći greh. Čovek je mali, slabašan pa i grešan, te u principu nema čime da se gordi. Gord sme i može da bude samo Bog koji je, kako vernici smatraju, stvorio ovaj bezgranično diversifikovan svet, koji ne samo što je beskonačan nego se neprekidno povećava. Adet gromkog samohvala proširio se i na bliže i dalje saradnike PR-a, koji su toliko savesni da nastoje i uspevaju da žive i rade po obrascu koji je njemu po volji, tako da im nekakvo sopstveno, samostalno rasuđivanje nije ni potrebno. Iz tog multiplog samohvalisanja ipak je iskrsao jedan problem. U javnom prostoru akumuliralo se tako mnogo ponosa da je to ljudima izvan kruga PR-ovih botova došlo takoreći do po nosa. Tako nagomilani ponos – utisak je da bi nekada lopatama mogao da se zgrće i razgrće – ispoljio se i kao atak na čulo mirisa. Samohvala zaista i produkuje nekakav osoben rinološki osećaj. Latini nisu bez razloga rekli Propria laus sordet (samohvala smrdi). S obzirom na to da nije moguće napraviti inventar svih PR-ovih samohvala, navešću i razmotriti samo neke karakteristične primere. Nedavno je održao čitavo malo predavanje o kilometraži puteva izgrađenih za njegova vakta, u kome se dao zapaziti izvestan broj vrlo zanimljivih tvrdnji. Jedna je da se do njegovog zemana na teritoriji koju nije naznačio, a valjda je mislio ne Srbiju, nisu gradile pruge. To se baš nije dalo dobro razumeti, pa sam zaključio da verovatno nije mislio tako kako je rekao, jer je Vojvodina u 20. veku bila premrežena prilično gustim spletom pruga, pa sam kao student redovno iz Beograda putovao roditeljima u Sombor, i to uvek vozom, sa presedanjem u Vrbasu, a pre toga kao gimnazijalac redovno sam vozom putovao u školu u Sombor. Biće da su pruge postojale i pre PR-a, s tim što su se nekada prilično i - koristile! Pored informacija o prugama i vozovima, izređao je veliki broj tvrdnji o izgrađenim putevima, što sam još teže uspevao da rastabirim. Bila je to komplikovana mešavina što izgrađenih puteva, što onih koji se još grade, pa i onih koji bi tek trebalo da budu izgrađeni, ali radovi kasne. Dobro se dalo razumeti da je povodom nekog kašnjenja rekao da se valjda zbog toga nećemo ubiti; to me podsetilo na poodavno registrovan slučaj japanskog šefa stanice koji je zbog nekog skromnog kašnjenja voza izvršio harakiri. Najviše sam se dao inspirisati ogromnim brojem toponima, koje spajaju izgrađeni i putevi u izgradnji. PR-ov uvid u toponimiju više je nego impresivan i zbunjujući: u sećanju je ostao grub i površan utisak kao da se radi o putevima od neke Donje Prćilovice do, opet nekog, Gornjeg Smrdljikovca. Ta mesta on nije pomenuo ali je, posle navođenja mnogobrojnih sela i poneke varoši, ostao baš takav utisak. I tokom „predavanja“ videlo se, iz postavljenih pitanja i reakcija na odgovore, da je deo štampe jako skeptičan u pogledu istinitosti tvrdnji PR-a. Ja nisam smogao koncentracije da i sam prođem kroz džunglu tih njegovih Prćilovica, ali sam se iz potonjih reakcija uverio da to što je govorio mora da se uzme cum grano salis. Čini se da će to što je ustvrdio teško ili nikako dokazati. Sasvim nezavisno od eventualne (ne)istinitosti tvrdnji PR-a, iskrsavaju daleko ozbiljnija i teža pitanja. Najpre, da li su ti njegovi drumovi pravi prioriteti? Nije li se dobar deo tog novca mogao utrošiti na neke vidno važnije alternative? Kad je reč o alternativama, čovek ne zna gde da počne. Otpadne vode u većini naših gradova puštaju se neprečišćene u reke. U Srbiji gotovo da i nema uređenih odlagališta čvrstog otpada, tako da cela zemlja liči na ogromno smetlište. Da bi se rešili ti problemi neophodna su ogromna ulaganja, za koja nije jasno kako bi se namirila ako se novac ne realocira sa nekih projekata, pa i onih na koje je PR toliko ponosan. Prvi kandidat za odustajanje mogao bi da bude ogroman reprezentativni stadion usred Srema, za koji se procenjuje da bi, sa pratećom infrastrukturom, mogao da košta skoro milijardu evra. Naša socijalna politika kosmički je udaljena od onoga što se javnosti servira, jer je lane polovina zaposlenih zarađivala manje od 57.000 dinara (medijalna zarada kretala se u rasponu od 53.327 dinara u januaru do 59.580 dinara u novembru), s tim što bedni minimalac prima oko 400.000 ljudi, više od 850.000 penzionera ima primanja ispod 30.000 dinara, a skoro 265.000 ljudi prima penziju do 15.000 dinara, od čega trećina manje od 10.000 dinara! Kad se čovek spusti na te brojeve, uhvati ga muka, pa se postavlja pitanje kako je tek živeti na takvim dohocima kad je i čitanje ovih podataka toliko teško i potresno. Šta ćemo sa činjenicom da nam je stopa rasta BDP-a tek nešto iznad polovine stope rasta zemalja u centralnoj i istočnoj Evropi sa kojima se redovno poredimo? Šta sa ogromnim povećanjem javnog duga, koji je uglavnom dug prema inostranstvu? Ukratko, PR je prosto prenebregao krupne činjenice koje su izrazito nepovoljne, a usredsredio se na neke kratke distance izgrađenih puteva koji povezuju razne Prćilovice i Smrdljikovce. On je prebrojio muve, a prevideo međede. Drastično je i definitivno selektivan, zaboravljajući da selektivnost podrazumeva krupno skretanje od istine čak i kad su navedene tvrdnje činjenički tačne. Kad se povuče iz politike, kao što je nekoliko puta obećao, mogao bi da piše priručnik-uputstvo o tome kako obmanjivati javnost koristeći pažljivo probrane detalje koji su činjenički tačni. Indikativna je i jako simptomatična njegova velika sklonost i upadljiva spremnost na isticanje rezultata u domenu infrastrukture. On, čini se, nije svestan jednog generalnog sociopolitičkog zakona: autokrate, diktatori i tirani redovno i snažno forsiraju izgradnju upadljivih, izdaleka vidljivih infrastrukturnih objekata, a odgovarajuće rezultate tretiraju kao znamenje sopstvene veličine i elemente koji će dodatno doprineti njihovoj ionako prevelikoj vlasti nad narodom. PR nas patetično obaveštava o broju izgrađenih kilometara, a ne daje informacije o tome koliko nas to košta, niti o tome koliko je kilometara od toga broja izgrađeno po šokantno visokim troškovima. Otkriveno je i u „tajkunskim“ medijima saopšteno da su na nekim deonicama troškovi bili dva-tri puta veći od troškova gradnje u drugim zemljama uz slične terenske uslove. I opet, jedni grade a drugi se ugrađuju, kako je naglašeno u jednom, valjda opet „tajkunskom“, mediju. Usput rečeno, zašto je uopšte važno da li su mediji „tajkunski“, a ne da li saopštavaju istinu? Ne može se poreći da ovdašnja vlast ima gotovo nesavladiv afinitet prema gradnji infrastrukture, a pokazano je da ne mari mnogo za troškove i da se najveći deo gradnje finansira iz stranih kredita. U vezi sa tim kreditima netransparentnost je ključna reč, jer javnost nema uvida u uslove i procedure njihovog sklapanja. S druge strane, zna se dobro da je po korupciji Srbija jedna od „vodećih“ zemalja. Grešna misao nameće se sama po sebi: iza tih velikih projekata stoje ogromni iznosi pozajmljenog novca, a u troškove i način trošenja tog novca javnost nema valjanog uvida. Ovo su uslovi u kojima je korupcija neizbežna, kao što je neizbežna i sila gravitacije. Uz te uslove – novac pozajmila država, veliki iznosi, odsustvo uvida javnosti i nepostojanje delotvorne kontrole u upotrebi tog novca – korupcija je predvidiva sa izvesnošću sa kojom se da predvideti veliki broj pojava u fizici. To su uslovi u kojima bi korupciji podlegli i anđeli gospodnji. Nemoguće je ne zaključiti da tako povoljni uslovi za lako i bogato ugrađivanje deluju kao snažan motivacioni činilac u tako intenzivnom angažovanju naše vlasti na razvijanju infrastrukture. Vredi ponoviti: sve je to daleko najvećim delom finansirano iz stranih kredita, a naš PR je toliko ponosan na sve to. Koliko bi mu se tek ponos naduo da je taj infrastrukturni razvitak finansiran iz domaćih sredstava?! Naš PR je do zadivljujućeg nivoa razvio tehniku ubeđivanja širokih, preovlađujućih segmenata stanovništva. Samo skroman broj školovanih i analitički osposobljenih ljudi odoleva čarima njegovih sirenskih hvalospeva. Neka ovde bude formulisana krajnje neortodoksna i žestokim kritikama izložena tvrdnja: tolika učinkovitost u uveravanju i pridobijanju jednostrano i sasvim nedovoljno obaveštenih masa ne može se dostići isključivim oslanjanjem na istinu i fanatičnim priklanjanjem toj temeljnoj vrednosti. U svojim maštovitim kombinacijama i popriličnim preterivanjima on se sasvim predvidivo zagubi i mnogo udalji od istine. NJegovi otkloni od istine javljaju se u više oblika. Jedan je suprotstavljanje činjenicama u formi elementarnih i očiglednih neistina. Jedan „tajkunski“ medij sistematski je registrovao te neistine i u njegovom Istinomeru naš PR bio je glavni junak. Drugi način sastoji se u selektivnosti elemenata koje koristi u svojim igrokazima: on ume pažljivo da prebraja sve buve a da previdi glomazne međedine u datom deskriptivnom kontekstu, bira buve kad mu pogoduju, a previđa međede kad se onako golemi ispreče u njegovom narativu. Treća tehnika sastoji se u pripisivanju ogromne važnosti jednim činjenicama i u potcenjivanju drugih. Kao takav, on je neugodan i opasan polemički oponent. Osobito kad novinarima ljutito onemogući opravdane reakcije na odgovore za koje oni mogu ubedljivo i jednostavno dokazati da su netačni. Kod obaveštenih i za činjenice zainteresovanih ljudi kredibilitet našeg PR-a je dobrano erodiran. Jedan moj poznanik sugestivno je primetio iako je možda malo i preterao. A odsad mu ne bih vjerovao mlijeko je da reče bijelo. Autor je profesor emeritus