Posle izdvajanja nema kajanja

Za NIN iz Londona Kako se u Velikoj Britaniji odgovara na posledice inflacije od 11 odsto, najviše u poslednjih četrdeset godina? Drugom vrstom rekorda – najmasovnijim štrajkom od 2011. godine, koji je u izvedbi sedam sindikata s radnih mesta odveo oko pola miliona zaposlenih u javnom sektoru, a na ulice mnogih gradova izveo na desetine hiljada demonstranata. No, zadržimo se u prestonici, gde je prema procenama u sredu marširalo oko 40.000 državnih službenika i radnika u železnici, ali i učitelja, univerzitetskih predavača, babica, LGBT i ekoloških aktivista, kao i zainteresovanih prolaznika. Istini za volju, građani Britanije prilično su vešti i u obustavama rada i u marširanju – prema podacima Kancelarije za nacionalnu statistiku, od juna do novembra prošle godine, štrajkovi su zbirno „pojeli“ nepojamnih 1,6 miliona radnih dana, od čega samo u novembru njih 467.000, kada su svoja radna mesta naizmenice napuštali advokati, medicinski radnici, zaposleni u pošti i trgovinama... demonstranti i sada šetnju vide tek kao slanje poruke vlastima i iskaz solidarnosti; mnogo više nade polažu u snagu obustave rada. Primerice, ona organizovana prošle srede koštala je inače izranjavanu britansku ekonomiju čak dvadeset miliona funti. Rečima na jednom šarenom baneru istaknutom u koloni: „Štrajkovi koštaju? Skupo je i kad ih nemamo!“ Ne treba ni zanemariti da je jednodnevna blokada uličnog saobraćaja u „sitiju“ – najužem gradskom jezgru – zajedno sa zatvaranjem pojedinih linija metroa i gašenjem vozova dovela do toga da inače haotična, ali prohodna metropola bude praktično paralisana. Putovanje taksijem i metroom bi, zavisno od trase, moglo da potraje približno isto. Nisu slučajno u kabinetu premijera i vođe konzervativaca Rišija Sunaka štrajk nazvali „velikim remećenjem“ . Pa opet, nezadovoljstvo se akumulira još od prošle godine i, verovatno usled bojazni od onoga što sledi, vlastodršci pripremaju novi restriktivni zakon o štrajkovima koji bi pojedinim sektorima trebalo da oduzme ono malo pregovaračkog potencijala u preganjanjima s državom kao poslodavcem; s druge strane se za miran dan u kući (ili na protestu) već spremaju bolničari i vatrogasci. I teško je ne pomisliti na šta bi vlasti od ustupaka morale da pristanu kada bi svi pojedinačni štrajkovi nastupili istovremeno. U tom duhu, kako reče jedna devojka na protestu, očito dete ili unuka indijskih migranata: „Vreme je da naši problemi postanu njihovi.“ Na pitanje o razlozima izlaska na ulicu, učitelj Endru, od tridesetak godina, kaže da se već na početku profesionalnog puta susreo s najcrnjim karijernim scenariom: previše posla i premalo novca. „Dece je mnogo i to je divno, posla je mnogo i sve ga je više, a plata mi nestane tolikom brzinom da je deprimirajuće. Da se razumemo, niko ne postane učitelj jer želi da se obogati, ali mi se ne sviđa ideja da ne može bolje od ovoga i nisam jedini koji razmišlja o promeni zanimanja, što je šteta, jer bih najviše voleo da ostanem u prosveti“, kaže on za NIN. NJegova dvadesetak godina starija koleginica Liza ponosna je i na svoje po svoj prilici veliko demonstrantsko i sindikalno iskustvo. „Razloga za nezadovoljstvo uvek ima i iskreno me raduje kad vidim da omladina to uviđa. Plate se smanjuju godinama unazad, cene skaču iz dana u dan i nema boljeg trenutka da se oglasimo. Može da postane samo gore“, kaže ona i za NIN precizira da su neki od sindikata zahtevali da rast plata pokrije inflatorna kretanja, uz nekoliko odsto rasta pride. Istina je da naša sagovornica nije imala vremena da pojasni ekonomske mere koje bi dovele do željene redistribucije sredstava, ali deluje da premijer Sunak svakako smatra da bi one bile jednake izvlačenju zeca iz šešira. „Najsrećniji bih bio kada bih imao magični štapić kojim bih vam svima povećao plate“, saopštio je nezadovoljnim zdravstvenim radnicima zaposlenim u državnim ustanovama, „ali moramo da obuzdamo inflaciju, a pola posla je u tome da pazimo kako i koliko zajmimo.“ Konteksta radi, zajednički štrajk bolničara, bolničarki i ekipa hitne pomoći najveći je u 75 godina dugoj istoriji britanskog javnog zdravstva. Sunakova saborkinja, ministarka obrazovanja DŽilijen Kigen, imala je drugo, a slično objašnjenje: podignemo li platu za neke, podići ćemo inflaciju za sve, i šta onda? Ne zna se, ali javno mnjenje, prema nekim istraživanjima, smatra da Vlada veoma loše reaguje na štrajkove. Već postojeći zaostatak konzervativaca za laburistima je prema nekim procenama narastao na 25 odsto. Ništa neobično, jer na svako objašnjenje koje kao da je u 2022. stiglo iz 2008. godine, nezadovoljnici mogu da ponude novi, opipljivi argument; recimo, realne zarade u Velikoj Britaniji stagniraju još od finansijske krize od pre petnaest godina, a nivo iz 2007. bi u idealnim okolnostima mogle da dosegnu tek 2027. godine, i to prema zvaničnoj računici Kancelarije za budžetsku odgovornost. Kongres sindikata Velike Britanije saopštio je da su plate radnika u javnom sektoru pre deset godina u proseku bile za oko 200 funti više. Međunarodni monetarni fond (MMF) još je prošlog jula prognozirao da će „stezanje“ realnih zarada u Velikoj Britaniji biti veće u odnosu na druge ekonomije G7, a dok su u sredu demonstranti marširali u šarenoj paradi solidarnosti, nezadovoljstva i povremenog kiča, isti taj MMF saopštio je da će Velika Britanija biti jedina G7 ekonomija koja će 2023. godinu provesti u recesiji. Razloga za brigu ne manjka. Dok se konzervativci politički i dalje oporavljaju od trusnih šest nedelja, koliko je Sunakova prethodnica Liz Tras provela na mestu premijerke, ali i od mandata njenog prethodnika Borisa DŽonsona, laburisti tvrde da je vreme za smenu vlasti i drugačiju politiku. I s pravom popisuju sve greške torijevaca (recesija, pad vrednosti funte, ugrožavanje penzionog fonda i svaljivanje nedaća na grbaču radnih ljudi), ali bi se s pravom moglo pretpostaviti i da su makar malo srećni što trenutno ne upravljaju državom. Jer, aktuelna kriza stoji na tri noge, od kojih su dve globalne, što krizu čini upornijom, a izazove zahtevnijima: na Bregzitu, na pandemiji kovida-19 i na rastu cena energenata (dalekosežno) uzrokovanom ruskom agresijom na Ukrajinu. I DŽonson i Sunak su nekoliko puta potcrtali da je teško razdvojiti ekonomske posledice napuštanja Evropske unije od posledica pandemije, te da će precizna računica morati da sačeka mirnija vremena. Ipak, sondaže javnog mnjenja pokazuju da se i bez nje Bregzit sedam godina nakon referenduma, odnosno tri nakon napuštanja EU, pretvorio u „bregret“ – kajanje. Tri glavna cilja koja je trebalo da postigne – bolja kontrola nad granicama, jača ekonomija, povećanje britanskog geopolitičkog uticaja – evidentno nisu ostvarena; štaviše. Nedavno istraživanje koje je naručio Independent pokazuje da dve trećine građana Britanije, od kojih mnogi ili nisu bili glasali na referendumu iz 2016, ili su pravo glasa stekli u međuvremenu, želi novi plebiscit, ali o ponovnom priključenju EU. Procenat onih koji se tom potencijalnom izjašnjavanju protive sve je manji i trenutno je ispod 25 odsto. Istini za volju, postotak onih koji su pre sedam godina glasali za napuštanje EU, a koji su se u međuvremenu predomislili, prilično je mali i ne prelazi dvadeset odsto. Ipak, trend je jasan, i to tri godine nakon (za sada) definitivnog razlaza. Odgovornih za uspeh Bregzita je mnogo – od marketinškog stručnjaka Dominika Kamingsa koji je geslo preinačio iz „preduzmite promenu“ u „preuzmite kontrolu“, preko bivšeg lidera opskurnih suverenista iz UKIP-a Najdžela Faraža, koji je nekoliko sati nakon proglašenja rezultata negirao da je ikada obećao da će (nepostojećih) 350 miliona funti koje Britanija daje EU preusmeriti u sistem javnog zdravstva, do tadašnjih lidera laburista DŽeremija Korbina, odnosno lidera konzervativaca i premijera Dejvida Kamerona, čiji pozivi na ostanak u EU jednostavno nisu bili dovoljno ubedljivi. DŽonson je kao zagovornik istupanja iz EU političku odgovornost preuzeo kada se situacija bila taman dovoljno ohladila – tek 2019, kada je nasledio Terezu Mej, i to tako što je preuzeo tri četvrtine Faražovih pristalica. Sam Faraž povezuje se s novom partijom Reforma, koja prema nekim istraživanjima ima podršku devet odsto glasača. NJihov eventualni rast značio bi krah konzervativaca, ali i pojavu nove ekstremno desne partije. Ipak, Bregzit kao tema u partijsko-političkim debatama upadljivo izostaje, jer reč nije samo o velikoj društvenoj traumi koja je dodatno pocepala društveno tkivo Britanije, nego i o razočaranju svih, nezavisno za šta su te 2016. godine glasali. Uz to, čini da se Bregzit nije generisao aktuelne probleme koliko ih je pogoršao ili otežao njihovo ublažavanje. To se ne može reći za rast cena energenata, koje su potkraj prošle godine, otprilike pred Božić po gregorijanskom kalendaru, dosegle dosadašnji maksimum, da bi u međuvremenu malko popustile. Razloga je nekoliko – Britanija nema mnogo skladišta za gas, pa ga kupuje kratkoročno i po često nepristupačnim cenama, a i uz to snabdevanje u velikoj meri zavisi od uvoza. Svako treće domaćinstvo greje se na njega, a koristi se u velikim postocima i u proizvodnji električne energije, što znači da je i potrošnja velika. I, tamo gde bi marketinškom kampanjom možda i bilo moguće smanjiti potrošnju domaćinstvima, a samim tim i smanjiti pakete pomoći potrošačima koje je vlada opredelila, industrijsku potrošnju je teže zauzdati – otuda i strahovi od još dublje recesije… Stefan Slavković