Sankcije Rusiji neće okončati rat

Mnogi od onih koji su prisustvovali ovogodišnjem Svetskom ekonomskom forumu u Davosu bili su zatečeni trijumfalističkim raspoloženjem prisutnih generalnih direktora velikih kompanija. Optimizam tih poslovnih lidera teško je pomiriti s kratkoročnom ili dugoročnom ekonomskom neizvesnošću izazvanom ratom u Ukrajini. Istina je da ima nekih razloga za oprezni optimizam, poput kineskog zaokreta od 180 stepeni u odnosu na dotadašnju drakonsku strategiju nultog kovida. Kina bi uskoro mogla da se suoči s gigantskim talasom „revanšističke potrošnje“ podstaknute naraslom tražnjom, posledicom toga što su tamošnji potrošači najveći deo protekle tri godine proveli pod ključem i sada raspolažu sumom od nekoliko hiljada milijardi dolara spremnih za trošenje. Mnogi nade za globalni oporavak polažu upravo u ovakav scenario, nadajući se da će kineski kupci podstaći privredni rast, a cenu nafte vratiti na 100 dolara za barel. Nezavisno od toga šta će se desiti u Kini, Indija nastavlja sa snažnim rastom, kome u prilog ide i to što zemlja rusku naftu nabavlja po sniženoj ceni. Evropljana pak što se tiče, njihovo uzbuđenje izgleda izazivaju preterano optimističke prognoze prema kojima kontinentalna ekonomija tokom 2023. neće zapasti u recesiju - ili bar ne u tešku. Čak je i Italija prognozu ovogodišnjeg rasta korigovala naviše, i sada očekuje da će on iznositi 0,6 odsto. Budući da su klimatske promene na samom vrhu političke agende Evropske unije, ironično je da je po svoj prilici globalno zagrevanje ono koje je Evropu spasilo nestašica gasa i skokova cena koje su mnogi analitičari predviđali. Mnogi Evropljani bi mogli da tvrde i kako su Sjedinjene Države te koje su izložene većem riziku od zapadanja u ozbiljniju recesiju, s obzirom na to da će se puni efekti politike agresivnog podizanja kamatnih stopa koju sprovode Federalne rezerve osetiti tek kasnije ove godine. Oni koji zastupaju takvo stanovište bi dopola bili u pravu, budući će Americi trebati prilična doza sreće kako bi inflaciju spustila na ciljana dva procenta a da to ne izazove značajno usporavanje privrede. Istovremeno, reklo bi se da su evropski kreatori politike u strahu da će subvencije za čistu energiju predviđene američkim Zakonom o smanjenju inflacije evropskom kontinentu preko potrebne investicije preusmeriti drugde. Ali kakav god ekonomski rast da zemlje ostvare on će zavisiti od rata u Ukrajini. A kako kraj rata nije ni na vidiku, to bi moglo da ozbiljno destabilizuje globalnu privredu, izazivajući i kratkoročne i dugoročne poremećaje. Pretpostavimo, na primer, da ruski predsednik Vladimir Putin bude toliko iscrpljen i očajan da posegne za nuklearnim oružjem. U tom slučaju nikakve procene više ne bi važile, a krah globalnih berzi bio bi praktično neizbežan. Kinesku reakciju na ovo, međutim, teže je predvideti. Ako bi kineski predsednik Si Đinping osudio Putina zbog upotrebe nuklearnog oružja, ali istovremeno nastavio da kupuje rusku naftu i sirovine, Zapad bi bio primoran da uvede sekundarne sankcije zemljama koje svojim novcem podmazuju rusku ratnu mašineriju - u prvom redu upravo Indiji i Kini. Mada je teško na osnovu aktuelnih povišenih geopolitičkih tenzija kvantifikovati dugoročne efekte po rast, Međunarodni monetarni fond procenjuje da bi deglobalizacija mogla da dovede do pada globalnog bruto nacionalnog proizvoda za sedam odsto, možda i više ako se ukalkulišu i faktori tehnološkog „rasparivanja“. Prelazak na nultu emisiju, koji i u sadašnjim okolnostima predstavlja herkulovski zadatak, postao bi mnogo teže ostvariv u uslovima fragmentisane svetske privrede. Izdvajanja za odbranu, za koja mnogi već očekuju da će u narednih deset godina porasti za najmanje jedan odsto globalnog BDP-a, verovatno bi u opisanom slučaju porasla i više od toga. Mada američki predsednik DŽo Bajden stalno ponavlja da zbog Ukrajine neće započeti treći svetski rat, podjednako strašan bi bio i drugi hladni rat, koji se čini mnogo verovatnijim - čak i ako se izuzme rastući rizik od izbijanja regionalnih nuklearnih ratova i nuklearnog terorizma. Šta god neko mislio o benefitima globalizacije, ostaćemo bez jedne od njenih glavnih koristi: međunarodne stabilnosti. Razumljivo je da Ukrajinci žele da granice zemlje vrate tamo gde su bile pre invazije i da im NATO u budućnosti garantuje bezbednost, te stotine milijardi dolara koje će zemlja dobiti za posleratnu obnovu; kao što žele i podizanje optužnica za ratne zločine protiv Putina i njegove klike. NJih Putinove nuklearne pretnje očigledno neće zastrašiti. Ali nemačko oklevanje da Ukrajini isporuči moderne tenkove sugeriše kako zapadni lideri, generalno govoreći, s nelagodom gledaju na mogućnost da se NATO direktno uključi u rat s Rusijom. Čini se da je plan Zapada, zasad barem, da Ukrajinu snabdeva dovoljnim količinama opreme kako bi joj pomogao da povrati deo svoje teritorije (ali ne toliko da bi to izazvalo Putinovu odmazdu), ili da barem stigne do neke pat pozicije. Mada su ekonomske sankcije ključni deo strategije Zapada, bilo bi neverovatno naivno verovati kako sankcije same po sebi mogu da dovedu do okončanja rata. Jedino mesto na kome su u moderno doba sankcije pomogle da dođe do promene režima bila je Južna Afrika tokom osamdesetih i ranih devedesetih. U to vreme, svet je najvećim delom bio ujedinjen protiv južnoafričkog režima aparthejda. Ali to nije slučaj s ratom u Ukrajini. Ruska invazija izazvala je nagli skok inflacije, što je imalo posledice po čitav svet. Ali u ovom trenutku eskalacija bi verovatno na kratak rok imala deflatorni efekat, jer bi se potrošači i tržišta uspaničili. Dugoročni izgledi ne deluju ništa bolje, jer će balkanizacija globalne ekonomije verovatno povećati neizvesnost. Svakako je moguće (mada nije verovatno) da Putinov režim implodira i da onaj ko posle toga dođe na vlast, ko god to bio, bude zainteresovan za uspostavljanje mira. Ali je isto tako moguće i da će Rusija nastaviti da se drži svog plana rekolonizacije Ukrajine, te da će na kraju i sama postati de facto ekonomska kolonija Kine. Mogući su još mnogi drugi ishodi, ali skori povratak mira u Evropu svakako nije jedan od njih. Globalni poslovni lideri su možda zaboravili na Ukrajinu, ali da je ignorišu neće moći. Kenet Rogof bivši glavni ekonomista MMF-a i profesor ekonomije i javne politike na Univerzitetu Harvard © Project Syndicate, 2023.