Užitak u vreme kapitalizma

Aktuelne tri izložbe u tri profesionalna galerijska prostora Kulturnog centra Beograda jesu heterogene medijski i po senzibilitetima, ali svaka sugestivno iskazuje sadašnji trenutak. Utoliko ne čudi što publika, koja uobičajeno dođe namenski da pogleda samo jednu izložbu, ovaj put želi da vidi sve tri. Tema koja se nameće jeste tema uživanja – kliska, naizgled dekadentna, bujno provokativna. Ne samo zato što je to tema izložbe Kritičari su izabrali 2023: Od/Do Uživanja, koju je Maja Stanković, laureatkinja prestižne nagrade za likovnu kritiku „Lazar Trifunović“ za 2018. godinu, iznela u Likovnoj galeriji kao centralnom izlagačkom prostoru, već zato što odvažno premošćuje prošlost i neizvesnu sadašnjost: u jednom pojmu sažima svu nesigurnost i nedoumice današnjice. (Budućnost deluje nedostižna u onoj meri u kojoj sadašnjost mora da se potrudi da je zasluži.) Upravo o tome govori izložba Igora Simića Na vezi, bezveze, odnosno na engleskom: Instant but Distant (u slobodnom prevodu: odmah ali udaljen). NJegovi video-radovi neposredni su komentari američkog, srpskog i globalnog političkog diskursa, a njima su suprotstavljeni radovi na papiru formata A4 koji obuhvataju intimno zabeležen doživljaj sveta: od jetkih političkih komentara, preko raskrinkavanja društvenih dinamika zatvorenih društava kakvo je srpsko, ali i američko (kome Simić podjednako pripada) do intimnih erotskih beleški kao što je zanesenost nepoznatom ženom. Sam format radova na papiru je „formatiran” u administrativnu dimenziju koja, kao uostalom i video-radovi, posreduje potrebu za pripadanjem upravo svetu koji kritikuje. Medijska sfera i društvene mreže su za umetnika mlađe generacije Conditio sine qua non (uslov bez koga se ne može) – oni su međe polja u kome se živi, radi, vodi ljubav – sve izvan je tera inkognita. A ono što je izvan jeste upravo izložba Leskovački gotik. Rajski vrt Jovane Dimitrijević u galeriji Artget, kojom se otvara nova sezona ove specijalizovane fotografske galerije čiji je ovogodišnji umetnički direktor Srđan Veljović. Istorijski umetnički pravci (gotika, ali i renesansa, barok, modernizam, intimizam, književnost, slikarstvo, pejzaž...) utkani su u ono što Jovana Dimitrijević beleži na svojim fotografijama u Leskovcu: prizori oneobičajene svakodnevice, koju obitavaju lepa muška tela, ali i tela starih ljudi, koja se smenjuju između bujnog zelenila, nepokorene prirode. Na samom početku dočekuju vas dve devojke obasjane snopom svetla kao božjim prstom – gotovo mitske figure: da li su vestalke ili Kirkine ćerke? Ono što je nesumnjivo, jeste da žive u Leskovcu, pa smo suočeni s predrasudama prema jugu Srbije, ali i istinskim nepoznavanjem sopstvenog naroda. Bliži su nam ekranizovani političari sa Simićevih satira, nego ljudi od krvi i mesa. Jovana Dimitrijević uživa u fotografskom procesu beleženja i time tumačenja realnosti isto koliko i Igor Simić u grafičkim crtežima, kolažiranju fotografija ili kompleksnim produkcijama video-radova. NJihov užitak je beg od stega društvenog konformizma (mada ga Simić uspešno monetizuje), to je užitak nalik sopstvenoj šali kojoj se nasamo glasno smejemo. Međutim, užitak umetnika u izložbi posvećenoj uživanju odjekuje na sasvim drugačiji način. Intelektualni kontekst delom univerzitetskih profesora koji su pozvani da odgovore na temu kao umetnici (Jovan Čekić, Predrag Terzić, ali i sama Maja Stanković), kao i ostalih raznorodnih petoro umetnika, iskazuje se u prilog tome da se u središtu umetničkih tumačenja užitka nalazi telo – telo kao pribor za analitičku skulpturu (Neša Paripović), telo koje stvara mrtvu prirodu (Jovan Čekić), seksualna pomagala (Zorica Čolić), autoerotičnost (Milija Pavićević), erotika i starost (Dragana Žarevac), sportsko telo (Predrag Terzić), frankenštajnovsko telo (Vokalno-kustoski sindrom), ali i telo koje se odriče sebe (Emilija Terzić). Telo je alatka za posredovanje ljubavi, a ljubav u današnje vreme deluje tako otrcano, njuejdžovski, pase: „U posthumanom svetu ono što pokreće nije energija, nije težnja ka drugom, nije eros, već informacija“, piše Maja Stanković. Ona se pita: „Kakva je veza (uživanja) s kapitalističkim formacijama moći, proizvodnjom i razmenom dobara? Da li je banalno, glupo i suvišno govoriti o uživanju u svetu u kojem je profit jedina vrednost koja se ne dovodi u pitanje? Da li je moguće govoriti o uživanju izvan dominacije? Ili je samo uživanje moć?“ (Iz teksta u katalogu izložbe.) Uživanje Maje Stanković na izložbi moglo bi da obuhvati onu količinu dokolice u javnom prostoru koja može da deluje preteće za aktuelni društveni poredak. Upravo takvim izrazom izložba u Likovnoj galeriji i započinje: gestom sanjarenja Milije Pavićevića u jarkožutom odelu usred crno-belog parka, gde je drveće načičkano ogromnim crvenim trešnjama (foto-montaža). Akademska ozbiljnost teksta Maje Stanković sučeljava nas s ozbiljnošću svega onoga što se svakodnevno nameće kao neosporno: ratova, ekonomske krize, međudržavnih pretnji i same konačnosti zapadnog sveta koji nema alternativu (TINA Margaret Tačer). Upravo svega onoga na šta se Igor Simić razigrano i kritički osvrće u svojoj izložbi – u svetu medijski posredovane stvarnosti. Međutim, Maja Stanković otvara prostor umetnosti, prostor galerije, kao sredstva za kanalisanje drugačije stvarnosti, koja ne samo da nije preteća, već podstiče ljudskost. Onako kako Jovana Dimitrijević živi takav svet, ali na margini društva, države i kapitalizma, Maja Stanković uz grupu odabranih umetnika unosi pometnju u samom (kulturnom) centru (Beograda). Ova studija užitka nosi krhkost koju podržavaju upravo reči iz video-rada Igora Simića: Simuliraj ljubav ­/ Simuliraj suze / Simuliraj debatu i pravdu / Ali jedna stvar je stvarna / To je strah / Da je tvoj život obmana. A šta ako je prava mera užitka dovoljno otrežnjujuća da nas imunizuje na zavodljivost kapitalizma i svet izbaci iz ravnoteže statusa kvo? Mirjana Boba Stojadinović