Najbolje što imamo

Često smo u ranijim godinama umeli da Skupštinu Srbije poredimo sa rijalitijem, ali tek sada vidimo koliko smo zapravo preterivali i bili daleko od realnog stanja stvari. Tek je najnovije gostovanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića u parlamentu, i sve ono što ga je pratilo, pokazalo prave rijaliti kapacitete našeg narodnog doma. Ali krenimo od početka. Prva stvar koju smo imali prošle nedelje je, kao i u svakom krštenom rijalitiju, vanredno ubacivanje novog lika. Obično to bude neko ko ume da zatalasa i ima nerešene račune sa nekim ko je već unutra, pa produkcija očekuje da će se iz tih tenzija izroditi neki novi konflikti i neke nove tenzije. Bilo je, doduše, tu manjih odstupanja. U rijalitiju često, kao u zatvoru, taj novi lik odma’ iznabada nekog jačeg učesnika koji je tu već neko vreme, kako se ostali kasnije ne bi kačili sa njim.  U Skupštini je, međutim, došlo do drugog scenarija. Učesnici su skočili na pridošlicu i pokušali da na njega izvrše napad poslovnicima, pa je morao da interveniše predsednik Skupštine Vladimir Orlić, koji mu ovde dođe nešto kao voditelj koji u rijalitijima neretko mora da zavodi red među podivljalim ukućanima. Naravno, uključili su se u opštu tarapanu i učesnici koji ovog novajliju znaju odranije, pa su hteli da ga odbrane, bilo je tu nekog koškanja dve strane, ali je na sreću na kraju sve ostalo na tome. Sve to definitivno nije nešto što smo imali prilike ranije da vidimo u Skupštini, a viđali smo svašta. Čak i Kebaru koji sriče kineski. Bilo je zatim tu pokazivanja transparenata, uvreda najrazličitijih vrsta, tinejdžerskih prepucavanja u fazonu „Što grizeš usnu, frka, a?“ i „A što ti mašeš toliko rukama, frka, a?“, čak je i Dragan Marković Palma u jednom trenutku pokušao onako na kvarno da saplete kolegu poslanika Miloša Jovanovića, sve u svemu, da učesnici Zadruge vide sve ovo, rekli bi „Au, druže, kakvi prostaci, kako ih nije sramota?!“ Dobra stvar je, ako je uopšte moguće govoriti o nečemu dobrom posle svega što smo videli, što makar nije bilo nikakvog seksa. Kakvog sad seksa, pitate se, ali dobro je poznato da je seks u rijalitijima redovno na repertoaru, tako da je dobro da ga u ovom parlamentarnom rijalitiju nismo videli, koliko god lepo zvučala ona stara „Vodite ljubav, a ne rat“. Verovatno najbliže seksu u Skupštini je kad poslanici jedni drugima psuju bližu i dalju rodbinu, ali to je više onako u službi konverzacije, dok smišljaš kojim sledećim argumentom da napadneš političkog protivnika, a ti ga opsuješ par puta, čisto da kupiš malo vremena i razbistriš misli.  Reklo bi se da je tragedija što smo ovakvu sednicu parlamenta dobili baš kad se raspravlja o ozbiljnoj temi i što niko od nas u stvari nije ni čuo detalje famoznog francusko-nemačkog plana o kojem je trebalo da se raspravlja, ali možda zec leži u sasvim drugom grmu. Možda smo ovom sednicom samo hteli da zbunimo Albance, da uopšte ne znaju i ne mogu da pretpostave šta smeramo, jer ako ne znamo ni mi, a ne znamo, kako bi znali oni? Ako nije to, onda smo makar dobili jedan vrhunski rijaliti, ma i Željko Mitrović da ga poželi. Pa i to je nešto.