Od Bezbožnika do Bajki iz podzemlja

Sve je počelo potpuno šašavo! Ovde ne mislim na onaj cirkus u srpskom parlamentu, a sve mi se više čini da je sve bilo dobro režirano... A za Beograd sam krenuo na svečanu dodelu NIN-ove nagradu u Ateljeu 212, ali pokazalo se da sam zakasnio jedan dan!? Jer, loše sam pročitao es-em-es poruku koju mi je Jelena iz NIN-a poslala. Hteo sam u Gročansku, ali Bilja je otišla kod tetke u Kraljevo, a ja sam izgubio ključ od stana. Odseo sam u Cepterovom hotelu na Terazijama, ali nisam se, preko noći, obogatio, već mi je Filip svojevremeno rekao da me tamo, uvek, čeka „moj“ apartman. Boravak u prestonici hteo sam da iskoristim tako što ću, sa Milošem Macanovićem da pogledam dokle je stigao u montaži Bezbožnika, a taj film snimili smo još pre pet godina. A onda mi je Miloš predložio: „Zašto ne bi gostovao kod Kristijana Golubovića u njegovim Bajkama iz podzemlja i ispričao kako si to bio preteča zemunskog klana!“ Ideja mi se, odmah, svidela, a tu „titulu“ mi je prikačio moj veliki prijatelj Vuk Bojović u jednoj televizijskoj emisiji. Nikad nisam krio da sam se, u mladosti, družio sa žestokim momcima sa Novog Beograda i Zemuna, mada sam, istovremeno, studirao filozofiju i već sam se video na mestu asistenta u Kapetan Mišinom zdanju. A to je i te kako značilo mojoj novobeogradskoj bratiji, tim pre što sam bio i „kralj malog fudbala“, to jest, bio sam DŽordž Best sa Novog Beograda. Skoro svake nedelje igrali smo utakmice sa ekipom LJube Zemunca, a zadavao sam im uvek glavobolje i tim utakmicama prisustvovalo je i po dve hiljade ljudi. Da skratim; pre bi se reklo da sam bio miljenik, a ne preteča zemunskog klana. Naravno, iskoristio sam priliku da ispričam i moje „bajke iz evropskog podzemlja“. Elem, ispričao sam kako mi je Petra Keli, legenda nemačkih zelenih, javila da u Srbiju kreće brod „Brigita Berger“ sa radioaktivnim otpadom iz nemačkih atomskih centrala i da će ga istovariti u Kladovu, a potom će otpad biti spaljen u smederevskoj železari. Dokaze da je nuklearni otpad spaljen u smederevskoj železari dobio sam od Nade Ajdačić, koja je u svojoj laboratoriji u Vinči ulovila kratkoživuće radionuklide čiji je vek poluraspada bio od 24 do 72 sata, i to mi je bio neoboriv dokaz pred devet nuklearnih fizičara iz Akademije. I nije ih bilo sramota da izdaju zvanično saopštenje da je „avgustovska radijacija posledica postčernobiljskog dejstva“, iako su od Černobilja prošle četiri godine. Svako razvlači godine kako hoće, a one ćute i mirno, na svom mestu, stoje. A Petra Keli je, ubrzo, ubijena zajedno sa mužem, penzionisanim američkim generalom, koji se javno zalagao da NATO napusti Nemačku. Sve ovo mi je posvedočio Aleksander Langer. Ali, gle, ubrzo se i Aleksander Langer obesio u jednom parku u Firenci, jer ga je, šatro, ostavila žena. Nego, istovremeno se na kolegijumu kod Franje Herljevića u tri-četiri navrata razgovaralo o mojoj fizičkoj likvidaciji, ali ih je Jovo Miloš upozorio da sam na vezi sa Bader-Majnhof grupom. K. G. Jung, moj guru iz Švice, kaže mi: „Neka si sve to ispričao u Bajkama iz podzemlja! I ne obaziri se na to što će te mnogi prekorevati! Jer, svi mi smo odrasli na bajkama jednog drugog Kristijana, mislim, Andersena, koji je bio gej i to veoma ružan i piskavog glasa i koji nije znao baš sva gramatička pravila. I, baš me zanima da li Kristijan Golubović juri za slavom Kristijana Andersena?“ Mojoj Crnoj ne smeta što sam se pojavio u Bajkama iz podzemlja, ali dodaje: „Ovlaš si prešao preko cirkusa u Skupštini. A ako je sve dobro režirano i ako Srbija nema opoziciju, ko onda stoji iza svega toga i da li sve to vodi ka nekom puču?“