Сто дана Владе и године мрмота


Одавно живимо дан, ма године мрмота. Уосталом, и Вучић је о Косову у Скупштини говорио баш 2. фебруара. На међународни Дан мрмота. И зашто онда расправљати о „првих“ 100 дана Владе, кад је Ана Брнабић премијерка већ више од 2.050 дана

Председник Србије узбуркао је јавност тврдњом да ће признавање Косова бити услов за улазак у ЕУ. Премијер и министар спољних послова Ивица Дачић су то демантовали. Коме да верујемо, било је прво питање које се само наметнуло у разговору са председником, који ексклузивно за НИН најављује свој нови, коначни предлог за Косово. „Спреман сам да још једном предложим Влади наш коначни став о КиМ. На том предлогу интензивно радим, јер смо већ негде на ивици и свако наше следеће попуштање могло би да значи да смо се помало прећутно са много чиме сагласили“, изјавио је за НИН председник Србије.
Имате ли бар оквир тог предлога?
„То ће бити мој коначни предлог, о коме ћу прво разговарати са Владом. Ако не постигнемо јединство, ја више ништа не могу да учиним за Косово, јер у мојим рукама није ни спољна ни унутрашња политика. Али, пошто сам победио на директним изборима, од мене се очекује да увек имам став и спреман сам... да предложим иницијални текст и да ми Влада каже шта је за њу могуће, а шта није… Завршетак преговора са ЕУ стоји нам као Дамоклов мач над главом - да ли ће услов бити признавање независности КиМ или да се понашамо као да поред нас постоји независна држава коју нисмо признали? У многим организацијама нас више и не питају - Косово је члан Међународног олимпијског комитета, а огроман је притисак и на Савет Европе“…
Рекли сте да са премијером разговарате о коначној позицији Србије у односу на питање признавања Косова. Али ипак сте најавили свој предлог о Косову?
„То ће бити предлог Влади, јер ја по Уставу немам права предлагања Скупштини... Узалуд је писати нешто што нико не може да спроведе. То је за јуноше, жељне славе“...
Када планирате да поднесете тај предлог?
„Сазнаћете благовремено. То није посао који треба урадити да би пропао. Први нацрт могао би да буде готов веома брзо и прво ћу га представити председнику Владе“.
Све ово, од речи до речи, колико год неверним Томама изгледало немогуће, изговорио је ексклузивно за НИН председник Србије. Додуше, у децембру 2014. Дакле, Томислав Николић. Па зашто онда данас сви с нестрпљењем од председника очекују да изађе са својим решењем за Косово, а пре неколико година нико га није зарезивао „ни за суву шљиву“? Шта се то са нама у међувремену догодило? Да нисмо преспавали промене Устава? Ако се не варам, само је Николића заменио Вучић. Све остало је исто. Или боље речено, ништа више није исто. И тешко да ће икада бити. Ко зна, можда се ових речи више не сећа ни бивши председник, свестан да би их садашњи могао доживети као провокацију.
Уместо да пишем нови, решио сам да поновим део текста који је на овом истом месту објављен 30. маја 2018. Треба ли бољи доказ да живимо дан мрмота? Ма, шта дан? Године мрмота. На страну што је Вучић решио да о извештају владине Канцеларије за КиМ, а не о немачко-француском предлогу у Скупштини говори баш 2. фебруара. На међународни Дан мрмота. Како је то промакло врсном експерту за пи-ар? Или је и тиме желео да пошаље неку поруку нацији? У међувремену је лансирао причу о новим изборима и пре него што је трећа, на две године орочена влада Ане Брнабић напунила првих 100 дана. А сви заборављају да је Ана премијерка већ више од 2.050 дана и да јој је састав све три „њене“ владе саставио њен „шеф“.
А кад смо већ код „шефа“, било је и забавно и тужно гледати како ТВ Прва (свакако не и последња) настоји да релативизује идолопоклоничке аплаузе посланика СНС-а Вучићу. Да би доказали да је то пракса и на Западу, а не само у Северној Кореји, пустили су снимке са гласним аплаузима Меркеловој, Зеленском, Макрону и Путину. „Превидели“ су само да су Зеленском аплаудирали у Европском парламенту и Вестминстерској палати (у Стразбуру и Лондону, дакле, а не у Кијеву), Макрону у америчком Конгресу у Вашингтону, а Путину у Бундестагу, у Берлину, додуше давне 2001. Једино су Меркеловој аплаудирали њене страначке колеге, али не у парламенту, него на завршној конвенцији њене ЦДУ. Сад сам још уверенији да оно што се дешава код нас нема ниђе у бијели свијет. Јер, да има, Прва би то ископала. А, камо лепе среће да и Вучићу аплаудирају кад оде у Стразбур, Париз, Берлин, Лондон, Вашингтон... А овако, кад се зажели аплауза, може да бира само између Скупштине Србије, Главног одбора или неког напречац организованог митинга СНС-а. Што и није неки богзна какав избор.



Милан Ћулибрк