Vučić ima sve resurse za uzurpaciju

Ponižavanje ljudi i manipulacija deo su svakodnevice u kojoj su građani žrtve, a političke elite stvaraju atmosferu da je to normalno. O tome ko nas sve i kako zlostavlja za NIN govori Oliver Tošković, vanredni profesor psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na ekonomski sunovrat građani su uzvratili – mi Srbi uvek možemo da se snađemo, preživeli smo i bombardovanje i sankcije. Kako je stvoren psihološki profil u kom si junak i patriota ako ne živiš već ti je dovoljno samo da preživiš? To je veoma složeno pitanje, a prvo mi pada na pamet kao odgovor ona Marčelova pesma „Jebiga“ koja opisuje sve to. Ma koliko simpatično zvučali pokušaji da se u medijima objasni zašto smo mi Srbi takvi, to je uglavnom pojednostavljivanje stvari. Suština je da se mentalitet gradi duži vremenski period zahvaljujući uslovima u kojima neko živi i kada bi neko Nemcima na, recimo, 20 godina, uveo ovo u čemu mi živimo i oni bi postali takvi. Sećam se priče Zorana Cvijanovića o sceni kojoj je prisustvovao na aerodromu kada je jedan Japanac stigao sa dva kofera i stao na žutu liniju na kojoj piše „sačekati ovde“. Dok je on stajao jedan ga je zaobišao, drugi je protrčao, treći se nije zaustavio jer poznaje onu na šalteru i to je trajalo 15 minuta dok Japanac nije shvatio kako se ovde prolazi - uzeo je svoje kofere, izgurao sve ljude i prošao. Ovde su i implicitna i eksplicitna pravila življenja takva da favorizuju takvo ponašanje. Ima i u Japanu takvih ljudi sigurno, ljudi su ljudi, ali se ređe ponašaju tako jer su pravila življenja drugačija u smislu da društvo nagrađuje fer ponašanje. Ako neko napravi politički skandal biće kažnjen na sledećim izborima, a ovde se politički skandal predstavlja kao izraz herojstva. Mi baš kao i većina bivših istočno-komunističkih zemalja demokratiju doživljavamo kao sprdnju. Kada neko vidi kako je Putin prvo bio predsednik, pa premijer, pa opet predsednik, kažu: „U, ala ih je zajebao.“ Jeste, ali je zajebao svoj narod. Ta ideja da su pravila demokratije neprijatelji i da ih treba zaobići je norma koja nam se prodaje godinama. Zar ne bi bilo logično da sistem zaobilazimo onda kada želimo da ugodimo sebi? Ali ako siromaštvo doživljavamo kao herojstvo i ako se dičimo time što umemo da preživimo sa 10 evra, šta je to? Jedan deo takvog odnosa potiče upravo iz niskih očekivanja od sistema. Ovde su ljudi uvek imali utisak da je država neprijatelj i oni porez doživljavaju kao harač pod Turcima, a ne kao izvor prihoda iz koga će školstvo i zdravstvo biti finansirani. U takvoj situaciji oni i ne očekuju da država može da im omogući da žive bolje. To je jedan faktor, drugi je to što bismo morali da imamo jedan duži stabilan period u životu da bismo očekivali nešto više od preživljavanja, a ja ga ne pamtim. Za samo dve godine pod Antom Markovićem moj ujak je sa fiće prešao na stojadina i to je bio najveći pomak iako su oba vozila bila Zastavina, i onda je krenuo krah. Za mojih 45 godina nikada nisam osetio šta znači bolje živeti. Nisu dovoljne godine, potrebna je decenija ili dve da bi ljudi osetili kako mogu da žive bez prevara, hvatanja krivina, prečica ili prepisivanja na ispitima, da bi od svoje zarade mogli da žive bolje nego da samo preživljavaju. Znači li to da vi niste osetili to zlatno doba? Mislim da niko od njihovih birača nije zbilja poverovao da živi u zlatnom dobu. Meni našu stvarnost divno opisuje izjava jedne žene iz Kosovske Mitrovice, koju su novinari pre pet godina pitali za Vučića, a ona im je odgovorila: „Ja njega obožavam, sve bih dala za njega, ali to što priča nema veze sa životom.“ To je definicija njihovih birača i niko od njih ne veruje da živi u zlatnom dobu jer ljudi nisu budale, ali taj osećaj - ćuti, može i gore, jeste ono što ih vodi. Sada se živi bolje nego 1993. i to ovoj vlasti ide naruku jer ljudi ne moraju da prodaju benzin na ulici. Jedan od istinskih demagoško-političkih uspeha Vučića je to što uspeva da drži ljude na granici siromaštva, da jedva uspevaju da nekako održavaju kraj sa krajem i da misle - ako i to izgubim, propast je. Svi se zbog toga drže za slamku i nadaju se da će da potraje pre nego što i nju ispuste jer ispred sebe vide samo ponor. Taj narativ mu trenutno pomaže i oko Kosova. Gomila ljudi koja ga ne voli ima stav: sad nije vreme da ga menjamo, ako on ode, ode i Kosovo. Nema veze što svi vidimo kako on ide ka tome da „ode Kosovo“, ljudi koji su u krizi imaju utisak da promena deluje još rizičnije. Kako smo došli do toga da gubitak Kosova doživljavamo kao isti ili veći ponor od gubitka egzistencije? Kosovo je bolna tema jer veliki broj ljudi srpske nacionalnosti živi dole. Plus, imamo tu opterećenost istorijom koja ne može da se zanemari, mnogi istorijski događaji su se odigrali tamo, to je deo nacionalnog identiteta i ne može da se zanemari. I to nije samo kod nas, zamislite da Britancima kažemo - otcepićemo Stounhendž, koji je za njih Kosovo. Ali Britancu ne možemo ni da kažemo: poseći ćemo Hajd park da bismo privatniku dali da napravi teniske terene i kafane, a i urušićemo malo Big Ben zbog novog šoping mola. A ovde je normalno odreći se Kalemegdana, ali ne i Kosova. To su dve povezane, ali ipak različite priče. Jedna je krenula osamdesetih prošlog veka, kada je na prostoru bivše Jugoslavije probujao nacionalizam, ali se zaboravilo da je Milutin Milanković Srbin. Jedan gospodin sa kravatom i u odelu, a pri tom vrhunski naučnik je postao nepoznat za 99 odsto Srba, ali se pojavila šajkača jer je populističkim i nacionalističkim političarima to bio daleko jasniji simbol srpstva. Shvatili su da je lakše komunicirati sa biračima preko srpske trube i šajkače nego preko Mike Antića, Mike Alasa ili Milankovića. LJudi koji su bili važni i prepoznatljivi su postali nebitni za populističku priču i stvorena je nova slika o tome šta je srpstvo, u kojoj se izgubila kulturološka nit. Tako smo i došli u situaciju da može da se ruši naše blago da bi se gradile gondole, jer je to prestalo da se prepoznaje kao nešto što je važno. A Kosovo je nešto što donosi političke poene i na taj način je naša mitologija zloupotrebljena. Drugi deo priče je da Kosovo jeste deo našeg identiteta. LJudi koji tamo žive imaju utisak da bi otcepljenje od Srbije bilo isto kao kada bi neko otcepio stopalo od tela i bacio ga negde, a to stopalo i dalje viče: ej, ja sam s tobom, deo sam tebe. Naravno, to je jako komplikovana situacija jer na tom Kosovu živi veliki broj Albanaca koji neće da žive sa nama, a moramo i njih da poštujemo. Zato bi svako forsiranje rešenja bilo banalizovanje priče i guranje nečeg što može da napravi još veći problem. To bi bilo isto kao kada bismo naterali supružnike koji su se međusobno skoro pobili da žive zajedno. Ne može, moraju da prođu godine i godine da se emocije stišaju i to je proces koji mora da se vodi dugo, pažljivo, i da se u njega uključi i porodična terapija. Isto je tako između Srba i Albanaca, tamo je bio rat i potpuno je nebitno ko je tu kriv, mi moramo da poštujemo bol i jednih i drugih. Zato je potrebno pažljivo i dugoročno tragati za rešenjem. Ja naravno, kao i većina ljudi, nemam pojma kakvo bi to rešenje moglo da bude i zato i ne pokušavam da se profesionalno bavim politikom. Nažalost, imam utisak da ni trenutne vlasti, kako u Beogradu tako i u Prištini, takođe ne znaju, niti tragaju za takvim rešenjem. Postoji i veliki deo ljudi koji se u Srbiji oseća otcepljeno od Srbije jer ne može ne samo da identifikuje državu sa Vučićem, već ne može više da podnese ni primitivizam koji je on 10 godina gradio i koji je postao većinska odlika stanovništva. Ko štiti njihove interese? Vučića doživljavam kao nekoga ko je uzurpirao Srbiju, ali ideja da je on isto što i Srbija je nešto čemu možemo da se suprotstavimo jedino ako stalno sebi ponavljamo da nije. Ako u jednom trenutku i mi poverujemo u tu mantru koju nam on servira tvrdeći da kada ga neko napadne napao je Srbiju, onda svi treba da se odselimo odavde. Iako je zahvatio veći deo vlasti, postoje delovi koji i dalje funkcionišu bez njega: jedan broj medija koji ipak funkcioniše mimo njegovog pritiska, dobar deo Univerziteta koji se buni, ali i veliki broj njegovih glasača koji jedva čekaju da mu vide kraj. A što se primitivizma tiče, nije dovoljno 10 godina da se nepovratno uništi narod, promeni se situacija i kada nešto traje 100 godina. Ne može preko noći, ali ipak može. Hajde da se vratim na Japanca sa koferima: ako je njemu trebalo 15 minuta da shvati kako se postaje najprimitivniji gurač u redu, onda ćemo i mi moći da shvatimo kako se postaje igrač koji poštuje demokratska pravila. Recimo, postoji veoma pogrešna teza da smo mi lenj narod, a ovde se ljudi satiru od posla. Nedavno je objavljeno da imamo najduže prosečno radno vreme u Evropi – radi se 43 do 44 časa nedeljno. I to su samo zvanični podaci, a većina kada dođe kući radi još jedan posao da bi mogla da preživi. Svi ti naši ljudi kada odu iz zemlje i kada im se obezbede normalni uslovi za rad, postaju cenjeni radnici. Isto tako, kada negde odu oni mogu da budu i kulturni, a moći će i ovde kada se steknu uslovi za to. Toma Nikolić se u vreme dok je bio predsednik trudio da bude kulturniji nego što jeste, ali su ga brzo smenili oni koji su, ako su kojim slučajem imali dobro porodično vaspitanje, vežbali da budu primitivniji. Kako onda da tih 10 godina zaustavimo pre nego što se pretvore u 100? Da je Vučić ovako vređao 2012, nikada ne bi došao na vlast. Da su Orlić i Jovanov pričali ono što danas pričaju, nikada ljudi za njih ne bi glasali. Oni su iskoristili Tomu Nikolića kao narodskog čoveka koji se jako ufinio i koji je jedini od svih predsednika po zakonu koristio svoja ovlašćenja. Delio je ordenje i ljudi su za to glasali jer je to pozitivna stvar. Drugo je što su nas zavrnuli i ispod Tome nam podvalili Vučića. On se tu prošvercovao, ali je zatim sve uradio „po knjizi“. Prvo je dve godine čistio stranku od Tominih ljudi, zauzimao medije i gradio lik heroja - hapsio je Miškovića. Tek je 2014/15. počeo sa presingom, jer je to tada mogao - već je zauzeo najveću stranku, uspostavio kontrolu nad kriminalnim grupama i klanovima i kontrolisao je javno mnjenje preko većine medija. Tada je imao svoj vrhunac i nakon toga je počeo blagi pad, ali on nikada nije bio drastičan jer ima i ogromnu moć i ogromne resurse. A i mogao je da dozvoli sebi da stavi šapu na sve i potpuno preuzme vlast. Dovoljno je samo to što za svoju neprekidnu kampanju može da koristi i budžet Srbije i kriminalne klanove, a protiv toga se teško boriti. A da li je pravi način što se većina bori protiv njega njegovim metodama. Možemo li da očekujemo i da će opozicija uskoro završavati govore sa: Sram vas bilo lažovčine, živela Srbija? Voleo bih da se to ne dešava – niko ne može da se utrkuje u tome sa Vučićem i takav nastup ide opoziciji na štetu. Naravno, ima i u opoziciji takvih likova koji su drski i neotesani i oni će da isplivaju, a takve SNS jedva čeka jer im služe za mantru - svi su isti. Ali ima i onih koji nisu isti, ali ih ponese atmosfera i u nekom trenutku izgube živce. To mogu da im oprostim, ali ipak mislim da je neophodno da se drže nekih principa i da planiraju na duže staze jer ta mašinerija ne može da se pobedi preko noći. Meni je bio fantastičan potez Srđana Milivojevića kada se sakrio ispod klupe da bi dobio reč, jer je to bilo demaskiranje svega na jedan duhovit i pristojan način. Takvi potezi građanima prikazuju koliki je besmisao svega što se dešava u Skupštini i on dekonstruiše jedno ludilo: pokazuju šta tačno Orlić radi, pritom to ne čini na vulgaran način i precizno nam prikazuje koliko Skupština liči na Top listu nadrealista. A kako se u tu Top listu uklapa to što je Palma tokom sednice sapleo Miloša Jovanovića i nikom ništa, a poslanik SPS-a Zvonko Stević je morao da da ostavku jer je tokom sednice gledao porniće, čime baš nikom nije direktno naškodio? To sa Palmom je montipajtonovski čin i nešto što deluje kao komedija, ali upravo pokazuje ono što sam već rekao - da demokratiju doživljavamo kao sprdnju. Taj potez opisuje svu banalnost i bezobrazluk i nama kada to gledamo deluje kao da gledamo nasilnike u školama ili divljake na utakmicama, ali većina Srbije to nije ni videla – prikazano je samo u nekoliko priloga koji su se emitovali isključivo na SBB-u. Da se kojim slučajem raširilo preko društvenih mreža, oni bi odmah na Hepiju i Pinku organizovali emisiju u kojoj bi to prikazali kao šalu, a Palma bi bio predstavljen kao simpatičan šaljivdžija. Kroz kontrolisane medije oni to mogu da prikažu kao nešto što nije strašno, a zapravo je baš strašno. Vulgarno, bezobrazno, divljački... nemam pravu reč za to. I to je dokaz da parlament nije diskusioni forum koji nam kreira uslove života u kojima ćemo živeti, nego mesto za huligansko šutiranje i saplitanje protivnika. A ono što se dogodilo sa SPS poslanikom je posledica činjenice da je u Utisku nedelje rečeno da su socijalisti ćutali dok je Vučić predstavljao plan za Kosovo. Odmah sutradan su tabloidi objavili vest o tom što je bila jasna poruka SPS-u – ako ćutite, sada ćemo da vas zgazimo. Kako se tako lako hvatamo na ono što nam plasiraju? Kako, recimo kao obrazloženje, prođe Vučićeva izjava da nikada nije popušio cigaretu, popio kafu ili uzeo drogu, na tvrdnju da se pojavio pijan? Zar birač ne primeti da piće u toj rečenici nije ni pomenuo? Ne bih da budem advokat prosečnog Srbina, ali mi nekad sudimo o stanju nacije na osnovu priča koje su pojavljuju u provladinim tabloidima, a to je kao kada bismo sudili o bogatstvu naroda na osnovu punih izloga brendiranih radnji. Slika koju o narodu vidimo u medijima nije odraz nacije, već odraz najbanalnijeg i najprimitivnijeg marketinga koji gađa najniže pobude dela stanovništva uz mogućnost da se priča skrene s teme. Nije smisao takvih priča da se poveruje u laž i ne verujem da će iko poverovati da Vučić ne pije, ali je smisao da se gomilom priča i izmišljotina preplavi javni prostor toliko da više ljudi ne mogu da prepoznaju šta je istina. Oni kontrolišu veliki boj medija koji dopire do velikog broja ljudi i bombarduju ih besmislicama. To je bukvalno: seks, laži i video-trake. Zato kad neko kaže da je u Jovanjici droga, dobar deo građana pomisli da je i to izmišljotina jer se sa tom vešću pojavilo i 10 vesti o nekim izmišljenim aferama. To je stara taktika, ali ovde funkcioniše jer su njihovi resursi u novcu i medijima nešto što bi svako samo mogao da poželi. A uz resurse imaju i dobru priču. Naš profesor Radojica Bojanović je tvrdio da većina popularnih knjiga i filmova počiva na jednostavnom obrascu: imaš junaka koga progone i on na kraju pobedi sve. To su priče o superherojima, gomila holivudskih filmova i Vučić od 2012. Od tada nam govori kako ga progone, maltretiraju, njega će da ubiju, ali im on na kraju uvek odbrusi, podeli packe evropskim liderima i na kraju pobedi. Ne znam da li mu je neko to savetovao ili je sam shvatio da je to dobar marketing, ali ta priča se lako lepi jer se ljudi lako identifikuju sa kič literaturom. Taj motiv je korišćen i kada je reklamiran Bobi Fišer - mali dečko sa sela koji je pobedio celu sovjetsku imperiju. Taj mali dečko je iza sebe imao celu imperiju (SAD) i nije se borio sa Crvenom armijom, ali je to prošlo. E, sada i Vučić glumi junaka petparačkih priča, a ljudi se lože na to. Ako tome dodamo i priču da je sve što je uradio, uradio prvi put u istoriji, kako se dogodilo da narod nije primetio da smo i stvarno prvi put u istoriji na strani agresora? Neverovatno mi je da ljudi koji su ovde ljuti na NATO, i s pravom su ljuti, sada odobravaju istu akciju Putina - ali postoji nešto u socijalnoj psihologiji o tome kako se balansira stav. Svi koji su jako nacionalno ostrašćeni ne vide Rusiju kao NATO već je vide kao Srbiju 1999. godine, a NATO vide kao NATO. Oni zbilja misle da je Srbija devedesetih htela da uspostavi neki red na Balkanu i teško im je da prihvate da smo i mi pravili haos. Bombardovali smo Dubrovnik, ali verujemo da smo mi tu bili pravedni. Postoji to i kod hrvatskih i bosanskih nacionalista, to je osnova militantnog ekstremizma - svet je zao, a ja sam moralan i pravedan pa ću da se osvetim svetu. NJih srećom nema puno, ali su nažalost glasni. E oni sada Rusiju doživljavaju tako - Rusija uvodi red, a Ukrajinci su fini ali ih je zajebao NATO. Svesni su da su Ukrajinci pravoslavci i Sloveni, ali su im tri stvari suprotstavljene (vole i Rusiju i Ukrajinu, ali mrze NATO) pa onda pokušavaju da ih izbalansiraju - podržavaju Rusiju, mrze NATO, a Ukrajinu doživljavaju kao nekog ko je prevaren i zaveden. Propaganda je uradila svoje i Srbija nije na strani agresora već se prihvata čak i tumačenje da Rusija oslobađa Ukrajinu. Koliko je opasna činjenica da paralelno sa tim imamo veliki pad poverenja u EU, da je 50 odsto građana protiv, a da se sve političke stranke bore za taj deo biračkog tela? Ne znam šta rade politički akteri a nadam se da znaju šta rade, ali meni sve to deluje kao kada Željko Mitrović kaže: mi serviramo narodu ono što hoće da gleda. Naravno da narod voli da gleda kič, ali voli da gleda i nešto drugo, ali kada mu ti samo nudiš kič on nema izbora. Mitrović je prepoznao ono što će mu na brzinu doneti najviše para, a ja se plašim da će se politički akteri pretvoriti u Pink. Oni su prepoznali da je najveći deo biračkog tela antievropski nastrojen, iako ima 30 odsto za EU i 20 odsto onih koji se dvoume, ali je lakše udvarati se grupi od 50 odsto. Naravno, ne mogu svi da profitiraju na istoj grupaciji i neko bi morao da se posveti i tom delu biračkog tela, ali bi onda morao da računa na duže staze. Sandra Petrušić