Osvajanje Beogradske tvrđave

Kada je 2009. doneta odluka da Beo zoo-vrt postane javno preduzeće, tadašnji gradonačelnik i direktor vrta saopštili su kako je komisija sačinjena od domaćih i svetskih eksperata, rukovodeći se izveštajem EAZE (Evropska organizacija zoo-vrtova) i drugim analizama stručnjaka, odlučila da vrt treba da ostane na sadašnjoj lokaciji. Tačno 14 godina kasnije, ovo pitanje je ponovo otvoreno u dosta različitom tonu. Gradski menadžer Miroslav Čučković je za RTS izjavio kako je odluka o preseljenju doneta i da će gradonačelnik o njoj obavestiti javnost, a onda je Aleksandar Šapić na Adi Ciganliji zaista obrazložio kako je tu „puno drveća i reka“, tišina, mir i duplo veći prostor. Nije želeo da licitira sa terminom preseljenja, ali je potcrtao „najvažnije je da je doneta politička odluka da se to reši i da smo našli odgovarajuću lokaciju“. Iako su mnogi građani pozdravili ideju da se životinjama obezbede bolji uslovi (ako ne baš činjenicu da je analizu uslovnosti sprovodila grupa političara), malo kome prva pomisao nije bila – a šta planiraju da izgrade na starom mestu? „Naravno, ništa se neće graditi posle preseljenja Zoološkog vrta i zaista ne mogu da verujem da nekome takve gluposti mogu da padnu na pamet i da takve neistine plasira u javnost. Naprotiv, time se upravo stiče prvi uslov da se Kalemegdan kao naše kulturno dobro nađe pod zaštitom Uneska, što do sada nije moglo da se desi dok se tu nalazi zoo-vrt. Pokušaćemo da ispunimo sve uslove koje Unesko traži, da se zidine konzerviraju i da onda Kalemegdan kao možda naše najveće kulturno dobro bude na mestu koje mu kulturološki i pripada“, glasio je odgovor gradonačelnika. Beogradska tvrđava se već 2020. godine našla na listi „Sedam najugroženijih spomenika Evrope“, ali zbog namere vlasti da na njoj izgradi gondolu koja bi ugrozila i arheološko nalazište i celinu ovog spomenika kulture – oko čega se složio ogroman broj stručnjaka, od arheologa i konzervatora do SANU. U međuvremenu je došlo do novih ugrožavajućih projekata u okolini tvrđave, zbog čega se postavlja pitanje da li je zoo-vrt zaista trn u oku Uneska? „Jeste, jedan od osnovnih razloga, ali ne i jedini! Pored toga, u celom svetu se ili zatvaraju zoo-vrtovi ili se izmeštaju u slobodne prostore da bi životinje živele ’humanije’. Osnovni problem je što smo umesto stručnjaka čuli samo političare. Takođe, nismo čuli ni da postoji bilo kakva stručna analiza koja bi potvrdila da Ada safari odgovara za izmeštaj zoo-vrta. Nemamo nikakvu studiju izvodljivosti ili planski dokument, čak nemamo ni Generalni urbanistički plan od 2019, što znači da se sve radi užasno haotično, hirovito, samovoljno, netransparentno... Samim tim je podložno sumnjama da se ne radi o pravim rešenjima već o trenutnim zahtevima i stanara Beograda na vodi u vezi sa Starim savskim mostom, i stanara K-distrikta u vezi sa zoo-vrtom. Razume se da tu postoji i bojazan da su uključeni i investitorski interesi i sprovođenje urbanističkog haosa po meri neznanja, nepoštovanja struke, političkih odluka, kao i o korupciji na koju možemo samo da sumnjamo“, kaže Irina Subotić, predsednica Evrope Nostra Srbija. Slučaj K-distrikta predstavlja udar na kulturno nasleđe tog dela grada čija je realizacija najviše odmakla, a koji će na kraju činiti stambeno-poslovni kompleks od 115.000 kvadrata. Arhitekta Marko Radosavljević ukazao je da je Beogradska tvrđava proglašena za spomenik kulture još 1965. godine (trenutno je prepoznata kao kulturno dobro od izuzetnog značaja), a da je K-distrikt podignut u potpunosti u granicama te zaštićene celine. „Tvrđava mora da ostane najjači i najdominantniji akcenat u panorami grada, to je jedan od uslova zaštite. Tako da čak i da nešto gradite van zaštićene zone, morate da ispoštujete da tvrđava bude dominantna sa obala Save i Dunava. Možete i sami da konstatujete na osnovu izvedenog objekta da li je to ispoštovano“, izjavio je za N1 ispred desetospratnice u izgradnji. A sva je prilika da će i pre završetka K-distrikta u blizini početi radovi na još jednom građevinskom poduhvatu, na koji je nedavno podsetio pisac i gradski odbornik Dejan Atanacković. On je u otvorenom pismu Novaku Đokoviću istakao da se oko Kalemegdana godinama vode borbe za javni interes i kulturni identitet i pozvao tenisera da odustane od proširenja teniskog kompleksa u vlasništvu njegove porodične firme. A kako u tom projektu nije sporna samo gradnja koja bi stigla sve do kule Nebojša, već i procedura kojom je omogućena, Atanacković zaključuje rečima: „Jedan Novak Đoković nema nijedan razlog da prihvata nameštene mečeve. Usprotivite se tome“. Naime, usvajanjem Plana detaljne regulacije za linijski park krajem avgusta 2021. godine (o kome smo slušali kao o poduhvatu ozelenjavanja grada na kojem je angažovano 55 mladih arhitekata) istovremeno je omogućeno teniskom centru „Novak“ da se na račun zelene površine, proširi sa sadašnjih 1,4 hektara na 3,4 hektara. Na tom prostoru je tako omogućena gradnja 30.000 novih kvadrata, maksimalne visine do 20 metara, s tim što je dozvoljeno da čak 40 odsto te površine, umesto za sportske terene i hale, bude iskorišćeno za „prateće komercijalne sadržaje“. Odnosno za bilo šta od prodavnica do hotela. Ono što je posebno problematično u ovom slučaju (pored toga što se planom za „park“ predviđa gradnja po zelenim površinama) jeste odnos koji je gradska vlast pokazala prema ustanovama nadležnim da brinu o kulturnom nasleđu. U zajedničkom tekstu primedaba na Nacrt plana iza koga su stali republički i gradski zavodi za zaštitu spomenika kulture, Arheološki institut i JP Beogradska tvrđava, ukazano je da neugrađivanje u Nacrt mera zaštite koje je propisao republički Zavod predstavlja nepoštovanje zakona i posebno se kritikuje namera širenja terena: „Ionako uzani pojas priobalja svodi se prema rešenju iz Nacrta plana na deo ispred Nebojša kule, onemogućujući da se Beogradska tvrđava, njen jedinstven položaj sa bedemima i kulama Gornjeg grada sagledaju u svojoj celovitosti. Formiranje novih sadržaja koji će onemogućiti istraživanja, obnovu i prezentaciju Beogradske tvrđave i stvoriti novu prepreku za njeno povezivanje sa obalom i rekama, smatramo neprihvatljivim.“ Komisija za planove odbila je ovu primedbu, kratkim obrazloženjem da je kompleks proširen u skladu sa Planom generalne regulacije (PGR). Međutim sve što je u PGR-u navedeno, kao planu višeg reda, jeste tabela sa orijentacionim površinama različitih sportskih kompleksa, pa tako i 3,74 hektara za sporni centar „Milan Gale Muškatirović“. Naravno da se od takve cifre može odstupiti tokom izrade detaljnog plana – pogotovo ako bi se time uvažilo mišljenje jedne nadležne institucije – ali izgleda da je hijerarhija planova ćudljiva stvar. Kada vlastima može da posluži kao izgovor za ugrožavanje kulturne baštine, onda „orijentaciona“ vrednost iz PGR-a postaje uklesana u kamenu. A kada eksplicitno zabranjuje „postavljanje dalekovoda, žičanih sajli za alternativni prevoz i rekreaciju, naročito u području Beogradske tvrđave i u njenim širim vizurama“, a vlast baš želi da pobija šipove kroz arheološko nalazište, onda PGR postaje samo jedan od mogućih planskih osnova, koji se nikako ne isprečuje usvajanju detaljnog plana za gondolu. Govoreći jesenas o njenoj sudbini, Šapić je rekao da on nema pravo da je skloni iz budžeta „dok sud ne donese odluku da li će se gondola graditi ili ne“. U tom trenutku, uveliko su bile donete i odluka Ustavnog suda (da ne želi da se meša) i Upravnog suda (da nije smela da bude izdata dozvola za pripremne radove bez saglasnosti Republičkog zavoda). Možda čekamo još na sud njegove partije. A činjenica da će se turnir „Serbija open“ u aprilu održati u Banjaluci, da bi teniski centar „Novak“ mogao da „izvrši unapređenja“ potrebna za apliciranje za licencu za ATP turnir iz serije 500, sugeriše da bi bageri mogli da počnu da rade već u martu. Luka Petrušić