Strahujem jedino od usporavanja rasta

Ne vidim trenutno neke kritične tačke u srpskoj ekonomiji, bilo da je reč o budžetskom deficitu, javnom dugu, deficitu platnog bilansa ili inflaciji. Bazični makroekonomski parametri nisu u crvenoj zoni i ne strahujem da smo pred nekom tačkom pucanja. Više me plaši letargija i spor ekonomski rast, nedovoljan razvoj domaće privrede i blago zamiranje potencijala koji smo pokazali da imamo u prethodnih sedam ili osam godina. Sretao sam u poslednje vreme veliki broj dobrih i uspešnih privrednika i preduzeća, koji su našli način da prevaziđu ograničenja, da se upuste u preduzetništvo i rizik koji to sa sobom nosi. I zapravo strahujem da umesto da se to dodatno zahuktava, ne krenemo u suprotnom pravcu. Ovako na trenutnu ekonomsku situaciju gleda ekonomista Vladimir Vučković, predavač Mokrogorske i nekadašnji član Fiskalnog saveta Srbije. Na čemu temeljite taj optimizam? Nedavno smo čuli da nam, ukoliko ne pristanemo na francusko-nemački plan za Kosovo, preti povlačenje investicija. To bi imalo posledice i po makroekonomsku stabilnost, zar ne? To zaista deluje kao realna opasnost, doduše ne na kratak rok, nego bi se posledice toga videle u narednim godinama. Verujem da oni koji posluju ovde razmišljaju u kojoj meri će i hoće li uopšte širiti poslovanje, a da oni koji su imali planove da dođu i investiraju u Srbiji razmišljaju eventualno o nekim drugim zemljama. Čuo sam takvo razmišljanje u jednoj od ovdašnjih kompanija, ali rano je za zaključak da će to biti masovni trend. Činjenica je da, ma šta oni mislili o Srbiji, ipak na njihove odluke utiču i stavovi matičnih država i signali koje od njih dobijaju. Nisam siguran da bi nam pretilo masovno povlačenje investicija, jer to nije ni jednostavno, ni lako, niti može u nekom kratkom roku. Ali nije nevažno ni šta će investitori, koji su već ovde, uraditi u pogledu daljih planova širenja poslovanja - da li će se opredeliti da reinvestiraju u Srbiji ili iznose profit i prave rezervne planove. Zato kažem da je revidiranje nekih planova i usporavanje investicione aktivnosti realna pretnja. Što onda znači da bi bilo i posledica po ekonomsku stabilnost ili ne? Na kratak rok zaista ne očekujem promene. Više me je strah posledica u nekim narednim godinama. Činjenica je da mi negativan saldo u razmeni sa svetom pokrivamo upravo prilivom stranih direktnih investicija. I ako se to smanji, a navikli smo prethodnih godina na veliki priliv investicija, od preko tri milijarde evra godišnje, to bi nas vratilo u vremena kada smo imali problema sa finansiranjem deficita tekućeg platnog bilansa, što bi za posledicu imalo narušavanje stabilnosti deviznog kursa. Kada ste već pomenuli kurs, da li se slažete sa onima koji tvrde da je njegova stabilnost u ovakvim vremenima imperativ? Svakako je velika prednost i važno je u vremenima krize i potresa imati stabilnu valutu. Voleo bih da smo u nekim ranijim vremenima, kada je postojao pritisak na devizni kurs, to koristili za lagano slabljenje dinara. Argument NBS da je ona neto kupac deviza je opravdan, ali to nije isključivalo mogućnost da ona ne interveniše u obrnutoj situaciji i da dinar blago klizi ka vrednosti od 120 dinara za evro. Duboko sam uveren da to ne bi bio toliki šok za dužnike, a opet bi pogodovalo izvoznicima. Drugim rečima, blago slabljenje dinara imalo bi veću korist za izvoznike nego što bi bilo štetno za dužnike. Ta prilika je svakako propuštena, građani su se već navikli na stabilan dinar i dobro je da je sada tako. Očekujete li recesiju? Ne. Mislim da je ciljana stopa rasta od 2,5 odsto objektivna, ali postoji bojazan da se ona neće ostvariti. Videćemo pre svega šta će se dešavati u Ukrajini i šta će biti sa evropskim privredama. Svakako je moguće da stopa rasta bude manja od očekivane, ali ni to ne mora biti tragedija. Sve zavisi od toga šta će biti uzroci te manje stope, ako do nje dođe. Rekli ste da ne mora biti tragedija. A u kojoj situaciji bi bila? Neće biti tragično ukoliko se ispostavi da je ceo svet pogrešno prognozirao i svi klecnu za jedan stepenik niže. Ali ako se to u Evropi, primera radi, ne desi, a kod nas se desi zato što će naš energetski sektor opet da posrne, e to već ne bi valjalo. Dok ste bili u Fiskalnom savetu analizirali ste rad javnih preduzeća i stalno upozoravali da se moraju reformisati. Sada se obistinilo ono na šta ste ukazivali, ona više nisu rizik ili pretnja već direktan trošak za budžet. Čemu toliki otpor njihovoj reformi? Toliko dugo i uporno je Fiskalni savet na to upozoravao. Ne samo zato što je postajala bojazan da će umesto pretnje postati direktan trošak za budžet nego i zato što smo, umesto da ta preduzeća budu jedan od pokretača rasta i razvoja, ona postajala njegova kočnica i prepreka za veće stope rasta. Status kvo je, nažalost, bio i lakši i politički isplativiji put od promena i reformi. Niti smo imali dovoljno stručnjaka za tako nešto, niti političke volje da se to sprovede. Zato i nemam ništa protiv ovih stručnjaka iz Norveške koji će se baviti analizom rada EPS-a. Suština je u tome što su ta preduzeća ispostave politike i stranaka, a tako se lakše upravlja tokovima novca. Ali oni su gubitaši? Ili hoćete da kažete da ne bi bili da tokovima novca ne upravlja politika? Pa da. Na kraju godine se ispostavi da su oni na gubitku. Ali to su ogromni sistemi koji ostvaruju ogromne prihode tokom godine. Tim prihodima je trebalo upravljati bolje, oni su mogli biti i veći, dok su rashodi morali biti manji, a i njihova struktura potpuno drugačija. Ovako, pate od viška zaposlenih, prevelikih troškova za zarade, upitnih i nepotrebnih sponzorstava, umesto da se racionalizacijom poslovanja stvarao prostor za nove investicije. Šta očekujete u pogledu inflacije. Kada će početi da se smanjuje? Realno je da u drugoj polovini godine inflacija počne da se smanjuje, tačnije cene će i dalje rasti, ali sporijim tempom. NBS je procenila da je dve trećine inflacije uvezeno, da dolazi iz međunarodnih izvora, dok je trećina posledica domaćih uzroka. Problem sa našom inflacijom je i odlaganje poskupljenja energenata, taj cenovni šok se u većini zemalja već istutnjao, a kod nas tek treba da se desi. To nam još jednom pokazuje da kupovina socijalnog mira na kraju uvek stigne na naplatu. Nadam se da ćemo u pogledu inflacije pratiti ostatak Evrope, da nam se neće desiti neki negativna iskakanja. Problem sa kontrolom inflacije je i ograničeno dejstvo referentne kamatne stope, jer imamo dvovalutni sistem i, nažalost, valutu u koju većina građana i dalje ne veruje. Druga stvar je fiskalna politika koja je svojom izdašnošću, pogotovo tokom kovid krize, razbuktala inflaciju. Sada bi trebalo zaista voditi računa o državnoj potrošnji, odnosno dovoljno je pridržavati se onoga što je propisano u Fiskalnoj strategiji u pogledu visine deficita i javnog duga. Koliko je realno da će se planirani deficit zaista i ostvariti, ako već sada znamo da imamo brojne rizike? Nije to nemoguće iz nekoliko razloga. Najpre, imamo čvršći aranžman sa MMF-om pa će time i kontrola rashoda i stanja u javnim finansijama biti veća. Drugo, neće biti izdašnih programa pomoći građanima i privredi kakve smo imali tokom pandemije, što će automatski uticati na smanjenje deficita, jer će se smanjiti rashodi. Sa druge strane, tačno je da energetski sektor može predstavljati problem, ali verujem da se planirani deficit može ostvariti samo ukoliko se Vlada bude držala projektovanog i ne popusti fiskalna disciplina. Nama već sada rastu troškovi za kamate, a krediti koje uzimamo sada po većim stopama tek će narednih godina dolaziti na naplatu. Udeo troškova za kamate je na nivou od oko dva odsto BDP-a, što nije malo, ali ne može se reći da nismo imali i goru situaciju. U svakom slučaju potrebno je oprezno i racionalno planiranje rashoda. Da se ponovo vratimo na investicije. Toliko se prethodnih godina pričalo o potrebi da se prestane sa subvencijama koje uglavnom dobijaju strane kompanije i da se više podstiču domaća privatna ulaganja. Činjenica je da smo se u prethodnom periodu kandidovali kao destinacija pogodna za strana ulaganja. Niski troškovi za energente i radnu snagu, uz relativno dobar ambijent za strana ulaganja i subvencije, kao i ta spona između Istoka i Zapada učinili su da budemo atraktivni. Ne navode li ekonomisti i privrednici subvencije i loš poslovni ambijent kao pogrešne elemente investicione politike? Zašto kažete da je ambijent dobar? Hajka na subvencije je nekada bila i preterana. Tačno je da je, teoretski posmatrano, ispravnije privlačiti investicije sređenim poslovnim ambijentom i pravnim sistemom, a ne subvencijama kao prečicom, ali nije bio toliki problem kada su izdvajanja za njih bila oko 80 miliona evra i kada je nezaposlenost bila veća. Problem je što je to trebalo da bude neki međuperiod dok ne omogućimo da investicije stižu u Srbiju bez tih podsticaja a desio se suprotan trend. Rashodi za njih su krenuli da rastu, a kriterijumi da labave. Opet, kada se govori o stranim investitorima i ambijentu, činjenica je da je on dobar za njih, da su vlasti blagonaklone prema inostranim ulagačima. Na dnevnom nivou se može videti kako oni nalaze način da reše svoje probleme i birokratske prepreke, jer imaju pristup vrhu vlasti. I nije to, ako ćemo pravo, ni privilegija samo stranih, nego i nekih domaćih investitora koji lako stižu do nadležnih, mnogo lakše i jednostavnije nego neki drugi. Kako komentarišete tvrdnje pojedinih privrednika, pa i ekonomista, da vlastima ne odgovara jak domaći sektor, jer time jača i njihova politička moć i uticaj? To je dobra teza i na liniji je one da privredni rast jača demokratiju. Ali ja pre mislim da se nama ovo desilo ne zato što je neko tendenciozno zapostavljao domaći privatni sektor, plašeći se rasta njihovog političkog uticaja, nego zato što je bilo mnogo lakše ići prečicom. A ta prečica su strane investicije i krupni investitori u radno-intenzivnu proizvodnju koji će zaposliti veliki broj ljudi. Jer, alternativa tome je stvarati ambijent koji će biti podsticajan za veliki broj malih preduzeća, a to je teži i dugoročniji posao. Zato pre mislim da je posredi ovo nego da je osnovni motiv bio zapostavljanje domaće privrede zbog straha od političkog uticaja. A da li je to ključni razlog zbog niskih stopa rasta koje imamo u poređenju sa centralnom Evropom? Privredni rast dolazi od ogromnog broja malih uspeha, a mi u novijoj istoriji nikada nismo bili dobro tlo za to. Komunizam nam je doneo jaku državu i gašenje preduzetničkog duha, a izlaskom iz njega nismo uspeli da povratimo taj duh i damo podstrek preduzetništvu. I dalje živimo u državi koja je najveći i najvažniji poslodavac, koja previše učestvuje u ekonomiji, u čijim su rukama i mač i pogača. I to, takođe, nije stimulativno za preuzimanje rizika i razvoj preduzetništva. Država poslednjih godina mnogo više ulaže u javne investicije. Da li je to konačno na zadovoljavajućem nivou, jer je ranije bilo kritike da je i tih investicija premalo? Pohvalno je to što je nivo javnih ulaganja skočio sa dva na sedam odsto BDP-a, ali baš zato što se za to sada izdvajaju ozbiljna sredstva iz državne kase i kotrola trošenja mora biti veća. Poslednjih godina primetan je znatan rast investicija u bezbednosni sektor, a da pritom niko ne zna na šta se tačno troši. Neka od tih ulaganja su verovatno i opravdana, ali neka sigurno i nisu. Ostali primeri su nacionalni stadion ili beogradski metro. Smatrate li to da Beogradu ne treba metro? U načelu se ne može reći da Beogradu nije potreban metro, ali ono što je opravdana zamerka jeste nedovoljna komunikacija donosilaca odluka sa javnošću i građanima. Neko ima obavezu i odgovornost da dokaže da je investicija u koju se ulaže ozbiljna suma opravdana, dobra i isplativa. Umesto toga mi imamo javno prepucavanje vlasti i opozicije u kojem jedni tvrde da im se mora unapred verovati da rade dobru stvar, a pritom ne nude nikakve argumente da to i dokažu, dok ovi drugi, često takođe bez argumenata, kritikuju samo zato što je to projekat vlasti. Posle gotovo četvrt veka od početka tranzicije, možemo li govoriti jesmo li izabrali pravi ili pogrešan ekonomski model? Teoretski gledano put je bio ispravan. Imali smo na početku naivna očekivanja da će se sve rešiti samom činjenicom da se zemlja otvorila, ali i dalje verujem da nas je to otvaranje ka svetu promenilo i da je ekonomija zahvaljujući tome ojačala. Tačno je da na početku tranzicije domaća privreda nije mogla da konkuriše stranoj, ali je nakon tog inicijalnog šoka moralo da se više radi na njenom jačanju i podsticanju. Nažalost, nastavili smo da se bavimo državom, uvek su plate i penzije imale prioritet nad ulaganjima i nikada fiskalni prostor koji se ponekada stvarao nismo koristili da bismo smanjili namete privredi nego da bismo povećali izdatke za plate i penzije. Rekao bih da nismo u smislu orijentacije doneli pogrešnu odluku, ali operativno ona nije sprovedena kako treba i tu ima dosta prostora za kritiku. Petrica Đaković