Beležnica tuge

Aksel Zaimović specijalno za NIN iz Gazijantepa Tamo gde su dva katastrofalna potresa, prvi jačine 7,8 Rihtera i samo deset minuta kasnije drugi, od 7,6 razorili gradove i odneli desetine hiljade života, na jugoistoku Turske, iz zone najviše opasnosti, beležimo scene kataklizme i nadljudsku borbu spasilaca za svaki život. Iz dana u dan, u najkritičnijoj sedmici za spasavanje preživelih i krizi izazvanoj novim jakim zemljotresom razgovaram sa Akselom Zaimovićem, novinarom iz Turske, i beležim dnevnik postapokalipse. UTORAK, 7. februar veče Nekako sam pronašao privremeni smeštaj desetak minuta od centra Gazijantepa u jednom od retkih hotela sa slobodnom sobom. Rekli su, samo večeras, na molbu da se istuširam jer sam sinoć spavao u autobusu, zbog opasnosti od novog zemljotresa a i nigde nije bilo smeštaja. Gledam napukle zidove i sumnjam u sigurnost ovog hotela. Naredni zemljotres mogao bi biti koban. Za sada nemam gde da odem. Još malo pa na spavanje, nakon još nekoliko izveštaja. Trenutno je 20 do 6 i mrtav sam umoran. Prve slike Krećemo se samo sa spasilačkom ekipom, autobusom Nacionalne agencije za upravljanje u kriznim situacijama. Ceste su potpuno uništene i dugo smo putovali od aerodroma. Pista nije uništena, ali je aerodrom zatvoren za civilne letove. Sva teška mašinerija je nekako prebačena na krizni deo i u toku je akcija spasavanja. Usput sam prolazio pored čitavih srušenih naselja. Samo na ponekim stambenim objektima tragovi nekadašnjeg srećnog života. Vozio sam se sporo kroz postapokaliptični region jeze, preplavljen hladnoćom, oblacima sivobele prašine i bezbrojnim potresnim scenama izbezumljenih ljudi, razorenih tugom i strahom. A slike? Vidim tragove dnevne sobe, spavaće, napola prepolovljenu fotelju, smrskani automobili... Mahom ništa nije ostalo, samo uspomena da je tu nekada živela neka porodica koja u ovom momentu još prestravljeno traži člana svoje  porodice. Uznemirujuće scene se smenjuju razvaljenim regionom. Kada smo sa spasilačkom ekipom izašli iz autobusa, prva slika bila su izmučena lica lokalnog stanovništva iza kojeg je najstrašnija, tragična, okrutna, neprospavana noć i još opakiji dan koji sledi sa novim zastrašujućim informacijama. Ne znaju šta je sa njihovim porodicama zatrpanim pod ruševinama. Spasilačke ekipe, njih 65.000, na prostoru još većem od nekadašnje Jugoslavije. Kao da je ceo Balkan pod ruševinama. To je 16 provincija u kojima je vanredno stanje. Čitava naselja sravnjena su sa zemljom. U nekim zgradama imali su sreću. One mahom novije gradnje potpuno su srušene, starije napola. Kada stanovništvo vidi spasilačke ekipe, zapomažu, plaču, kukaju, mole. Insistiraju na što hitnijoj intervenciji. Noć, strah Još je moguće pronaći preživele pod ruševinama, u naredna 72 sata, tri dana nakon potresa mogu izdržati pod ruševinama, ali isto toliko vremena je kritično za novi razorni zemljotres. Temperatura je sada, kada je veče, pala na minus jedan, dok je danju oko tri stepena. Stanovništvo je dobilo odeću. Izuzetna je solidarnost i briga prema drugima, preživeli dele odeću i sve što imaju. U mrkloj noći, okruženi betonskim otpadom, sivom teškom prašinom, pod pretnjom novog zemljotresa, ne žele da napuste ruševine pod kojima su njihovi najbliži. Greju se, zbijeni oko buradi paleći vatru iako je obezbeđen privremeni smeštaj. Agencija za krizne situacije je organizovala 16.000 šatora a treba da stignu i kontejneri. Emocije Novinar sam, kao posmatrač spreman sam na najstrašnije slike, ali ovde je nemoguće ostati imun na toliku patnju. Gledam ih dok se greju oko buradi u avetinjskoj noći, tako očajne ljude, u tolikom bolu i strahu, nisam nikad video. Kako da pomognem, da im olakšam bol. Trenutno je oko 5.000 mrtvih. Većina ranjenika dolazi u Gazijantep iz kritičnih mesta, ali kapaciteti se brzo popunjavaju. Stravičnom brzinom podižu mobilne bolnice. SREDA, 8. februar jutro Duga, iscrpljujuća noć. Probudili su nas tokom noći. Dve spasilačke ekipe uspele su detektovati u stambenoj zgradi šest osoba, u drugoj jednu gospođu i dvoje dece. I dalje su živi. Noć smo proveli napolju, pratili raščišćavanje. Spasavanje još traje, a jutro je. To je trka s vremenom. Svaki minut, ma svaki sekund bitan je za preživele pod ruševinama. Spasilačke ekipe pronašle su ih koristeći različite metode za detektovanje bilo kakvog zvuka. U jednom momentu zatražili su apsolutnu tišinu. Bez reči i pokreta u celom području. Koristili su dronove, detektore za registrovanje bilo kakvog zvuka. I tada su čuli zvuke života. Radost. Konačno. Sinoć su pale temperature na minus pet, a subjektivni osećaj je minus 10. Neispavani smo, premoreni i tako iscrpljeni čujemo da ima još preživelih u drugom stambenom kompleksu. Bitka s vremenom Noćas nije bilo podrhtavanja tla, bar nismo osetili. Ali još se nalazimo u kritičnom periodu od 72 sata. Preostalo je, kažu, još 24 ključna sata krucijalno značajna za spasilačke ekipe, ali isto tako i za mogućnost novog zemljotresa. To je uglavnom poslednji period da preživeli pod ruševinama mogu biti spaseni i pronađeni. Ali život uvek iznenadi. Maksimalno su intenzivirane akcije spasavanja. Pristižu ekipe iz raznih delova sveta. Prijavljuje se hiljade volontera iz Istanbula i drugih gradova. Čuo sam da je došla ekipa spasilaca i medicinskog osoblja iz Srbije i verovatno su već negde na terenu. Broj žrtava raste iz sata u sat. Gde god se okreneš ruševine, pepeo. Nema struje ni vode ni plina, iz sigurnosnih razloga, da ne bi došlo do požara, eksplozija. Za preživele je obezbeđen smeštaj, sa punom infrastrukturom. Emocije Gledam naokolo i direktno svedočim o tome da, ma koliko mislili da stvari možemo da kontrolišemo, to nije istina. Pod oblacima prašine u toj avetinjski tihoj noći osećam koliko smo sitni, mali i nemoćni pred nadmoćnom prirodom. Ali upravo su pozvali porodicu i rekli da su im članovi preživeli iako su još pod ruševinama. To oduševljenje, ta lica, to menja celokupan vaš unutrašnji svet. Iako, još nije sigurno da nas nova tragedija na ovom mestu neće dokusuriti. Ispod nas se odigrava pomeranje tektonskih ploča, koje su se u trenutku zemljotresa pomerile za 10 metara! Broj žrtava i ta informacija govore najpreciznije o razmerama ove prirodne katastrofe koja nas je ostavila u ovoj dugoj noći, iscrpljene, smrznute i nemoćne. Jedna dobra vest Konačno dobra vest. Jutros oko šest sati po istanbulskom vremenu pronašli su porodicu nakon isteka 78 sati od zemljotresa. Kad su spasioci čuli zvuk, tu su raspoređeni automobili hitne pomoći, spasilačke ekipe sa različitim aparatima, za pretragu zvuka i procenu koliko duboko, na koji način treba da se razbija beton. Provlače aparat, kameru koja prolazi kroz rupu i snima unutar ruševina u prostor pod tonama betona. Prave drugi otvor u betonu, ubacuju kuku i podižu beton, to je jedan od mehanizama. Formiran je ljudski lanac koji prenosi tela do kola hitne pomoći, pokriveni su ćebetom i ne vidite ih, da ne bi došlo do prebrzog kontakta sa vazduhom. Svi skandiraju, slavlje. Reč je o zgradi od šest spratova. Ta porodica je bila pod tonama betona. Bio je to jedan pozitivan ishod, nažalost, brojke su neumoljive, stižu vesti o više od 16.000 mrtvih, 3.000 povređenih, na današnji dan. ČETVRTAK, 9. februar jutro Bila je to još jedna teška noć. Slabi potresi na koje telo više ni ne reaguje. U području jednog stambenog bloka, tri različite spasilačke ekipe, iz Turske, Uzbekistana i neke treće zemlje. Tridesetak ljudi uporno čeka oko prostora ograđenog žutom trakom. Ne puštaju ih zbog opasnosti od urušavanja objekta, a i da ne otežaju napore spasilačkim ekipama. Reflektori priključeni na agregate osvetljavaju prostor. Tišina od koje podilazi jeza S vremena na vreme, spasilačke ekipe zahtevaju potpuni muk. Grobna je tišina, gase agregat. Izdaju naredbu za zabranu priče. Ne čuje se ni reč, ni pokret. U tom potpunom mraku koji presecaju laserski zraci sa kaciga spasilaca, pokušavaju da lociraju bilo koji zvuk. Minuti, a kao da su sati jezivog iščekivanja, grobna tišina. Čuje se samo pucketanje vatre koja gori u burićima oko kojih sede ljudi, čekajući spas. Opet je temperatura u minusu. LJudi iz Crvenog krsta dele čaj, kafu kako bi se ljudi ugrejali. Napetost raste, nepoznat je ishod, strah, ima li preživelih. Sve traje pet do deset minuta. Ništa. Aktiviraju agregat. LJudi se spuštaju oko vatre, umorni, iscrpljeni. Strah i neizvesnost su konstanta. Ovde nema pasa, nema ptica, nema životinja, samo hrpe betona izmešane sa ostacima stvari koje svedoče o nekom prošlom životu, razbacani delovi knjiga, nameštaja, kišobrana, lutke. I tone prašine…. Zvuk sirene hitne pomoći cepa jezu, mašine udaraju o beton i buka unosi optimizam kada kopaju, a kopaju na sve strane. Često bez rezultata. Stacionirani smo na blok zgrada u potpunosti srušenih i spasilačke ekipe neprekidno tragaju. Izvode muškarca, zatim ženu, u majicama su, pokrivaju ih ćebadima. Ne možemo da ih vidimo. Prebačeni su u kola hitne pomoći. Među spasiocima radost, kažu čudo božije. Još jedan mali potres, tri, četiri Rihtera. Čitavu noć smo budni. Navikava se telo na podrhtavanje tla, ne bežiš više nego ostaješ na mestu. Sve manje se oseća i strah. PETAK, 10. februar jutro Stiže dojava da su spasilačke ekipe čule glas i da mogu da izvuku momka. Krećemo, ali stižemo sa zakašnjenjem. Druge ekipe nam pokazuju snimak sedamnaestogodišnjeg Adnana posle 95 sati pod ruševinama. Na njegovom licu osmeh. Opšte veselje. Kaže da je uspeo da preživi jer je pio vlastiti urin. Sakriven u trouglu nosećih stubova. Kaže da je imao jaku veru da će ga spasioci naći. Neprekidno im se zahvaljuje i govori:  „Hvala, dugujem vam život.“ Kada su ga pitali šta ga je još održalo u veri, rekao je da ga je zabavljao pas. „Molim vas, izvucite i njega“, molio je. NJegovu porodicu još nisu pronašli. SUBOTA, 11. februar noć Preumoran sam. Idem u krevet. Do pre neki dan sam spavao obučen i obuven. Ima potresa i dalje i torba mi je odmah nadohvat ruke. Spavam po tri, četiri sata. Danas je bilo pljački, ljudi sa druge strane zakona pokušavaju da iskoriste katastrofu. Nose sve što mogu. Automobile, pljačkaju prodavnice bele tehnike… Na ulicama je već nekoliko noći vojska sa dugim cevima. Sada ih je mnogo i drže situaciju pod kontrolom. Video sam malopre jedinicu koja je nastala nakon državnog udara. Zaustavili su automobile ispred nas, tražili dokumenta jer policija sumnja da su krenuli u pljačku. Zatražili su da otvore gepek, a kada su to odbili, njih trojicu, koliko ih je bilo, naslonili su na haubu, stavili im lisice i priveli ih u stanicu. Potresi su i dalje česti, ali sve slabiji, oko tri, četiri Rihtera, dok je u susednoj provinciji, upravo javljaju, pre sat vremena zatresao zemljotres od pet Rihtera. Idemo tamo. Vozimo krug po gradu. Nema automobila parkiranih na ulicama, nema nijednog svetla u delovima gde je stigla struja. LJudi su napustili grad. NEDELJA, 12. februar posle podne Gužva na aerodromu, ljudi odlaze kod rodbine u druge delove Turske. Oseća se praznina. Broj žrtava u Turskoj prešao je 30.000 i 80.000 povređenih. Izvučeno je više od 8.000 preživelih. Počele su istrage. Vlada je najavila detaljno ispitivanje tvrdnje da je došlo do kršenja zakona o gradnji, izdatog nakon velikog potresa kod Istanbula. Kompanije su štedele na materijalima, kralo se. Starije zgrade su čvršće. Policija hapsi vlasnike građevinskih kompanija na aerodromima širom 16 provincija. Jedan je pokušao sa koferom novca pobeći u Crnu Goru, gde je već dosta njih pristiglo. Odlaze u Crnu Goru, BiH i Srbiju, jer im ne treba viza.  U Crnoj Gori već otvaraju  biznise aplicirajući samo sa ličnom kartom. Stanovništvo je očajno. Nervozni su. Kako vreme protiče sve manje je nade da će spas doneti spasilačke ekipe, iako su one i dalje uporne. Iako se na tren učini da je broj ekipa smanjen, u sledećem satu vidite pojačanje. Još ne gube nadu da mogu pronaći preživele. Noć je. Čuje se samo zvuk bagera i vide svetla između grupica ljudi koji grejući se na otvorenom ne odustaju. Čekaju da pronađu njihove najmilije. Tanja Nikolić ĐakovićKao 130 Hirošima i Nagasakija Jačina zemljotresa u Gazijantepu od 7,8 Rihtera i samo 11 minuta kasnije 7,6 srazmerna je razornoj moći 130 atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki. Ali to nije bilo sve. Usledilo je još sedam potresa, magnitude iznad 5 Rihtera. Gazijantep se nalazi u zoni spajanja afričke, anadolske i arapske ploče, koje ne miruju, što povećava opasnost od novih razornih zemljotresa.