Strašni zvuci tišine

Za NIN iz Istanbula U noći između 5. i 6. februara Turska se uveliko spremala za elementarnu nepogodu u vidu obilnih snežnih padavina i niskih temperatura koje su najavljene, sa intenzitetom sličnim onim iz prošle godine, u istom periodu, kada je čitava zemlja bila paralisana. Poučene tom lekcijom, državne i lokalne službe su vršile poslednje pripreme kako bi građani mogli nesmetano da obave svoje obaveze u narednom periodu. Moja supruga, veterinarka na istanbulskom aerodromu, na posao je krenula tog jutra sa dodatnom garderobom u slučaju da mora da ostane na radnom mestu. Samo dva dana pre toga, turski geolog profesor doktor Nadzi Gorur ostavio je neprimetan tvit u kome je upozorio na veliki rizik od razornog zemljotresa u regionu Kahranmaraša. Ovaj virtuelni glas profesora Nadzija počeo je da sve jače odjekuje 6. februara u ranim jutarnjim satima zajedno sa kricima ljudi južne Anadolije i mediteranskih provincija u očaju za svojim domovima i bližnjima koji su zauvek prestali da se oglašavaju. Iako je epicentar zemljotresa bio hiljadu kilometara udaljen od Istanbula (skoro da se nije osetio), u slučaju da ne otvarate telefon ujutru, ne prelistavate novine ili ne gledate televiziju, samom šetnjom mahalom gde živite, mogli ste da se informišete o ovom događaju. Ovo je jedna od prvih stvari koju sam naučio i zavoleo kod Turaka – kompaktnost čitave zajednice i nacije u najtežim momentima. Svi animoziteti koji su ih krasili, od navijačkih netrpeljivosti, političkih podela u okviru zahuktale kampanje (koja je po intenzitetu i jačini neuporedivo jača u odnosu na srpsku) i ideološka neslaganja, zamrznuti su stajanjem ljudi pored čajdžinica, kafića, dućana koji su uključili neku od brojnih televizija koje su izveštavale sa lica mesta. Ključni momenat se desio nakon 13.24, kada je drugi potres od 7,7 Rihtera pogodio identično područje, što se videlo uživo na ekranima, kada su padale već oštećene zgrade kao kule od karata. U tom momentu nismo znali da je koleginica moje supruge izgubila dve mlađe sestre i majku, koje su se samo pola sata pre toga javile da su dobro i da će ići do stana da uzmu topliju garderobu. Katastrofa je tim potresom bila upotpunjena, a slike koje su stizale putem medija i na socijalnim mrežama su bile poražavajuće. Na scenu su stupili građanke i građani Turske predvođeni pevačem Halukom Leventom i bivšim golmanom Volkanom Demirelom, koji su svojim postovima i javljanjima na društvenim mrežama brzo sproveli masovnu mobilizaciju ljudi. Daleko su turska država i društvo od idealnog, ali jednu činjenicu ne dovodim u pitanje – nikad snažniji nacionalni identitet nisam sreo, kao ni veći stepen solidarnosti među građanima. Čak i ako ste strani državljanin ili želite da se izolujete od te atmosfere, nećete uspeti. Zapravo, dobićete veliku želju da budete deo tog tima. Ono što je uvećalo stepen ove katastrofe, pored činjenice da se desila u vreme teških vremenskih uslova i za Tursku ekstremno niskih temperatura, jeste da je pogodila jednu od najugroženijih oblasti Turske. Pored toga što je ekonomski daleko manje razvijen u poređenju sa zapadom zemlje, ovaj region na teretu ima veliki broj socijalno ranjivih kategorija, kako lokalnih tako i međunarodnih poput sirijskih izbeglica (preko dva miliona naseljava te provincije). Većina naroda je živela u objektima koji su ili vremenom istrošeni ili nedovoljno sigurni. Međutim, pokazalo se da i noviji objekti nisu mogli da opstanu tog dana, što je dodatno unelo nemir među ljude u Turskoj i otvorilo bitne teme za raspravu oko poštovanja standarda u građevinarstvu. Kao odgovor na katastrofu, na licu mesta su krenuli da se uvećavaju brojevi pripadnika spasilačkih službi, pre svega turske vojske i AFAD-a (državne organizacije za vanredne situacije). Pored njih, veliki broj građana se samoorganizovao na licu mesta, pa su se često mogli videti fabrički radnici, građevinci i rudari koji su pokušavali da ili asistiraju vojsci i AFAD-u ili sami da krenu u oslobađanje ljudi. Medijska pokrivanja i uključenja uživo turskih televizija prenose vrlo detaljno čitavu situaciju u zemljotresom pogođenim gradovima, često sa pričama ljudi vrednih pravljenja desetina filmova. Međutim, najupečatljiviji momenti i slike vezani su za veliki broj ljudi okupljenih oko logorskih vatri u blizini ruševina. Deo njih jednostavno nije imao gde da ide, a deo je ostao tu kako bi bili sa članovima svojih porodica zarobljenih ispod ruševina, te zbog toga nisu želeli da napuste svoje nekadašnje domove. Mnogi od njih su potvrdili da su čuli glasove ljudi iz njih, glasove preživelih. Najteži momenti, koji su bili vidljivi u toku televizijskih prenosa, jesu izjave ljudi da glasove više ne čuju iz ruševina. Svaki spaseni život je značio, svako uspešno izvlačenje živih bića je slavljeno kao praznik. To znači da su svaka zarobljena mačka ili pas imali identičan tretman od strane spasilaca kao da je čovek u pitanju. Možda će nekome ovo zvučati neverovatno, ali je reč o sastavnom delu turskog mentaliteta i verovatno će razumeti samo ljudi koji imaju prijatelje iz Turske. Ako izuzmemo nadljudske napore turske vojske i policije, kao i turskih i međunarodnih spasilačkih timova, koji u 90 odsto situacija rizikuju svoje živote, oprečna su mišljenja oko koordinacije države i gradova. Veliki broj ljudi se žalio na neadekvatan odgovor na krizu, što se uglavnom može čuti samo na Fox televiziji, jedinoj opozicionoj sa nacionalnom frekvencijom. Činjenica je da je veliki broj ljudi, što je gore pomenuto, ostavljen predugo da čeka pomoć i izvlačenje svojih bližnjih. Sa druge strane, razmere ovog zemljotresa zaista su epskog karaktera. U pitanju je devastirano područje, komparativno gledano veličine pola Srbije, u kome je potpuno razorena čak i državna infrastruktura poput bolnica, policijskih baza i drugih građevina koje su potrebne za pružanje pomoći. Autor ovog teksta iz ove perspektive nije u mogućnosti da daje ocene da li je država položila ispit ili nije. Postoje daleko kompetentniji ljudi koji će to proceniti u bliskoj budućnosti. Međutim, snažan je utisak da turski građani i građanke jesu, kao i turska vojska - spasilački timovi, uključujući one iz različitih zemalja sveta. Jedan od najpopularnijih stranih timova jeste grčki, koji je plakanjem od sreće nakon spasavanja turskog šestogodišnjeg deteta kupio srca svih Turaka. Pojedini zvaničnici su ocenili ovu katastrofu kao „sudbinu i božju volju“, što je izazvalo bes kod javnosti. Sa druge strane, na veliko iznenađenje, pojedini verski lideri bliski vlastima su izjavili da ovo nije u pitanju božje delo i da je potrebno da više verujemo u nauku. Nisam siguran da bi išta značajno promenilo da su svi krenuli da retvituju status profesora Nadzija. Moramo da se suočimo sa činjenicom da civilizacija nije toliko tehnološki napredovala da može uspešno da se izbori sa prirodnom katastrofom poput zemljotresa. Lekcije se moraju naučiti, naročito one koje se ponavljaju, te se pravovremeno preventivno delovanje nameće kao najefikasnije rešenje, naročito u pogledu bezbednosti zgrada izgrađenih u rizičnim područjima. Turska je jedna od najtrusnijih zemalja sveta, a poslednji zemljotres sličan ovome desio se 1999, sa epicentrom u Izmitu, kada je poginulo oko 18.000 ljudi. Turski građani su se u poslednjih nekoliko dana više puta setili saveta i reči velikog Ataturka. Otac turske nacije je voleo da ističe da u slučaju da njegove reči u budućnosti budu u suprotnosti sa naukom, onda građani treba da slede nauku. Upravo ovakav pristup ispostaviće se kao najefikasniji, odnosno razumevanje glasova nauke i primenjivanje empirijskih rešenja na vreme kako u budućnosti ne bismo morali da slušamo glasove naših sugrađana dok nestaju pod ruševinama. U tim momentima ih možda najbolje čujemo i shvatamo koliko su nam potrebni. Ovu lekciju trenutno prolazi tursko društvo, a može da se desi bilo gde na svetu. Nemanja Božović politikolog