Bez ljubavi ništa nije sveto

Danski film Slavlje, moderno remek-delo reditelja Tomasa Virtenberga iz 1998. godine, izrodio je čitav jedan filmski trend: temu porodičnog okupljanja (povodi su razni). Otkrivanje napuklina unutar porodičnih odnosa, aritmija u mehanizmima funkcionisanja porodične svakodnevice, te dezintegracija onih građanskih vrednosti koje su smatrane neprikosnovenim, postaju tematski opseg niza filmova. Ako su Kelti (2021) Milice Tomović u srpskom filmu novijeg doba u tome najdalje odmakli, nije zgoreg podsetiti se i nekih novijih regionalnih filmova poput Strica tandema David Kapac i Andrija Mardešić. Usekovanje, film debitanta Siniše Cvetića, a po scenariju Davida Jakovljevića, u osnovnoj zamisli ide ovim tragom. Ako se i ne menja tematski okvir i načelna struktura u odnosu na globalno apostrofirano problemsko polje, Usekovanje divergira u formalnom smislu. To je film koji se ne libi permanentne upotrebe krupnih i srednje krupnih planova, kao i čitavog niza veoma dobro tempiranih repeticija. LJudsko lice u ovom slučaju postaje ne samo važan nego i najznačajniji katalizator raspoloženja protagonista. Što se repeticija tiče, više je nego uočljivo da se u filmu mnogo više puši nego u ma kom novijem srpskom filmu, i pije u nešto manjoj meri. Ove repeticije, mimo svake proizvoljnosti simbolički doprinose sistemskom odvraćanju pažnje s pokušaja rešavanja ma kog porodičnog problema. Film počinje i završava pokušajem mlađeg sina (veoma dobro ga igra Pavle Mensur) da na dan Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja, porodične slave, ukaže roditeljima i bratu na razmere porodičnog otuđenja i potpuno gubljenje stabilnosti i kohezivnosti jezgra shvaćenog kao utočište. Ovaj pokušaj, isprva benigan i defanzivan, u finalu se završava kao krik, ali katarza izostaje. Mladić koji već tone u ludilo droge, socijalne izolovanosti i besperspektivnosti, signalizira iregularnost ali odgovora na njegove signalizacije nema. Umnožavanje nesporazuma i nerazumevanja postaje suštinski princip filma Usekovanje. Iznenađujuće vešto, Siniša Cvetić teži jednoj vrsti relacione simetrije: neslaganju među roditeljima (koji su pred razvodom!) odgovara neslaganje između starijeg sina i njegove izabranice, a ovom nizu treba pridodati i nerazumevanje među braćom. U ovakvoj konstelaciji, osim u jednom slučaju, gotovo da i nema pozitivnih likova, shvaćenih u smislu stroge etičnosti. Ma koliko se solidarisali s majkom (Aleksandra Balmazović) obolelom od tumora na dojci koji je upravo operisala, ne amnestiramo je i ona, kao i drugi članovi porodice ne izmiče odgovornosti. Uostalom, upravo je gubitak komunikacije s mlađim sinom najviše tereti u hijerarhiji porodične pedagogije. Taj jedan slučaj iznimke o kome govorimo je lik bake, koja je bezmalo jedina u filmu izvan kancerogenog kruga. Baka (Aleksandra Pleskonjić) je oličenje vitaliteta, beskonfliktnosti, životnosti, pragmatičnosti one vrste koja je sačuvala ironijski odnos prema nedaćama i svaku dramu izbegava ili izvrdava uz podsmeh. U Usekovanju nema ritmičkih padova i njegovoj narativnoj kompaktnosti nema se šta prigovoriti. U njegove kvalitete treba ubrojiti i dilemu koju stavlja pred gledaoca, u kom ga ključu treba čitati: kao kritički intoniranu socijalnu komediju ili pak kao izrazito opredeljenu psihološku dramu? Humor u ovom filmu kao i nekoliko britkih dijaloga, treba pozdraviti kao uspešno izmicanje zamkama dramske rigidnosti. Bez ovog relaksirajućeg svojstva, film Usekovanje tone u blagi problem: da govoreći o deficitu emocija i sam ostane bez emocionalne punoće. Sve ono što je emocionalni sadržaj filma, odnosno ono što bi morao biti emocionalni sadržaj filma (makar u pokazivanju odsustva ovih emocija), ne mora se prihvatiti kao nužno ubedljiv. Ako je početna kritička premisa uelbekovskog tipa, „da bez ljubavi ništa nije sveto“ onda junaci Usekovanja nemaju perspektivu. Upravo iznalaženje te moguće tačke mogućeg povratka u nadu je ono što Usekovanje čini otvorenim delom. Miroljub Stojanović