Godina prođe, rat nikako

Prvu godišnjicu „specijalne vojne operacije“ Rusija bi da obeleži pobedama posle serije ponižavajućih poraza, dok Ukrajina posle 12 meseci agresije želi da živi u uverenju da će povratiti sve okupirane i anektirane teritorije i da će uz pomoć saveznika Evropu osloboditi gramzivih imperijalnih ambicija Kremlja. Vladimir Putin posle konsolidacije svoje armije priprema ofanzivu od koje očekuje da trajektoriju rata okrene u svoju korist. Volodimir Zelenski od Zapada hitno traži avione i tenkove „što brže, što pre“ kako bi izbegao ono što pojedini zapadni vojni eksperti nazivaju mogućim „šokantnim“ uspesima Rusa. Moskva je na granici već koncentrisala najmanje 300.000 vojnika, dok se Kijev nada da će savremeno zapadno naoružanje stići na vreme kako bi pokrenuo kontraofanzivu. Vašington je obećao da će pomagati Ukrajinu „koliko god bude potrebno“ i procenjuje da njegov saveznik ima priliku da odlučno promeni tok najbrutalnijeg evropskog konflikta posle Drugog svetskog rata. Sukob je poslednjih meseci pokazao da nijedna strana nije bila u stanju da načini odlučujući proboj, a Rusi su to vreme upotrebili da raketama i dronovima sistematski uništavaju ukrajinsku elektro i drugu infrastrukturu, izazivajući teške patnje miliona ljudi bez struje, grejanja, često i vode – koji su na granici ratnih zločina. Poslednjih nedelja borbe su se intenzivirale i deluju kao uvod u prolećne ofanzive koje su najavile obe strane. Vašington je već upozorio Kijev da se približava kritično vreme. Ruska armija je posle prošlogodišnjih poraza kod Hersona i Harkova popravila svoje performanse. Promenjeni su komandanti, poboljšane taktika ratovanja i disciplina, snage su reorganizovane. Uvedena su savremenija oružja. Angažovana je dobro utrenirana privatna vojska grupe Vagner koja beleži uspehe po Donbasu, posebno oko grada Bahmuta. SAD šalju bateriju raketa patriot, lansere i moderne tenkove M-1 abrams, a evropske članice NATO nemačke leoparde 2. Nemačka je, istina posle mnogo unutrašnjih polemika, prekršila decenijama stari tabu i pristala da se njeno oružje uključi u rat. Nemački tenkovi na istoku Evrope izazivaju neprijatna sećanja, ali Bajden je morao da slomi otpor u Berlinu da kod kuće ne bi bio optuživan da samo Amerika snosi kolosalne troškove. Vašington je istovremeno ostvario jedan od svojih davnašnjih strateških ciljeva: direktnu nemačko-rusku konfrontaciju, što mu omogućava da se posveti drugoj pretnji sa istoka – Kini – i da kolikogod neutrališe zbližavanje Pekinga i Moskve, koje je ukrajinski rat doneo. Američki predsednik uspeo je da sačuva jedinstvo zapadne Evrope, iako se strahovalo da bi energetska kriza i rastuća inflacija mogle da ga ugroze. Godinu dana entuzijazma da se pomogne Ukrajini deluje impresivno, bez obzira na rok trajanja. Potisnuta su sećanja na egoizam EU, ispoljen u prvim danima pandemije kovida. Vreme, međutim, čini svoje. Neizvesno je koliko će Evropljani biti spremni da finansiraju Ukrajinu. Mnogi republikanci u Predstavničkom domu, koji je pod njihovom kontrolom, zahtevaju da SAD prekinu da sipaju desetine milijardi dolara u rat koji kao da je osuđen da se jednom završi bez jasnog pobednika i poraženog. Bajdenova taktika „eskalacije za pacifikaciju“ nema zagarantovan uspeh. „Nastavićemo da im objašnjavamo da ne možemo da uradimo sve i svja zauvek“, citira Vašington post neimenovanog zvaničnika administracije. Bajden je pred godišnjicu rata iznenada posetio Kijev kako bi Ukrajincima poručio da će nastaviti sa nesebičnom podrškom, ali nema garantija da će Kongres odobriti njegov zahtev za novih deset milijardi dolara podrške ukrajinskom budžetu i za paket vojne pomoći. Ukrajinci i NATO se nadaju da će najsavremenija borbena sredstva iz zapadnih arsenala promeniti dinamiku rata. Na radost vojnoindustrijskog sektora, vojni budžet SAD od 858 milijardi dolara, prihvaćen u decembru, ovlastio je armiju da u naredne dve godine poveća nabavke novog naoružanja koje treba da nadoknadi ono isporučeno Ukrajini. Očekuju se novi lukrativni ugovori koji će imati pozitivan efekat na ukupan rast ekonomije. Najmanje 25 linija proizvodnje radiće ubrzano, a neke zaustavljene biće obnovljene. Očito je da je procena da se rat neće skoro završiti. Moglo bi ovo da bude najbogatije tržište oružja od vremena velikih prodaja 1980-ih. Šef Kremlja ima svoje kalkulacije. Sanja najveću tenkovsku bitku u istoriji, kod Kurska leta 1943, kada su Sovjeti porazili nemačkog generala Hajnca Guderijana. Putin očekuje „veliku pobedu“, koja mu je neophodna da bi se zaboravilo koliko se preračunao kada je krenuo u invaziju. Obećavao je „denacifikaciju“ ukrajinske vlasti, a njen predsednik – jevrejskog porekla – čvrsto drži komande. Verovao je u munjeviti slom otpora da bi ostao iznenađen hrabrošću napadnutih. Uputio je tenkovske kolone za Kijev, pa je morao da ih vraća potvrđujući da nije imao jasan plan. Nadao se da će Ukrajinci rusku braću dočekati cvećem, a onda ih je bombardovao i za Uskrs stvorivši od njih zaklete neprijatelje. Bio je uveren da će održati veliku lekciju Zapadu, a suočio se sa jedinstvenim frontom koji je kombinovao ekonomske sankcije i NATO isporuke naoružanja. Očekujući sukob jedan-na-jedan sa slabijim protivnikom, Rusija je ponovila sovjetsku grešku u Avganistanu. Precenio je Putin rusku vojnu moć i potcenio ukrajinsku odlučnost da se brani. U septembru-oktobru odlučio se na veliku regrutaciju 300.000 novih vojnika, iako je koju nedelju pre toga govorio da mobilizacija „nema smisla“. Desetine, ako ne stotine hiljada Rusa pobeglo je iz zemlje. Izazivajući globalnu energetsku krizu Putin je uspeo da izgubi lukrativna tržišta nafte i gasa koja Kina ili Indija ne mogu da nadoknade jer nemaju tehnologije za izvoz koje su Rusiji neophodne. Remeteći lance snabdevanja ugrozio je prehrambenu sigurnost sveta a protiv sebe dobio koaliciju čiji je BDP 20 puta veći od ruskog. To što je u startu priznao nezavisnost marionetskih proruskih vlasti u Lugansku i Donjecku, potvrdilo je, kao i na Krimu 2014, agresivni karakter rata: četiri ukrajinske oblasti su anektirane u septembru i brzo unete u ustav kao teritorija Ruske Federacije. Iako je Kijevu sve sem povratka ovih zemalja „apsolutno neprihvatljivo“, procena je da Krim ostaje van domašaja, moguće i anektirane teritorije. Vreme ne radi za Ukrajinu, a Vašington bi da sačuva suverenu i politički nezavisnu državu, makar i na smanjenom prostoru. Amerikanci zato savetuju Zelenskog da se fokusira na povratak što više teritorija, koje će određivati granice budućih podela. Odgovor na svako pojavljivanje Rusa duž 2.500 kilometara linija fronta više odgovara Moskvi, pa zapadni vojni eksperti savetuju da se Zelenski ne troši toliko oko Bahmuta, koji nije od prevelike strateške važnosti. Iako ima novih tehnoloških izuma, rat se i dalje vodi konvencionalnim oružjem. NJegov frontovski karakter čak je znao da podseća na rovovske sukobe i artiljerijske duele Prvog svetskog rata. Šta je sa nuklearnom opcijom? Putin je u decembru rekao da se takvi rizici uvećavaju, da bi Rusija mogla da se brani „svim sredstvima kojima raspolaže“ i da se neće beskonačno uzdržavati, ali ipak ni u vremenima serije ruskih poraza prošle jeseni nije pokušao da nuklearnom silom preokrene tok rata. Rusi, kao i Amerikanci, pažljivo vagaju da „ne polude“. Bajdenova administracija ne štedi milijarde dolara, ali Bela kuća je brzo reagovala na apel Zelenskog da Ukrajina po hitnom postupku uđe u NATO – što bi aktiviralo onaj čuveni član 5 atlantske Povelje o kolektivnoj obavezi odbrane u slučaju napada na jednu članicu. Prerano je, rekao je Bajden, a isto je Kijevu poručio i generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg. Prošlo je godinu dana ispunjenih hiljadama pomena na 40 dana. Procena je da svaka strana ima najmanje 100.000 poginulih. Utisak je da se rat nastavlja u precizno definisanim laboratorijskim uslovima. Rusi imaju tu prednost da se ne ratuje na njihovoj teritoriji i da su pošteđeni strašnih razaranja kao njihov sused, Zapad nema „čizme na terenu“. Ukrajina je, bez obzira na solidarnost koja je okružuje, usamljena žrtva. Kako će se završiti? Šanse za primirje su slabašne, za mirovni sporazum još su udaljenije. Neka verzija zamrznutog konflikta kakvih ima po svetu? Biće da će NIN u ovo vreme 2024. pisati o drugoj godišnjici najrazornijeg rata u Evropi posle blizu osam decenija.Ističe vreme diplomatske kamuflaže u odnosima Srbije i Rusije Srpska volja u kremaljskom sefu Odavno jedan oružani konflikt nije tako poremetio globalni sistem uspostavljen posle Drugog svetskog rata. Svet je, suočen sa agresijom, većinski potvrdio sklonost ka tome da se ujedini. Švajcarska je napustila neutralnost, a Švedska i Finska zatražile su članstvo u NATO. Dok najuticajniji kremaljski propagandista poziva Kinu, Severnu Koreju i Iran da se pridruže ruskoj armiji u borbi protiv zajedničkog arhineprijatelja, Sjedinjenih Država, diplomatski mineri Rusije svoje pravo lice pokazuju u Srbiji. Godinama se Rusija predstavljala kao veliki zaštitnik suvereniteta i teritorijalnog integriteta – principa koje je u Ukrajini ogoljeno prekršila – i svoju podršku umešno ugrađivala u cenu NIS-a, dok je ne manje umešnom propagandom pridobijala „srca i duše“ građana Srbije: „Mi vas nismo bombardovali.“ Vreme diplomatske kamuflaže je isteklo. Posle neuspelih pokušaja Vladimira Putina da nezavisnost Kosova stavi u istu ravan kao i nezavisnost surogat-republika na istoku Ukrajine, Moskva je prešla na direktne pretnje. Iako je godinama ponavljala da će prihvatiti svako rešenje oko Kosova koje odgovara Beogradu, sada kaže da problem može da bude rešen samo ako je to u ruskom interesu, kada se završi rat u Ukrajini. NJihov ambasador nediplomatski jasno „savetuje“ da se odbaci evropski plan normalizacije. I niko mu od srpskih zvaničnika ne odgovara. Rusija, tvrdili su, podržava put Srbije ka EU, bez ulaska u NATO. Sada su otvorene karte na stolu: povratak Srbije njenom davno proklamovanom geostrateškom cilju, Zapadu, neće proći nekažnjeno. Izbor saradnje sa Zapadom umesto sa Rusijom naneo bi Srbiji „nepopravljivu štetu“, upozorava portparolka Marija Zaharova. Još proziva srpsku vlast da ne dopusti da joj Zapad „slomi političku volju“. Valjda očekuju da ta „volja“ bude zauvek zaključana u političkim trezorima Kremlja kao garant „večitog prijateljstva“. Da li to Kremlj nagoveštava da će se Srbija, ukoliko se pridruži kaznenim merama koje bi Rusiju tek ovlaš okrznule, naći na spisku „neprijateljskih“ zemalja? Moskva zahteva jasno svrstavanje na svoju stranu. To što je Beograd dopustio da se nađe u takvoj nezahvalnoj poziciji je rezultat deceniju dugog nedostatka hrabrosti da ostane dosledan svojoj orijentaciji ka Zapadu. Ako ništa drugo, sada bi i ovdašnjim rusofilima trebalo da bude jasno da Rusija ima svoje interese i da se ne osvrće ako to nisu interesi Srbije. Spasiba. B. Jakšić