Iz Rusije je zbog mobilizacije pobeglo 700.000 mladih

Prošlo je ravno 160 godina od kada se Nikolaj Černiševski pitao Šta činiti? Taj je roman inspirisao Lenjina i Kropotkina, Rozu Luksemburg i Emu Goldman, pa nema sumnje da je društvenu rolu odigrao časno. No uprkos trudu Černiševskog i naslednika čovek i danas vapi „šta činiti?“, možda i očajnije nego sredinom 19. veka, pa se 2003. grupa umetnika i kritičara, filozofa i pisaca, okupila pod tim znakom pitanja u Sankt Peterburgu. Dvadeset godina kasnije kolektiv „Čto delat“ se još pita svim oruđima okupljenih, i tekstom, i fotografijom, i filmom, i instalacijama, i performansima. U tome je dovoljno zanimljiv da fragmente potrage izloži i ostavi na prestižnim lokacijama poput Muzeja moderne umetnosti u NJujorku, Tretjakovske galerije u Moskvi, Centra Pompidu u Parizu, Muzeja kraljice Sofije u Madridu. Jedan od osnivača te umetničke družine Dmitrij Vilenski nedavno je u Beogradu bio gost udruženja Krokodil, a povodom godišnjice ruske invazije na Ukrajinu govori za NIN. Vilenski je rođen 1964. u Sankt Peterburgu, i trenutno je, kao i mnogi umetnici iz Rusije, izgnanik. Živi i radi na relaciji Berlin-Hamburg Kakve nevolje imaju ruski umetnici i građani koji se protive ratu u Ukrajini? U Rusiji od 2012. postoje brojni zakoni koji ozbiljno ograničavaju kreativne slobode. Početak rata u punom obimu doneo je i nove takve zakone i strože kazne, pre svega za govor protiv rata, za upotrebu reči „rat“, za pozivanje na izvore informacija o ratu koji nisu ruski i zvanični. To važi za sve građane Ruske Federacije. Nakon što je rat izbio, više od 14.000 ljudi iz umetničke zajednice potpisalo je zahtev da neprijateljstva prestanu. Svima njima, kao i onima koji su otvoreno govorili na društvenim mrežama, zabranjeno je da izlažu u državnim ustanovama kulture. Na „crnu listu“ su dospele i brojne muzičke grupe, i zabranjeni su im koncerti. Da li ste i sami doživeli državnu represiju? Ja i moja supruga i koleginica iz „Čto delat“, Olga Jegorova, bili smo primorani da hitno napustimo Rusiju nakon što nam je policija pretresla kuću i zaplenila kompjutere i opremu za skladištenje podataka. Tu su pretragu zasnovali na osnovu slučaja protiv grupe umetnika pod imenom „Partija mrtvih“, sa kojom smo direktno povezani. Mogu da kažem da je 80 do 90 odsto umetničke zajednice Rusije pobeglo od represije i mobilizacije. U Rusiji je bilo protesta i druge neposlušnosti, naročito u početku, ali takvi činovi nisu bili baš masovni. Da li su represija i strah glavni razlozi ili većina Rusa podržava režim? Teško je proceniti stvarne prilike. Stepen represivne kontrole nad društvom veoma je visok, i ne znamo koliko ljudi ne podržava rat. Ali ne može se poreći masovna podrška, makar i pasivna. Državna propaganda je bila veoma delotvorna i navela je ljude da poveruju da Rusija mora da se brani od NATO. Da li sarađujete sa ukrajinskim umetnicima ili vas je rat definitivno razdvojio? Na početku neprijateljstava, 2014, uspeli smo da pokrenemo zajednički projekt, „Mobilnu platformu za komunikaciju ukrajinskih i ruskih umetnika“, ali su februara 2022. sve te mogućnosti nestale. Ukrajinski umetnici su prekinuli dijalog i bojkotuju bilo kakav zajednički projekat sa ruskim umetnicima i institucijama, čak i sa onima koji se dugo i aktivno bore protiv putinizma i vojne agresije. Na ličnom planu nam uspeva da budemo u kontaktu sa mnogim prijateljima, da ih finansijski podržimo, ali javna komunikacija je sve teža. Mnogi ruski umetnici nisu više dobrodošli na Zapadu. Bilo je slučajeva u kojima su pod bojkot pali čak i radovi Dostojevskog ili Čajkovskog. Da li ste saglasni da je to tragikomično, povrh toga što je kontraproduktivno? Razumem emotivnu reakciju ukrajinskih pisaca i umetnika pod vojnim dejstvima, humanitarnom katastrofom i zločinima ruske armije, ali verujem da su pokušaji da se ruska kultura u celini odbaci po prirodi nacionalistički i protivni opštem cilju borbe protiv putinizma i rata. Pre će biti da doprinose uspehu ruske propagande, koja se poziva na rusofobiju Zapada. Ipak i sam smatram da je neophodan bojkot svih državnih ruskih institucija kulture i stvaralaca koji podržavaju rat. „Čto delat“ je protestovao već 2014, kada se zbog aneksije Krima povukao sa izložbe Manifesta 10. Kako su tada reagovali ruska publika i vlast? Otvoreno smo protestovali 2014, kada se u kulturi nažalost podiglo malo glasova protiv. Treba doduše reći da su evropska i zapadna industrija kulture tada prećutno održavale kontakte i kulturnu razmenu sa Rusijom, a i ukrajinski umetnici su često učestvovali u projektima u Rusiji. Naš glas u domenu savremene umetnosti nije previše jak, i posledice su se uglavnom svele na ućutkivanje i nemogućnost da svoj rad prikažemo u Rusiji. Kako se vaš život promenio od početka neprijateljstava? Kako se promenio život prosečnog građanina Rusije? Morali smo da ugasimo sve projekte u Rusiji i odemo, bez mogućnosti povratka, jer je protiv nas pokrenut zajednički krivični postupak. Teško mi je da procenim kako je običnom čoveku, ali 700.000 mladih je pobeglo od mobilizacije i očito je da zemlja strahuje za budućnost, da jedva shvata šta se dešava, i da očekuje ekonomski kolaps, koji još nije nastupio. Da li za rat krivite samo Putinov režim ili mislite da Rusija i Zapad ratuju preko posrednika? Mislim da je glavna krivica apsolutno na Putinovom režimu. Istovremeno ne treba da zanemarimo greške ukrajinske politike, koja stremi unitarnoj i nacionalnoj državi, kao i mešanje NATO i zemalja Evropske unije, koje slede svoje kolonijalne interese. Kraj rata nije na vidiku, ali možete li da pretpostavite kako će kraj izgledati? Hoće li biti pobednika? Kakvu dugoročnu budućnost predviđate Rusiji - u miru sa ostatkom Evrope ili još dalje od nje? Mislim da trenutno nije moguće dati bilo kakav odgovor. Bilo šta bi moglo da se dogodi. Ali je ovo najverovatnije uvod u druge tragične događaje, koje nije moguće predvideti. Već je jasno, međutim, da će katastrofalne posledice ovog rata trpeti nekoliko generacija i u Rusiji i u Ukrajini, baš kao što se zbilo u bivšoj Jugoslaviji. U programu „Čto delat“ stoji da ste „zainteresovani za potisnute potencijale sovjetske prošlosti, poput radnih prava i politika zajedništva“. Da li to sovjetsko nasleđe može da ponudi mir i bolju budućnost? I dalje želim da verujem da će nam vrednosti internacionalizma i zajedništva kad-tad pomoći da prevaziđemo ludilo nacionalizma i imperijalizma. Ali čini se da do toga može doći tek posle katastrofe još većih razmera. Marko Lovrić