Zašto je u Ukrajini počela „tek druga godina rata“

Malo ko se seća da su ruske snage pre godinu dana bile na aerodromu Gostomelj, koji se nalazi u severozapadnom predgrađu Kijeva, kao i da se u javnosti polemisalo o teritorijalnom povezivanju sa Pridnjestrovljem i izbijanjem na deltu Dunava, u čemu su pojedinci videli i pozitivne momente za spoljnopolitičku poziciju Srbije. Godinu dana kasnije, linija fronta i intenzitet borbi više podsećaju na Prvi svetski rat nego na neki savremeni konvencionalni sukob, a obe strane samo čekaju da se vremenski uslovi poboljšaju kako bi intenzivirale ratne napore. Razgovori o miru nisu ni na vidiku, a umesto o tome kako bi rat u Ukrajini mogao da se okonča, sve se više govori o dolasku novog naoružanja sa Zapada za Ukrajinu i angažovanju mobilisanih rezervista sa Istoka za rusku vojsku. Ni 12 meseci od izbijanja sukoba nije sasvim jasno šta su ratni ciljevi Rusije, ali ni šta je ono na šta bi Ukrajina pristala da bi se okončala neprijateljstva. Zvanično, iz Moskve se i dalje čuju potpuno deplasirane priče o denacifikaciji i demilitarizaciji zapadnog suseda. Kijev ne pokazuje spremnost da prihvati ništa manje nego povratak teritorijalnog integriteta čitave zemlje, što se svakako odnosi i na Krim, koji Rusija smatra svojom teritorijom od 2014. godine. Šta god da kažu moskovski zvaničnici, potpuno je jasno da Rusiji na vojnom planu ne ide „po planu“, ali ta zemlja ne pokazuje signale da se umorila od onoga što eufemistički i pomalo cinično naziva specijalnom vojnom operacijom, a ne ratom. Pitanje je i šta bi pred ruskom javnošću moglo da bude dovoljno jak povod da se obustave neprijateljstva i sedne za pregovarački sto, tim pre što oružane snage te zemlje i dalje ne kontrolišu kompletnu Donjecku oblast, kao ni one delove teritorije Ukrajine koju su u međuvremenu proglasili svojom teritorijom, poput Hersonske oblasti. Zato Rusija trenutno ne razmišlja o miru. S druge strane, Ukrajina je ohrabrena činjenicom da je čitavu godinu izdržala sudar sa tako snažnom vojnom silom i da je na leto i jesen prošle godine uspela da ostvari uspehe u kontranapadu kod Hersona. U kombinaciji sa sve većom vojnom pomoći NATO, jasno je da Ukrajini nije ni na kraj pameti da u ovom momentu razmišlja o pregovorima o miru, jer se nada da bi prethodno na bojnom polju mogla da ostvari bolju početnu poziciju i diktira tok razgovora. Vojna pomoć koju Ukrajina dobija postaje sve izdašnija, ne samo po količini već i po kvalitetu i više nije reč o starom sovjetskom naoružanju iz magacina istočnoevropskih vojski, već i o savremenim borbenim sistemima iz prve linije NATO vojski. Doskoro je zvanična Moskva redovno povlačila „crvene linije“ po pitanju isporuke naoružanja Ukrajini, ali je jasno da te opomene u NATO-u gotovo niko više ne doživljava ozbiljno. Sve su glasniji radikalni krugovi koji zagovaraju pružanje one pomoći koja bi osigurala vojni poraz Rusije, ne navodeći tačno kako to misle da obezbede i da li je to uopšte realno. Nakon što je po Ukrajinu pozitivno rešeno „tenkovsko pitanje“, sada više nije reč da li će već kada će stići i savremeni višenamenski borbeni avioni i helikopteri, što je u ogromnom kontrastu sa početnim fazama rata kada su i neke značajne zemlje Zapada bile spremne na slanje tek defanzivne vojne opreme kao što su šlemovi i panciri. Drugo je pitanje i da li će ta vojna pomoć Ukrajini da omogući suštinsku promenu toka oružanog sukoba. U stručnoj javnosti se podseća da je ta zemlja na početku sukoba imala oko 1.850 tenkova, a da je od početka rata dobila od saveznika nekoliko stotina komada. Tokom sukoba je takođe zarobljeno nekoliko stotina vozila od Rusije, što znači da je Ukrajina samo u protekloj godini mogla da računa na oko 2.400 tenkova, što je više nego što ukupno ima desetak vrlo ozbiljnih evropskih zemalja. Ako ta količina tehnike nije bila dovoljna da se preokrene tok rata, teško je verovati da bi nekoliko bataljona zapadnih tenkova sada moglo da učini to isto, tim pre što je prvo potrebno obučiti ukrajinske posade za njihovu svrsishodnu upotrebu. Iako se radi o savremenim vozilima, čija je osnovna prednost u odnosu na ruske konkurente bolji sistem za upravljanje vatrom u noćnim uslovima, dolazak abramsa, čelindžera, leoparda i leklera mogao bi da proizvede i probleme za Ukrajinu. Ta zemlja već koristi čitav niz tenkova poput T-55, T-62, T-64, T-72 i T-80, kao i nešto zaplenjenih T-90, od kojih svaki model ima po nekoliko različitih verzija i modifikacija. U upotrebi su i neki tipovi tenkova koje su od osamostaljenja fabrike ukrajinske vojne industrije razvile na osnovu izvornih sovjetskih modela poput T-84. Dolazak nova četiri tipa tenka zapadne tehnologije, koji se i po broju članova posade razlikuju od onoga što je bila višedecenijska praksa u ukrajinskim tenkovskim jedinicama, mogao bi da predstavlja noćnu moru ne samo za tamošnju logistiku, već i za komandante, koji će morati da prilagode taktiku upotrebe tih novih borbenih sistema. Šta tek reći za eventualni, ali sve izvesniji dolazak borbenih mlaznjaka sa Zapada? Nije problem samo u tome kako preobučiti prosečnog pilota miga-29 za letenje na F-16, već i kako taj složeni i zahtevni avion održavati u ratnim uslovima. Do sada su lovci tipa F-16 leteli uglavnom protiv vojski zemalja čije su sposobnosti za PVO daleko ispod ruskih. Sada će ti avioni sa druge strane linije fronta imati Su-35 i S-400 i nema tog pilota koji se raduje takvoj situaciji. S obzirom na to da se radi o letelicama različitih mogućnosti, elektronike i naoružanja, različiti su i načini i taktika upotrebe, a to se ne uči preko noći. Za prevazilaženje razlika u načinu poimanja novog oružja biće potrebne godine i ostaje veliko pitanje da li će dolazak i te nove tehnike moći da dramatično promeni balans moći. Kako vreme prolazi, obe strane postaju svesne da su do sada angažovale i izgubile neproporcionalno velike snage u ljudstvu i tehnici da bi ostvarili gotovo zanemarljive teritorijalne dobitke, pa se ukrajinsko-ruski sukob polako pretvara u rat resursa. Ispod medijskih najava da će obe strane krenuti u napad čim vremenski uslovi to dozvole prolazi činjenica da je ruska strana već pokrenula opsežnu ofanzivu, koja za sada ne daje značajne rezultate, osim ponekog zauzetog sela u okolini Bahmuta. Sve i kada Bahmut konačno padne, nije realno očekivati slom ukrajinskog fronta jer se sledeća linija već formira na potezu Slavjansk-Kramatorsk-Konstantinovka, što su mesta gde su borbe već vođene 2014. godine. Dalji tok rata zavisiće od sposobnosti ruske vojske da angažuje dovoljno rezervista i zadrži pritisak na protivnika sa jedne, i mogućnosti ukrajinske vojske da taj pritisak izdrži sa druge strane, a onda i nakon toga eventualno krene u dugo priželjkivani kontranapad. Analitičari ukazuju da je od prošlog leta i hersonske ofanzive najveći teritorijalni dobitak za neku stranu iznosio od 11 do 28 kilometara, što je vrlo skromno imajući u vidu ljudske žrtve koje se već procenjuju na po šest cifara (mrtvih i ranjenih) za obe vojske. Ono što je na početku ličilo na jeftinu kopiju sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj 1968. godine, gde su tenkovske kolone omogućile relativno bezbolnu promenu vlasti i nametanje političke volje Moskve, sada se sve više pretvara u Verdensku bitku u Prvom svetskom ratu. U tom sukobu pobednik će biti ona strana koja bude mogla da obezbedi dovoljan broj ljudi i tehnike kojom će nastaviti rat. Rusija je znatno veća država i ima veći vojno-tehnički i regrutni potencijal, što trenutno kompenzuje činjenicu da nema previše raspoloženja za nastavak rata unedogled. Ukrajinci su rat doživeli kao priliku za konsolidaciju nacionalnog sentimenta, što je kompatibilno sa izdašnom pomoći Zapada koji sve više veruje u mogućnost totalnog ruskog vojnog poraza. Iz svega se može zaključiti da niti Rusi imaju dovoljno snage da ovladaju celom Ukrajinom i instaliraju podobnu vlast u toj zemlji, niti Ukrajina ima snage da ih porazi i istera iz zemlje. To je dovoljan razlog da se kaže da rat ne ulazi „već u drugu godinu“ nego „tek u drugu godinu“ trajanja. Vojkan Kostić glavni urednik agencije Beta