Kad maternji postane jezik agresora

Ukrajinski institut u Londonu zvuči ozbiljnije no što ta mala organizacija na prvi pogled deluje. Pre 2022. se uglavnom bavio oblicima međukulturne razmene, a od prošle godine na dve lokacije okuplja oko pet stotina učitelja jezika, učenika i volontera. Prvo iznenađenje za neupućene može da bude činjenica da su mnogi polaznici škole jezika izbeglice. Drugo, da su mnoge izbeglice morale da uče engleski, a da su želele da uče i ukrajinski. I već se tu očitava deo paradoksa ruske invazije na Ukrajinu – dok savladavaju kamene temeljce savremenog lingva franka, učenici i učenice moraju da proniknu i u nijanse sopstvenog jezika. Jer, maternji je sada jezik agresora, što sugeriše da su mnogi nevoljnici pristigli iz rusofonih delova Ukrajine, bežeći od municije koja je, tvrde u Kremlju, namenjena predsedniku Ukrajine Volodimiru Zelenskom, a ne njenim građanima. Ta protivrečnost ogolila je realnost svakog rata koja takođe može delovati paradoksalno – iako u Institutu ima onih koji na ruski narod gledaju vrelog srca, ali hladne glave, ima i onih koji rat objašnjavaju esencijalistički. Pominje se ruski DNK koji je, kažu ozlojeđeni, u biti robovski i sklon prepuštanju ruci tirana. Na opaske da svuda ima dobrih ljudi – jugoslovenska varijanta bila je „brat je mio koje god vere bio“ – ima i onih retkih koji kažu da dobrih Rusa nema; inače bi se bunili protiv vladavine Vladimira Putina, podsećali bi da Ruska Federacija ima dovoljno ljudi i teritorije, inače ne bi i po Evropi zagovarali mir, nego slobodu za Ukrajince, jer, kažu, Ukrajinci ne žele mir po cenu slobode. Inače bi neki od 150 miliona njih protestovali za povlačenje ruskih trupa po cenu masovnog pritvaranja, umesto da – ironije li! – beže od rata koji Ukrajinu razapinje bezmalo na pola. Razgovor s novinarima iz Srbije budi podozrivost u Olgi Pljušč, tridesetsedmogodišnjoj istoričarki koja u Institutu predaje jezike i koja je s trinaestogodišnjom ćerkom postala jedna od preko 100.000 ukrajinskih izbeglica koje su privremeno boravište našle u Ujedinjenom Kraljevstvu. Do prvih znakova invazije nije očekivala da će morati da napušta Kijev; potom se sklonila u Dnjipro, da bi onda došla do Varšave, odakle je krenula za London. Očekivala je da će borbe brzo prestati i da će se u otadžbinu vratiti pred početak školske godine. I, dok se raspreda o mogućoj ruskoj ofanzivi, odnosno ukrajinskoj kontraofanzivi na proleće, jasno je da od povratka u dogledno vreme nema ništa. „Moram da znam koliko znate o ratu, o istoriji, o trenutnim prilikama“, kaže za NIN i nakon kraćeg razgovora nastavlja: „Umorni smo od razgovora s novinarima, jer prethodne izjave koje smo dali nisu mnogo pomogle u rešavanju problema.“ Još jedan skup nijansi s elementima paradoksa: zahvalni su Ukrajinci na britanskom gostoprimstvu i lako izdatim vizama, zaista jesu. Put ka pronalaženju posla otvoren je, baš kao i škole za najmlađe među izbeglicama. Smeštaj je obezbeđen kroz dve inicijative: Plan za ukrajinske porodice, koji pomaže onima čiji rođaci već imaju boravište u Velikoj Britaniji ili tamošnje državljanstvo, i Domovi za Ukrajinu, koja se oslanja na dobru volju državljana Velike Britanije koji su radi da izbeglicama pruže utočište na najmanje šest meseci. I tu nastaju problemi. Prema anketi Nacionalne kancelarije za statistiku, sprovedenoj prošlog avgusta, mesec dana pred istek prvog roka od pola godine, četvrtina domaćina nije želela da produži dobrodošlicu izbeglicama, a petnaest odsto i dalje nije bilo sigurno. Procena Gardijana bila je da nad glavama najmanje 14.000 Ukrajinaca visi neizvesnost krova nad glavom, a najskoriji zvanični podaci su pokazali da je oko 3.000 Ukrajinaca ostalo bez privremenog doma. Opasnost da izbeglička kriza preraste u beskućničku nije mala. Pljušč je svesna da Domovi za Ukrajinu imaju konkretnu, sistemsku manjkavost – domaćini i izbeglice se ne poznaju, a obavezuju se na suživot koji ne traje kratko; povrh svega, bilo je glasina o maltretiranju izbeglica. Ne iznenađuju ni stavovi da je izbeglički problem trebalo da se reši na nivou zvaničnih instanci, a ne da se prepušta inicijativi pojedinaca. Prema sopstvenom priznanju, naša sagovornica je imala sreće, jer je nju i njenu ćerku prihvatila jedna starija gospođa iz Luganjska. Ali, i ta sreća košta – ne samo doslovno, budući da rast troškova života u Velikoj Britaniji nagoveštava i nastanak ili produbljivanje društvene krize – već i figurativno; u tuđem, dalekom domu, Pljušč i njeni sunarodnici mogu samo da prate novosti na malim ekranima i usputno se bave geopolitikom. „Rat je za Ukrajince počeo još 2014. godine, a tada je kolektivna pomoć izostala. Amerikanci su u međuvremenu sprovodili vojne vežbe, što sam shvatala kao provokaciju usmerenu ka Putinu, ne kao sprečavanje eskalacije rata koja se na kraju i desila. Nikada nisu ratovali na svojoj teritoriji i svoju slobodu uzimaju zdravo za gotovo. Sada njihove poznate ličnosti stignu u Ukrajinu, daju neku malu humanitarnu pomoć, slikaju se sa Zelenskim i odu“, predočava Pljušč, a na pitanje šta misli o predsedniku svoje države odgovara da je od „trenutka kada je na početku rata rekao da mu ne treba prevoz, nego naoružanje“ za nju postao borac za slobodu. „Da li je Crna Gora sada nezavisna“, pita nas Marijana, gospođa u kasnim srednjim godinama koja je iz Kijeva takođe završila u Londonu i jedna je od polaznica škole. Engleski joj se osetno popravio, kao i ukrajinski. „Letovala sam tamo, davno, i iznenadilo me je koliko ljudi govori engleski. O Srbiji znam da vam je predsednik proruski.“ Pokušaj objašnjavanja svih nijansi geopolitičke spletke – te osudili smo invaziju, te nismo priznali anektiranje četiri ukrajinske oblasti, te mnogo je razloga neuvođenja sankcija, te nisu svi Srbi za Putina, te mnogo je ruskih protivnika Putina u Beogradu – dočekuje s osmehom. Ima i veće probleme. „Nisu svi u istom košu. Muškarci od 18 do šezdeset godina starosti ne mogu da napuste državu, pa su mnoge žene takođe odlučile da ostanu. One s mlađom decom su uglavnom otišle. Razumem i jedne i druge. U Ukrajini je velika partija ruskog ruleta, jer nikad ne znaš gde će raketa da udari“, kaže ona za NIN. „Gledaju li Srbi rusku televiziju“, pita nas Marina, takođe gospođa srednjih godina koja je u Kijevu radila u državnoj administraciji. Ne gledaju, odgovaramo, ali ima ruskih i proruskih medija, kao i Jutjub kanala. „Moj otac je u Rusiji. On gleda državnu televiziju i nije mi verovao kada sam mu govorila da rat besni, da nije specijalna vojna operacija, nego da ljudi ginu. Videćeš, govorio je, Putin je u pravu. Kada ga pitam oko čega, ne odgovori. A gradovi naveliko svedeni na šut i šljunak.“ Neki su se Ukrajinci prvih dana rata uplašili, a neki ne. Marina priznaje da ju je panika obuzela do te mere da joj je jedan od dvojice maloletnih sinova rekao da je bolje da se iz ostave, gde se isprva sakrila, za stalno preseli u sklonište. S majkom i decom je već 25. februara napustila Ukrajinu. U London je došla nakon dvomesečnog boravka u Poljskoj. Smeštena je preko programa Domovi za Ukrajinu, dok je Marijana preko Rumunije došla kod ćerke koja dugo živi u britanskoj prestonici. NJena sestra je ostala u Ukrajini, a dosta rodbine živi u Rusiji. Kontakt s njima se proredio. Ni Marina ni Marijana nisu verovale da će do rata doći, a onda su verovale da će se brzo završiti. Marijana se čak u septembru vratila u rodni grad, u vreme zatišja pred ukrajinsku kontraofanzivu, jer su joj nedostajali posao i kolege. Radno vreme bi joj počinjalo u osam; u devet bi usledio minut ćutanja, a potom bi se oglašavale sirene, prvo za četiri, pa za tri, pa za dva sata. Za sirenama – i povremene detonacije. Kolege su posao počele da ponovo obavljaju od kuće. U oktobru se definitivno vratila u London. U Velikoj Britaniji im je dobro, naročito kada su od prijatelja čule da je tretman izbeglica u nekim drugim državama, recimo Nemačkoj, daleko manje prijatan. „Ovde nam je dobro, ali znamo da smo imale sreće. Mnogi nisu. I znamo da ćemo se vratiti u Ukrajinu, pitanje je vremena. Mada, sve i da uspemo da porazimo Putina, on je stvorio partiju za rat i najviše se plašim da bi mogao da ga nasledi neko još gori. Nikolaj Patrušev ili neko drugi, ne znam“, kaže Marijana. Ispod licitacije velikim imenima s televizije i iz novina ipak opstaje niži, životniji skup tema. Ili, kako nam je rekla treća polaznica škole za engleski i sopstveni jezik po imenu Lana: „Neko mi je oteo život koji sam volela i, iako sam zahvalna što sam imala gde da odem, najviše bih volela da se vratim u ono što sam gradila od mladosti.“ Nažalost, niko, pa ni naše sagovornice, ne vidi kraj rata u Ukrajini. Stefan Slavković