Duhovi zla se nisu smirili

NJena predstava Balkanski špijun bila je, posle 34 godine, prva dramska predstava iz Narodnog pozorišta koja je 2019. igrana na Dubrovačkim ljetnim igrama. Uz ovacije! To je jedna od četiri koje je u ovom pozorištu postavila na scenu Tanja Mandić Rigonat, i koje traju – Zli dusi, Ivanov i Nora. U „Bošku Buhi“ je punih deset godina na repertoaru njena čudesna Gospođa ministarka, u Ateljeu 212 se igra komad Vedrane Rudan Dabogda te majka rodila. U Narodnom pozorištu u Nišu Putujuće pozorište Šopalović… Karte za njene predstave su rasprodate onog trenutka kada se objavi repertoar za sledeći mesec. Prošle godine, Tanja Mandić Rigonat je objavila treću zbirku pesama, Kaži mi ko sam, koja je pobudila pažnju javnosti. Ovih dana počela je probe u svom matičnom Narodom pozorištu u Beogradu. Postavlja komad u kome igraju isključivo mladi glumci NP. Režirate i adaptirali ste veoma zanimljiv tekst poljskog pisca Tadeuša Slobodjaneka, Naš razred. Zbog čega nam je danas potrebna i važna ta poljska priča o istrebljenju Jevreja, koje su 1941. godine počinili Poljaci? Ne bih rekla da je drama Naš razred - istorija u XIV časova, samo poljska priča. Da je tako, ne bi bila igrana širom sveta, od Amerike do Japana. Drama je remek-delo i ima veliku umetničku snagu. Inspirisana je konkretnim događajem, ali nije ni dokumentaristička niti istorijska hronika. Gradić Jedvabne, u kojem su Poljaci 10. jula 1941. žive spalili svoje susede Jevreje, u drami se ne pominje, osim što postoji jedan detalj. Amstekomandant koji nadgleda pogrom nosi svileni šal. Ime grada na poljskom bukvalno znači svila. Naš razred prati priču, drugarica i drugova, Poljaka i Jevreja, od polaska u školu 1925, od vremena nevinosti, stupanja u zajednicu kakav je razred, pa sve do 21. veka. U drami pisac pokušava da otkrije mehanizam tragedije koja pogađa ljude koji su se u određenom vremenu i mestu našli u jedinstvenoj podudarnosti društvenih i psiholoških odnosa istorije, ideologije, religije. I želi, kako kaže, da postavlja pitanje o slobodi i sudbini, na koja svaki gledalac, identifikujući se na neki način sa svakim od likova, mora da odgovori, ili bar da oseti šta bi on uradio da je u toj poziciji. I naziv drame je istovremeno prisan i ironičan. Jer to je priča o odrastanju, prijateljstvu, ljubavi, prvim podelama - verskim, ideološkim, okupaciji, miru koji ne donosi mir u duši, o nepravdi, o začaranim krugovima osvete: oko za oko, glava za glavu, ruka za ruku, noga za nogu. O nesmirenim dušama živih i mrtvih koji su zajedno na sceni. Šta jedna takva priča nastala u Poljskoj, govori o kulturi tog naroda? Govori da je Tadeuš Slobodjanek veliki čovek pozorišta, pisac, reditelj, i da je za njega pozorište mesto društvenog dijaloga na najbolnije teme. Da potiče iz zemlje čuvenih umetnika, kakvi su Tadeuš Kantor, tvorac Mrtvog razreda, Ježi Grotovski, Kristijan Lupa, Vajda, Jarocki, umetnika koji su eksperimentisali i otkrivali nove prostore pozorišnog izraza. Dramu je napisao 2008. Praizvedena je u Londonu 2009. a u Poljskoj 2010. Dobila je najznačajniju poljsku književnu nagradu Nike, i jedina je drama u istoriji te nagrade koja je dobila to priznanje. Dakle, žiri je imao hrabrosti da je nagradi. Zašto hrabrosti? Zbog društvenog konteksta. Pisanju drame prethodila je knjiga istoričara i novinara Jana Tomaša Grosa Susedi. Kad je objavljena 2000. godine, izazvala je velike potrese i rasprave, jer je srušila mit Poljaka da su oni bili isključivo žrtve, a ne i zločinci u Drugom svetskom ratu. Rasprave su se vodile i oko počinilaca zločina i oko broja žrtava. Da li je spaljeno 1.600 ili 340 Jevreja. Nama je dobro poznata ta igra i sa brojevima stradalih i sa počiniteljima. Gros postavlja pitanje: Da su Poljaci spalili 340 Jevreja, dece, žena, staraca, a ne 1.600, da li bi to promenilo suštinu tog zločina? I da li treba da odahnu uz olakšanje - nismo tako strašni? On insistira, dokazuje, da su lokalni meštani pobili svoje susede, a ne Nemci, kako je decenijama pisalo na mestu ambara-štale, gde su ih spalili. Na šezdesetu godišnjicu zločina, stanovnici mesta Jedvabne pozatvarali su se u kuće i glasno puštali muziku da ne čuju molitve i izvinjenje tadašnjeg predsednika Kvašnjevskog, na sedamdesetu godišnjicu, velikodostojnici poljske Katoličke crkve prvi put su obeležili stradanje, a na osamdesetoj godišnjici pojavili su se radikalni nacionalisti sa transparentima: Ne izvinjavam se za Jedvabne. Neka se izvine počinitelji. Posle Grosove knjige, Ana Bikont objavila je knjigu Mi iz Jedvabna, sa svedočanstvima o masakru. Kad je 2018. napravljena anketa, ispostavilo se da čak 46 posto đaka veruje da su Nemci pobili Poljake koji su sakrivali Jevreje. Ona konstatuje: „Mi se ponašamo kao da smo potomci ubica, i branimo njihovo dobro ime. I kao da ne osećamo empatiju prema žrtvama.“ U takvom kontekstu pojavljuje se drama. Da nije značajno umetničko delo, ona bi bila samo provokacija, eksplodirala bi kao petarda, i ništa osim skandala ne bi izazvala. Ali ona je snažna i duboko pogađa. Koji su vaši motivi da je radite? Naš razred je i naš razred. Blizak. Prepoznatljiv. U vremenu u kojem živim, vremenu novih oblika totalitarizma, travestiranog i ogoljenog fašizma, vremenu koje podstiče nasilje u raznim oblicima, vremenu političkih zloupotreba istorijskih činjenica, negiranja i progona istine, veličanja zločina i zločinaca, drama je snažan poziv da preispitujemo savest, da razmišljamo o krivici i odgovornosti, o prošlosti i sadašnjosti. Današnje mlade generacije nisu odgovorne za zločine počinjene u prošlosti u naše ime. Ali svaki čovek jeste odgovoran za to kako se odnosi prema zločinu, i prema prošlosti koja očigledno nije prošlost nego živa rana koja ne može da zaraste dokle god se istina proganja, beži se od nje ili se negira. Naš razred postavlja pitanje ko daje dozvolu za ubijanje, progon i uništenje drugoga, ko daje dozvolu da se manipuliše istinom, kako se kreira figura neprijatelja, kako rađa mržnja, šta je herojstvo. Da bi zlo pobedilo, dovoljno je da dobar čovek ništa ne učini, rekao je rabin. Poziv je da razmišljamo o tome šta je krivična odgovornost, šta politička, šta moralna a šta metafizička, onako kako to Jaspers čini, da čitamo iznova esej Umberta Eka o UR-fašizmu - večnom fašizmu. Mlade generacije su najdraži plen za savremene zločince koji izvrću istinu, truju im dušu, i vrbuju ih lažima i opsenama za budućnost novih zločina i progona. Zbog čega je ovde poslednjih decenija važnije gajiti obilje nacionalnih mitova, bez pokušaja da se na filmu, u pozorištu, okrenemo vlastitim promašajima? Da li postoje narodi bez mitova, uključujući i nacionalne? Svako sebe želi da vidi u najlepšem istorijskom svetlu. Kao heroje ili nevine žrtve drugih-zlih. Kao pravednike, nikako kao zločince. I takvu sliku kreira o sebi. Ali Jasenovac nije mit. Srebrenica nije mit nego zločin, koji priznajemo, ali se sukobljavamo oko imenovanja zločina. Lepa sela lepo gore i Quo vadis Aida su dva snažna antiratna filma. Film Srđana Dragojevića, koliko mi je poznato, nikad nije prikazan u Sarajevu ili na tamošnjoj televiziji, ni u Hrvatskoj, kao što ni Aida nije na RTS-u, i bioskopima kod nas. Zašto? Umetnička činjenica dira direktno u srce. Ona je emotivna. Jasmila je izjavila da će rat prestati kad se Aida prikaže na RTS-u. Bio je Dejton, mir je potpisan. Ubijanje je prestalo. Ali duhovi se nisu smirili. Duhovi zla. Jer ne prestaje manipulacija tim ratom. Kad prikažu Aidu, i zbog filma u celini, i zbog sjajne Jasne Đuričić koja je dobila prestižnu evropsku nagradu, i zbog drugih glumaca, ja mislim da će gledaoci plakati, a ne pljuvati ekran. Možda je upravo u emocijama problem, u oplakivanju onog drugog koji je stradao od srpske vojske. A sa vlastitim promašajima suočiš se i kad gledaš drame i klasika i savremenih pisaca. Ne tražimo od umetnosti da bude bukvalna, plakatska i zamena za istoriju. U drami Naš razred u učionicu stiže naredba ministra prosvete da se na času očita katolička molitva, a da Jevreji odu u zadnje klupe. Posle 5. oktobra uvedena je veronauka u škole, ali je do danas niko nije maknuo iz školske klupe. U školama deca treba da uče mitove i legende i verovanja naroda sveta, istoriju religija. Alternativa veronauci nije građansko vaspitanje. Građanska pismenost važna je za sve. U mešovitim sredinama deca se dele koje dete će na katoličku, koje na pravoslavnu, koje na islamsku stranu, a koje na građansku. Šta je to ako ne sužavanje saznajne perspektive? Usađivanje podela na nas i njih odmalena. Meni recimo smeta i što se u mom pozorištu od 2000. slavi slava pozorišta. Pa to je Narodno pozorište i ateista i agnostika i verujućih svih vera. Čemu to? Šta vas danas asocira na vreme pre osamdeset godina, kad je o istrebljenju reč? Rat u Ukrajini. Ratovi devedesetih. Odnos prema zločinima i zločincima u tom ratu u našoj zemlji i regionu. Aktuelno nasilje. Podsticanje mržnje. Besramno navijanje i svrstavanje uz imperijalne strane, bilo američku ili rusku, uspešnost političke propagande, lakoća s kojom joj se ljudi prepuštaju, tinjanje i razbuktavanje osvetničkih strasti. Nepoštovanje prema žrtvama, nedostatak saosećanja, crno-bele postavke stvari… I još puno, puno, toga. Da mi je neko pričao pre dvadeset godina kako će izgledati 21. vek, uz sve svoje tehnološke napretke koji povezuju ljude, da će toliko biti nazadan, destruktivan, da će ponavljati najgore obrasce iz ratova koji su obeležili dvadeseti vek, teško da bih u to poverovala. U Novom Sadu, koji je bio Evropska prestonica kulture, građani, antifašisti, vode bitku da spreče podizanje spomenika Nevinim žrtvama 1944/45. jer se na spisku nevinih žrtava nalaze i dokazani zločinci pripadnici svih kolaboracionističkih formacija. Šta je ostalo danas u Srbiji od nekadašnje ideje o bratstvu i jedinstvu, ako se ima u vidu da smo zemlja čiji su stanovnici pripadnici brojnih nacija i vera? Pre neki dan, ispred Bitef teatra, na Trgu Mire Trailović, koji je zapušten, razrovanih kocaka koje su pravi slomivrat, na klupama sedi ekipica pijanaca i klošara, i jedan od njih viče na sav glas: „Brat je mio koje god vere bio“, i otima se sa drugim pijancem oko flaše. Bratstvo i jedinstvo je bila krilatica u SFRJ, na kojoj je zemlja izgrađivana, i na kojoj su odrasle generacije Jugoslovena kojima i ja pripadam. Jugosloveni nisu bili fantomi nego stvarni ljudi. Nije bilo opštejugoslovenskog referenduma ko je za opstanak, ko za konfederaciju, osamostaljenje. I nema više te zemlje, osim u uspomenama. Svako je u svojoj. I jasno se vidi da nacionalizam nije doneo istinski prosperitet, već da je bio pokrivalica za pljačku, ratno profiterstvo i za novi život u neoliberalnom, neokolonijalnom konceptu. Sloboda je uvek omeđena uređenjem u kojem žive njeni stanovnici. Koliko za vas kao reditelja ima slobode danas? Biram drame koje režiram, podelu i saradnike. I borim se za to. Koliko su mi predstave dugo na repertoaru, koliko su nagrađivane u celini ili glumci u njima, gledane, ispraćane stajaćim ovacijama, ja sam malo režirala. Previše je lufta bilo između mojih režija. Evo godinu dana ništa. Toliko je prošlo od premijere Nore. Nisam naivna pa da mislim da će mi sva vrata biti otvorena ako govorim ono što mislim - a to radim. Javna reč košta. Pogotovo kad si slobodni strelac, kad ne postoji stranka, bilo koja organizacija iza koje se zaklanjaš. Ali naši izbori, ono na šta pristajemo ili ne pristajemo, čine nas konformistima, podanicima, buntovnicima. Najdublje verujem da bih izgubila glas, unutrašnje pravo da režiram, onog trenutka kada bih postavila granicu između onoga što govorim sa scene i onoga kako živim van nje. Ni Zli dusi, ni Ivanov, ni Nora, ni Balkanski špijun, ni Ministarka, ni sve drugo što sam radila, ne bi bili to što jesu, da sam drugačija. Apsolutno sam sigurna da bih više režirala, više novca imala, da sam sklupčana ispod ćebeta šaputala svoja nezadovoljstva i plašila se svog glasa. Ali u pozorištu nije u igri veliki novac kao na filmu, recimo, gde smo imali i još imamo te gadne situacije tipa da Žilnik, Dragojević, Marković, ne dobiju novac za filmove koji su prošli konkurs, da Balša Đogo bude zaustavljen u snimanju filma Košare i da se ne zna da li će ga ikad snimiti. U našim profesijama, politička volja, udružena sa sujetama kolega umetnika, stvara potpuno sumanute situacije. Ali predstavu Hitler i Hitler, Konstantina Kostjenka u Ateljeu 212 nije skinuo nijedan političar sa repertoara, nego moj kolega, upravnik, iako je bila krcata i kad su je stavljali na slavske dane. Isto je bilo i sa Svicima Tene Štivičić. Skidane su sa repertoara predstave koje su bile gledane, zato što neko umisli da pozorište počinje od njega ili nje, svejedno je. Često se čini da se umetnici u kulturi bolje razumeju kada se dogovaraju kao Srbi, Hrvati, Slovenci, Crnogorci... nego političari, na primer? Jezik umetnosti i politički govor potpuno su različiti i imaju različite motive, ciljeve, posledice. S jedne strane kad pogledate umetničku, kulturnu scenu, otvorena smo sredina, dinamična i uzbudljiva. Ovde se objavljuju, čitaju knjige pisaca iz regiona, režiraju najbolji regionalni reditelji u velikom broju, snimaju se koprodukcije, umetnici sarađuju. U Ivanovu Nikola Ristanovski iz Makedonije glumi glavnu ulogu, Branko Hojnik iz Slovenije scenograf je već četvrte predstave koju radim u Narodnom. Paralelno sa svom tom saradnjom, otvorenošću umetničke scene, imamo jezivo primitivni, agresivni jezik politike i medija prepun uvreda, neprijateljstva i mržnje, koji po potrebi utihne i po potrebi se rasplamsa. Umetnici bliski vlasti često zbog toga imaju veliku profesionalnu i ličnu dobit? Nema vlasti koja čoveku može dati talent, ali bliskost vlasti, konkretnije novcu, može omogućiti umetniku da radi više, raskošnije, pa da se njegov netalenat ili talenat ispolji u punoj meri. Nema vlasti koja nije imala svoje umetnike ili nije težila da ih ima kao podršku, jer su umetnici često poznatiji, voljeniji, poštovaniji od mnogih koji su šetali ili šetaju političkom pistom. Ali izrazito se protivim prozivanju umetnika koji su na suprotnoj strani od mojih političkih izbora i njihovom žigosanju i dovođenju njihovih celokupnih ličnosti i rada u pitanje. To je onda ponavljanje obrasca koji praktikuje ova vlast, vulgarni agresivni poslanici u Skupštini, mediji u službi ove vlasti. A videli smo koliko to brutalno i gadno može da bude. To je toksična matrica. Umetnik može da bude politički glup ili idiot u antičko-grčkom smislu. Ali ako smo za demokratiju, onda to podrazumeva poštovanje prava na različita uverenja, osim ako nisu u pitanju fašistička. Ovde je toliko toga urađeno da se razvali i sam pojam demokratije i da se simulira demokratija. Neki umetnici iskreno veruju da ova vlast ima smisla, znam ih, a naravno da ima onih koji su uz nju zbog raznoraznih oblika koristoljublja, kao što su bili i uz prethodne. Svako prema svojoj savesti, pameti i političkom ukusu. Ponavljam, nijedna vlast ti ne može dati ono što je najdragocenije - stvaralački dar, ali može životni i ćar i blam. Radmila Stanković