Partijska vojska ili marketing

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić opet je uradio nešto neuobičajeno za demokratski poredak, a već ustaljeno za njegov način vladanja. Prvo je najavio da će broj pripadnika specijalnih jedinica sa 1.600 podići na 5.000 sa osnovnom platom višom od 200.000, a sa dežurstvima i do 320.000 dinara. U demokratskim državama uobičajeno je da o vrsti jedinica i potrebnom naoružanju odlučuju nadležni u vojsci kojima je to posao i koji su se za to školovali. Od te prvobitne izjave Vučić je slao malo drugačije poruke, da će se ta specijalna jedinica navodno formirati u tri faze. Poslednji put sa Sajma naoružanja u Abu Dabiju Vučić, a ko bi drugi, poručio je da će se u specijalne jedinice ubrajati i pripadnici rodova koji se nigde u svetu ne vode kao specijalne jedinice, što vojni poznavaoci navode kao još jedan apsurd u celoj postavci u vezi sa specijalcima. Za sada više stvari ukazuje na medijski igrokaz uobičajen za ovu vlast nego na mnogo zloslutnije legalizovanje partijske vojske, što nikako nije isključeno. Vojni analitičar Aleksandar Radić kaže da nema dokaza da je postojala smišljena potreba i procena za formiranjem specijalne jedinice već da je moguće u pitanju medijska farsa, i dodaje: „Samo je saopšteno da je vrhovni komandant doneo odluku.“ Advokat Božo Prelević, nekadašnji koministar unutrašnjih poslova, navodi takođe da je očito da najava formiranja specijalne jedinice nije bila promišljena strategijska odluka i obrazlaže zašto misli da je u pitanju medijska manipulacija. „Kako se ovde cela politika odvija u medijima, pretpostavljam i da je ovo bilo nešto što je trebalo da medijski preokupira javnost. Opasnije po građane bi bilo da predsednik bira sebi pretorijansku gardu i da će regrutovati u specijalne jedinice možda i huligane koji su ga već obezbeđivali i na inauguraciji, a kojima se danas sudi pred Specijalnim sudom. Mislim da on neće uopšte formirati nikakvu novu specijalnu jedinicu, već da će ona ostati samo propagandni trik kao jedna u nizu stvari koje je Vučić medijski najavljivao“, kaže Prelević. Programski direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) Predrag Petrović smatra da „SNS ima već iskustva sa upotrebom svog članstva i simpatizera za izvođenje specijalnih zadataka nekonvencionalnim metodama i sredstvima u cilju jačanja vlasti, a ova poslednja Vučićeva odluka predstavlja legalizaciju ove prakse“. Radić napominje da bi medijska farsa bila najbezazlenija, ali i navodi: „Ako postoji želja da se to pretvori u stvarnost, stvaranje takve jedinice bi značilo privatizovanu partijsku vojsku. Jedna od važnih stvari za prijem u specijalne jedinice je bezbednosna provera. Kako je sada, svakom može da se uskrati bezbednosno odobrenje ako nije član SNS-a, jer je u Srbiji sve tajna i ništa ne mora da se obrazloži. U vojsci je već stvoren strah od bezbednjaka kod ljudi koji nisu pristalice vladajuće partije. To je opasna igra. Mi imamo iskustvo iz vremena Slobodana Miloševića sa JSO. Takve partijske jedinice, kao što smo videli, mogu lako da skliznu u kriminal i samovolju.“ Advokat Prelević kaže: „Sve i da Vučić zaista želi pretorijansku gardu, ukoliko se plaši za razvoj događaja posle potpisa u Briselu, to ne znači da konkurs za pretorijance ne bi bio istovremeno konkurs za ’sina Bruta’.“ Zatim dodaje: „Brzina razvoja događaja oko Kosova ne ostavlja vremenskog prostora da formira jedinicu koju bi koristio za odvraćanje građana, koji ne prihvataju francusko-nemački plan, od protesta. Ako je to motiv, onda ozbiljno kasni s tim. Ukoliko je to cilj, to bi značilo da onaj koji je organizovao proteste protiv izručenja Karadžića i Mladića, kao i protiv Parade ponosa, sada organizuje jedinicu za odvraćanje desničara koji bi protestovali zbog predaje Kosova.“ Prelević napominje i da je „Vučić monopolista medija i majstor hipnoze za siromašne i neobrazovane i zato je sve ovo sa specijalcima i tenkistima i silnim platama u stvari skretanje pažnje od budućeg sporazuma u Briselu.“ Petrović takođe smatra da je izvesno da bi u slučaju formiranja takve jedinice budući specijalci prošli „partijski filter“. On u tom slučaju navodi dva scenarija. „Ionako je odavno novac glavna ideologija i pogonsko gorivo vladajućeg SNS-a. Prvi scenario je da Vojska Srbije ima na papiru 5.000 specijalaca dok bi u stvarnosti bio primljen znatno manji broj. Formacijski broj bi omogućio dobru zaradu prilikom njihovog opremanja, a kod glasača vladajuće partije ne bi bio narušen imidž svemoćnih specijalaca tokom vojnih vežbi. Drugi, da vojska dosegne do 5.000 specijalaca u zadatom roku, ali u postupku koji bi u realnosti ličio manje-više na regrutaciju vojnika za odsluženje vojnog roka, naravno uz proveru partijske podobnosti“, kaže Petrović . Predstavnici vlasti do sada nisu obrazlagali zašto bi toliko popunjavali specijalne jedinice. Nema objašnjenja ni šta bi bila njihova uloga i odakle sredstva za njih, koja inače Vojsci Srbije nedostaju sa profesionalcima u svim segmentima. Prelević navodi da Srbija nema protiv koga, ni sa kim da ratuje i da joj trebaju profesori i doktori, a ne specijalci. Dodaje: „Najveća opasnost za Srbiju je upravo neobrazovanje i vlast koju je sama izabrala i prigrlila. I vlast naizgled grli Srbiju sa rukama u njenim džepovima. Tako zagrljeni kao neobrazovani pacijent i pohlepna bolest, uludo će i umreti.“ Radić kaže da je besmisleno obećavanje povećanja broja specijalaca ako ne znamo šta je zadatak naše vojske. I dodaje: „Kod nas su tajni svi dokumenti, koji su u skoro svim drugim zemljama javno dostupni, počevši od regiona, Evrope i šire, pa čak i u Rusiji koja je uobičajeno tvrda na informacijama.“ On objašnjava da samo određenje specijalna jedinica govori da su usko specijalizovani za određene delatnosti kao što su već u našoj vojsci 72. brigada za specijalne operacije i 63. padobranska brigada. Napominje da su te specijalnosti obično protivterorističke, protivpobunjeničke, dubinsko izviđanje i borbeno spasavanje... „U pitanju su stotine, a ne hiljade. Toliki broj specijalaca je apsurd jer bi to imalo smisla samo za ekspedicione operacije van zemlje. Mi nismo neko ko bi boravio 20 godina u Avganistanu“, kaže Radić. Petrović ističe da je najavljeno jačanje brojnosti specijalnih jedinica bespotrebno, preskupo i nerealno. „Prema poslednjim javno dostupnim podacima, Vojska Srbije ima oko 22.500 pripadnika, od čega je 17.000 vojnika i (pod)oficira, a ostalo su civili. Sa 5.000 specijalaca, struktura vojske bi bila drastično promenjena, jer bi to značilo da 30 odsto vojnika čine pripadnici specijalnih jedinica, što ne postoji nigde u svetu. Time bi Srbija zaista postala lider u svetu po brojnosti specijalaca. Tako nešto nije viđeno u novijoj istoriji. U poslednjih pet godina Vojsku Srbije je napustilo 10.000 profesionalaca, uključujući tu i one visoko obučene čija obuka traje više godina i košta veoma mnogo, kao što su radaristi i piloti, zbog čega je i operativna sposobnost vojske ugrožena. Zato je vojsci potrebna hitna popuna svih jedinica, ali i poboljšavanje opštih i radnih uslova za profesionalce kako bi se sprečio njihov brzi odliv. Specijalci ne mogu da zamene druge vojne specijalnosti, a sposobnost vojske, pa samim tim i specijalnih jedinica, bez njih je znatno umanjena.“ Radić kaže da je dokument koji se pojavio pre nekoliko godina pokazao da Srbija ima 8.200 vojnika, a da je ukupan broj ljudi u vojsci 22.500. On podseća da specijalci čine obično jedan do pet odsto vojnika u vojskama i da je Srbija imala oko 1.000 ljudi u specijalnim jedinicama u vreme sukoba krajem 90-ih godina. Dodaje: „Bila je ideja da se formira specijalni korpus pod generalom Miloradom Stuparom u Krajini. Međutim, kako je neslavno formiran taj specijalni korpus tako je i nestao u Oluji.“ Petrović objašnjava da čak i ako zanemarimo činjenicu da se specijalci u drugim državama, podjednako na zapadu i istoku, regrutuju iz postojećeg vojnog sastava od najboljih njenih pripadnika, prijem novih specijalaca u Vojsku Srbije u ovom roku uz poštovanje svih propisa je teško zamisliv jer oni treba da prođu rigoroznu selekciju i obuku. Dodaje da selekciju za prijem u najelitnije specijalne vojne jedinice poput britanskog SAS, američkih DELTA, ruskih Specnaza, indijskih Parakomandosa, prođe manje od 10 odsto kandidata. „O rigoroznosti prijema u ove specijalne jedinice govori i podatak da su teške povrede pa čak i smrtni slučajevi uobičajena pojava. Prema zvaničnim podacima britanske vojske, u proseku svake druge godine jedan kandidat za prijem u SAS umre zbog brutalnosti testova fizičke spremnosti. To bi značilo da u fazi selekcije za specijalne jedinice u Vojsci Srbije učestvuje duplo više kandidata, njih 7.000, starosti do 30 godina. Čak i da postoji toliki broj mladih koji mogu da ispune stroge uslove za učestvovanje u konkursu, teško je zamislivo da vojska trenutno ima kapacitete za prijem i selekciju tolikog broja kandidata, a organi bezbednosti za njihovu temeljnu bezbednosnu proveru“, navodi Petrović. Prelević napominje da su do sada u specijalne jedinice birani ljudi iz redovnog sastava vojske i MUP-a i da je bio neophodan konkurs sa jasnom procedurom, a smatra da je predloženi način zaobilaženje te procedure da se procene fizičke i psihičke sposobnosti. Radić podseća da osim specijalaca u 63. i 72. brigadi imamo i odred vojne policije Kobre. „Kobre se sada pamte po aferi na Paradi ponosa u sukobu sa policijom. Saznali smo i da se razvija oklopno-izviđački bataljon BRDM iz Niša i četiri izviđačke čete iz komandnih bataljona. To je jedinica formirana zbog donacije vozila iz Rusije - BRDM. To su dali još Laosu i Mjanmaru. Mi smo ta vozila uveli 1967. i još uvek ih imamo. Ideja da se uopšte koristi oklopni izviđački bataljon je neobična, jer je čak i u SFRJ bilo zaključeno da je to nepotrebno. Pitanje je kako nešto tako zastarelo posle 55 godina postaje potrebno. Sada odjednom i 72. i 63. brigada imaju oklopna vozila Miloš. Utisak je da se neke stvari daju vojsci samo da bi se prodale, a da nema potrebe za njima. U Srbiji je sada sve farsično. Sve je u službi marketinga Vučića i sada novog ministra odbrane, kao i nekih grupa koje su finansijski zainteresovane za proizvodnju i prodaju opreme“, ističe Radić. I on ukazuje da su se do sada specijalne jedinice u vojsci popunjavale internim konkursima i da su kandidati bili vojnici koji su već i prošli obuku. „Primao se jedan od 10 i onda se tek ide na početnu obuku koja traje godinu dana. Sada, kako je najavljeno, iz civilnog društva mogu da ih prime. Diletantski je tražiti specijalce među onima koji nisu prošli vojnu obuku. To je gubljenje vremena i novca“, kaže Radić. Pitanje plata i finansiranja 5.000 specijalaca deluje nestvarno za uobičajena primanja u Srbiji, kojoj nedostaju stručnjaci svih profila, od lekara do vozača. Radić ukazuje da već postoji socijalno nezadovoljstvo u vojsci i da građane Srbije više ne privlače i najprestižnija vojna zanimanja kao što je na primer pilot. „Imali smo 2022. tri obučena pilota, a 2021. i 2020. po 10. Najavljena plata bi bila veća nego što je plata NATO vojnika. Za specijalca se ne traži ništa više od osnovne škole. Tako bi vrhunski lekar specijalista ili pilot nadzvučnog aviona imali manju platu nego vojnik sa osnovnom školom. Obećavaju i kuririma i pekarima u tim specijalnim jedinicama platu do 3.000 evra“, navodi Radić. Prelević kaže da „Vučić govori o nekim platama koje su nezamislive za vojsku i policiju, tako da tu nema logike“. Petrović objašnjava da bi „pored veoma visoke plate od oko 2.500 evra, u troškove trebalo, između ostalog, uračunati i prilagođavanja kasarni za njihovu selekciju, prijem, boravak i sofisticiranu obuku, temeljne bezbednosne provere, opremanja naoružanjem, vojnom opremom i tehnikom“. On smatra da najavljene neuobičajeno visoke plate za pripadnike specijalnih jedinica znače da sadašnje vlasti žele da kupe lojalnost budućih specijalaca. „Taj pristup se već pokazao kao poprilično uspešan u slučaju policije i BIA u prethodnih nekoliko godina. To će svakako stvoriti dodatni razdor između sadašnjih pripadnika vojske, posebno onih visokoobučenih i visokoškolovanih čije će plate kaskati za specijalcima. Na primer, u 2022. generali su primali oko 200.000 dinara, oficiri duplo manje, a profesionalni vojnici oko 80.000 dinara. Ali, vlastima oni očigledno nisu ni potrebni jer je ulaganje u njih nesigurna investicija sa stanovišta lojalnosti režimu“, zaključuje Petrović. Vidljivo je i javnosti da se vojni vrh retko izjašnjava o potrebama vojske i da to urade nakon što o tome govori predsednik. Radić to ovako objašnjava: „Nažalost, vojni vrh u Srbiji ima petokolonašku ulogu pred politikom i postao je njen servis. Kod nas su generali u službi politike. To se vidi i u njihovim javnim pojavljivanjima sa rukama preklopljenim na preponama dok stoje pokorno iza političara i klimaju glavom. Na primer NATO generali odlučuju o vrsti naoružanja, potrebnoj municiji, formiranju jedinica i to su strogo vojna pitanja.“ Prelević očekuje da vlast dodatno „gazi“ vojsku ali i sve druge institucije, kao što su RTS, policija i tužilaštvo. Da vlast ne prestaje sa igrokazom oko specijalaca svedoči i predsednikovo obraćanje iz Abu Dabija. „Vučić je u Abu Dabiju odlučio da promeni početnu priču i sada plan 5.000 predstavlja kao gotove snage u koje su uključeni takozvani jurišni bataljoni sa mehanizovanim i tenkovskim četama i vatrena podrška. Ako je tako, Vojska Srbije će biti jedina u svetu gde će specijalci da budu i nišandžije u tenku i protivavionskom oruđu“, napominje Radić. Očito da vojska ovoj vlasti služi kao maneken u političkoj propagandi, ali i u sumnjivim poslovima trgovine oružjem koje je prvi otkrio uzbunjivač iz Krušika Aleksandar Obradović. Najava novih specijalaca je samo logičan nastavak, bilo da se radi o marketingu bilo o legalizovanju partijske vojske. Vuk Z. Cvijić