RTS – ko je upalio reflektore

U RTS ima korupcije i sukoba interesa, a velike količine novca neopravdano se odlivaju u privatne džepove. To je u zapisniku sa sednice Upravnog odbora navedeno još u junu prošle godine, ali je procurilo tek sada. Zapisnik nije dostupan javnosti, kao ni odgovor generalnog direktora na optužbe. Do podataka je nezvanično došla Pištaljka. Zaposleni u RTS imaju sopstvene produkcije i preko njih rade za RTS. Upravni odbor upravlja dva puta godišnje. Kako je sve to moguće? Kada se povodom nekog problema podigne prašina, ona je utoliko veća što se duže taložila. Primera zloupotrebe u RTB/RTS bilo je i ranije, a mnogi koji su bili u prilici da naručuju programske sadržaje izvan sopstvene kuće, da iznajmljuju opremu od drugih ili da opremu televizije u kojoj rade iznajmljuju drugima, radili su to uz znanje pretpostavljenih ili bez njihovog znanja, ali uvek u sopstvenu korist. Poznata je anegdota koju je svojevremeno ispričao tadašnji generalni direktor Dušan Mitević. Na nekoj svadbi su ga pitali „kada će da dođe ekipa sa televizije?“, a na njegovo čuđenje, dobio je odgovor da je prošle nedelje kod rođaka bila ekipa iz Televizije Beograd, sve snimila, a mladenci dobili snimak. Inercija tih vremena prenela se i na RTS, uprkos tranziciji, novim medijskim zakonima, imperativu transformacije ove kuće u javni servis. Taj imperativ, nažalost, mnogima nije jasan ni danas, ili ga odbacuju jer ga ne vide kao deo sopstvenog interesa: političkog, medijskog, materijalnog. Kada je početkom aprila 2004. Vlada Srbije nezakonito smenila Aleksandra Crkvenjakova sa mesta generalnog direktora, a na to mesto postavila dojučerašnjeg savetnika Vojislava Koštunice za medije Aleksandra Tijanića, tada su širom otvorena vrata za nastavak uticaja centara moći i za polaganje računa njima, a ne javnosti, što je aksiom za odgovornost kada je reč o javnom medijskom servisu. Uprkos zakonu koji je zahtevao da se generalni direktor imenuje od strane Upravnog odbora, posle javnog konkursa, nije bilo odluke Upravnog odbora, a ni javnog konkursa. Niko se nije pobunio. Nešto kasnije je predsednica vladinog Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać ukazala na neprimereno izvlačenje novca iz RTS. Ni to nije zainteresovalo nadležne, iako je pomenuti Savet bio državno telo sa sedištem u Vladi Srbije. Devet godina Tijanićevog rukovođenja bilo je dovoljno da se pokopaju šanse za uspešnu transformaciju RTS u javni servis. Dragan Bujošević je nastavio ovaj trend i tu smo gde smo. Pitanje koje se obično postavlja u ovakvim okolnostima: „Zašto se o tome govori baš sada?“, može da dobije sasvim jednostavan i logičan odgovor: „Zato što se nije govorilo juče, prekjuče, pre godinu, dve ili pet!“. Ali... Svaki javni medijski servis ima pravo, čak i obavezu, da sarađuje sa nezavisnim produkcijama, domaćim i stranim. To je deo evropskih standarda jer je intencija da se deo medijske industrije koji nema svoje kanale, terestrijalno emitovanje ili kablovsku distribuciju, razvija. Nije sporno da sadržaji koji se tako produkuju mogu da budu jeftiniji nego kada se proizvode u sopstvenoj organizaciji i sa sopstvenom infrastrukturom. To je rezon angažovanja i eksternih izvršilaca koji rade u kooperaciji sa javnim servisom. Nije najvažnije ni koliko je koja emisija ili serija koštala. Ali jeste važno dokazati da je toliko trebalo da košta, da je sve učinjeno da se racionalno proizvede sadržaj i da se na ekranu vidi vrednost uloženih sredstava. To sve treba da bude transparentno, argumentovano, dokazivo. U međusobne optužbe zaposlenih i članova Upravnog odbora RTS teško je ulaziti upravo zbog drastične netransparentnosti poslovanja, posebno finansijskog. Ali ako predstavnici Poslovne jedinice Produkcija tvrde da je ovaj deo kolektiva nedovoljno iskorišćen jer se za poslove koje on može da obavi angažuju spoljni izvršitelji, a na to drugi predstavnici kolektiva tvrde da se Poslovna jedinica Produkcija žali jer tako njeni rukovodioci gube novac, upravo zbog iznajmljivanja tehnike, onda tu ima razloga za analizu i istragu. U slučaju stalno zaposlenih, manje ili više prominentnih članova kolektiva, koji imaju sopstvene produkcije čije proizvode prodaju RTS-u ili u tim proizvodima i sami učestvuju, nema nikakve sumnje da je to nedopustivo i da je očigledan dokaz koliko se sve otelo kontroli. Nikakav argument za pomenute pojave ne mogu da budu tvrdnje kako za neku emisiju RTS ne plaća ništa, već samo omogućava da se u njoj pojave reklame koje naplaćuje spoljna produkcija, a od čega zarađuje neko ko je zaposlen u RTS. To je konflikt interesa i to ne sme da se toleriše. Ako je neko autorski produktivan, kreativan i sposoban, a nije zadovoljan svojim primanjima u RTS, onda treba da raskine radni odnos i svojom produkcijom konkuriše za prostor u raznim televizijama. U civilizovanim zemljama često nije ni to moguće, da neko ko je do juče bio zaposlen u javnom servisu, odmah po njegovom napuštanju, svom bivšem preduzeću prodaje sadržaje. Iz onoga što je procurilo, saznajemo da je Upravni odbor RTS još u junu prošle godine imao sumnje za optužbe koje se sada iznose. Kada se tome doda činjenica da izveštaj nije bio dostupan javnosti, onda se otvara i pitanje odgovornosti Upravnog odbora. Onima koji primećuju da je članovima ovog tela dovoljno što primaju nadoknadu za tu funkciju i da se u svoj posao ne mešaju, teško je zameriti. Po Zakonu o javnim medijskim servisima, upravljački organi javnog servisa su Upravni odbor i generalni direktor. Tim redosledom, jer je Upravni odbor važniji, pošto on bira i generalnog direktora, a ne obrnuto. Po istom zakonu, član 19. Upravni odbor utvrđuje programsku koncepciju; usvaja plan rada; usvaja finansijski plan; usvaja plan nabavki i plan poslovanja; daje saglasnost na akt generalnog direktora o sistematizaciji poslova i zadataka i organizaciji rada javnog medijskog servisa; donosi investicione planove; kontroliše finansijsko poslovanje i imenuje internog revizora; vrši nadzor nad zakonitošću obavljanja delatnosti; usvaja izveštaj o radu i poslovanju... Kako je moguće da se sve malverzacije ili svi tokovi novca, ispravni i neispravni, ne otkriše mnogo ranije? Kako Upravni odbor može da obavi sve svoje obaveze ako se prošle godine, kako navodi njegov predsednik Branislav Klanšček, ovo telo sastalo u junu i decembru? Pa u zakonu piše da se član Upravnog odbora razrešava ako neopravdano nije prisustvovao sastancima tri puta u toku jedne godine. Ova odredba je neostvariva ako se Upravni odbor sastaje dva puta godišnje. Ovo telo nema izvršnu ulogu na dnevnom nivou, ali daleko od toga da se njegova aktivnost iscrpljuje sastancima na svakih šest meseci. Nedavna izjava bivšeg predsednika Upravnog odbora Vladimira Vuletića: „Ovde (u RTS-u) kontrola trošenja novca praktično ne postoji“, još jedna je dopuna slike apsurdne situacije kojoj doprinosi i upravno telo. Indicija o odgovornosti generalnog direktora i ostalih rukovodilaca, Upravnog odbora, a i samih zaposlenih, dakle ima. Ono što je već uočeno ipak može da zabrine, a to je aferaški pristup, koji nagoveštava da se nešto drugo iza brega valja i da u prvom planu nije postavljanje stvari na svoje mesto, odgovornost i transparentnost rada celog RTS-a. Ako provera poslovanja i utvrđivanje odgovornosti, što je nužno, dovede do kvalitetnijeg rada, boljeg ostvarivanja funkcija javnog servisa i javnog interesa, stvarnog medijskog i političkog pluralizma i slobode izražavanja i odgovornog poslovanja, onda ćemo moći da pozdravimo one koji su osvetlili problem. Sve to moguće je samo ako se RTS stavi pod javnu kontrolu, kontrolu građana, što je praksa demokratskog sveta. Ako uskoro dobijemo nova kadrovska rešenja koja mogu biti ista kao sadašnja, ali i gora, onda će biti jasno da i dalje nemamo javni servis, već službenike onih koji imaju moć. autor je doskorašnji redovni profesor na Fakultetu političkih nauka