Rušenje Erdoganove fasade moći

Zemljotres 6. februara u jugoistočnoj Turskoj i severozapadnoj Siriji, koji je za sobom ostavio desetine hiljade žrtava i hiljade ruševina, prouzrokovao je i niz političkih potresa, čije se posledice još uvek samo u obrisima naziru. Dok je Sirija, već više od deceniju u surovom građanskom ratu i dalje podeljena, u gotovo potpunoj izolaciji i pod nepopustljivim sankcijama, dotle je u Turskoj ova tragedija samo dodatno naglasila problematičan položaj turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i to upravo u trenucima kada se spremao za presudnu bitku za svoj politički opstanak, nakon pune dve decenije na vlasti. Nakon mnogo kalkulacija, Erdogan je prethodnog meseca objavio da će se predsednički i parlamentarni izbori održati 14. maja, nešto više od mesec dana ranije pre krajnjeg roka, 18. juna. Iako nijedan datum još uvek nije zvanično potvrđen, turski predsednik je već godinama u predizbornoj kampanji. To je bilo vidljivo kako na njegovoj agresivnoj unutrašnjoj politici i obračunima sa političkim protivnicima, tako i u možda još agresivnijoj spoljnoj politici, u kojoj je nalaženje izmišljenih neprijatelja predstavljalo svakodnevicu političkih nastupa samog Erdogana i njegovih najbližih saradnika. Urušavanje iluzije o Turskoj kao jednoj od velikih sila i samom Erdoganu kao jednom od najmoćnijih svetskih političara postalo je tako prva politička posledica katastrofalnog zemljotresa. Fasada svemoćne države, takođe, srušena je istovremeno sa preko dvadeset i pet hiljada zgrada, koje su samom činjenicom da su na takav način bile izgrađene potvrdile da dvodecenijska Erdoganova vladavina nije ni za stepen smanjila korupciju i opšti nemar prema javnom dobru. I to uprkos činjenici da je Erdogan i došao na vlast nakon prethodnog katastrofalnog zemljotresa, koji je pokrenuo talas nezadovoljstva i doveo do velike političke promene. Komentar turskog predsednika prilikom jedine za sada posete nastradalim oblastima 9. februara, da je za stravičan zemljotres kriva sudbina, možda zato treba shvatiti kao razgovor sa samim sobom, kao priznanje da je i sam nemoćan pred sudbinom i da će, poput Bulenta Ečevita, čija je karijera okončana zemljotresom u okolini Istanbula 1999. godine, i njegova neumitno biti završena novim tragičnim potresom. Pokazatelj da je Erdogan duboko svestan sudbinskog političkog značaja ovog zemljotresa i neumitnog poređenja sa onim od pre više od dve decenije, i njegovog uticaja na Ečevitov pad, jeste činjenica da se prethodni potres nigde u državno kontrolisanim medijima, kao ni u Erdoganovim izjavama, ne spominje. Sam Erdogan se setio prethodnog razornog zemljotresa iz 1939. godine, ali je onaj koji je njega praktično doveo na vlast iz jasnih razloga politička tabu tema u Turskoj. Nedelje koje su prethodile stravičnom zemljotresu donele su čestu i izuzetno snažnu kritiku Erdogana i njegove politike u brojnim zemljama Evrope i u Americi. Kao nikada ranije, činilo se da je turski predsednik izolovan i politički otpisan, a da su svi njegovi agresivni potezi u spoljašnjoj politici konačno iscrpli strpljenje zapadnih političara. Britanski, francuski, pa čak i nemački časopisi, objavili su niz negativnih tekstova o turskom predsedniku, dok su preko Atlantika učestalost kritike, kao i položaji njihovih autora, postali jasan znak da Vašington želi drugog partnera u Ankari. Nekadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost prethodnog američkog predsednika DŽon Bolton, objavio je 16. januara u Volstrit džornalu tekst koji je na najotvoreniji način ukazao na stav Vašingtona da Tajip Erdogan predstavlja sve veći problem u širokom regionu istočnog Mediterana, Bliskog istoka i jugoistočne Evrope. Posluživši se dobro poznatom frazom iz vremena poznog Osmanskog carstva, Bolton je zaključio da je pod Erdoganom Turska ponovo postala „bolesnik“ na Bosforu, odnosno kako je on napisao „bolesnik Evrope“. Samo dva dana kasnije, uredništvo istih uticajnih novina objavilo je tekst o Erdoganovim nastojanjima da praktično zabrani kurdsku Narodnu demokratsku partiju, čiji je lider Selahatin Demirtas već više od pet godina u zatvoru bez optužnice i bez presude, i tako onemogući da gotovo 15 odsto glasova ode ovoj, njemu suprotstavljenoj stranci, sa pozivom američkoj administraciji da ne dozvoli ovakav neskriven obračun sa političkim protivnicima. U takvoj situaciji, dogodio se stravičan zemljotres koji je u trenutku promenio politički ton i u Ankari i u ostalim zemljama. Prva posledica već novoprozvane zemljotres-diplomatije vidljiva je na značajno otoplelim odnosima između Turske i Grčke. Koristeći pre zemljotresa svaku priliku da u svojoj predizbornoj politici napadne Grčku, ili joj zapreti, Erdogan je nakon katastrofe u potpunosti zaćutao. Reagovanje na pomoć susedne Grčke, čije su spasilačke misije među prvima stigle na jugoistok Turske, preuzeo je ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu. I sam po ugledu na svog političkog patrona u poslednje vreme neobično verbalno agresivan prema Grčkoj, Čavušoglu je sada sa grčkim ministrom spoljnih poslova Nikosom Dendijasom helikopterom obišao čitav region i zahvalio se svom kolegi na grčkom jeziku, osećajući da je prilika da se iskoriste i inače pozitivna osećanja dva susedna naroda, bez obzira na sve verbalne i druge, mnogo opasnije igre njihovih političara. Zamrznuti odnosi Turske i Grčke su na taj način odmrznuti, a dve zemlje koje se nalaze pred izborima u narednim mesecima već su se dogovorile o daljim sastancima i saradnji. Za Ankaru i samog Erdogana i njegovu borbu za ostanak na vlasti, možda od presudnog značaja bila je poseta američkog državnog sekretara Entonija Blinkena u nedelju 19. februara. Dugo očekivana, a nikad nepotvrđena, Blinkenova iznenadna poseta potvrdila je značaj turske zemljotres-diplomatije. Poput Dendijasa, i Blinkena je dočekao Čavušoglu, pa su obojica zatim helikopterom preleteli najpogođenije područje, ali se, baš kao ni ostali turski političari, a posebno ne lokalni funkcioneri Erdoganove Partije pravde i razvoja, nisu zaista spustili među unesrećeni i uništeni narod. Već mesecima su se Ankara i Vašington dogovarali, zapravo politički cenkali, oko toga da li će Blinken doći i u Tursku tokom svog boravka u regionu i već utvrđene posete Atini 21. i 22. februara, odnosno da li će dve zemlje uspeti da se dogovore oko barem jednog osnovnog pitanja za svaku stranu: turskog pristanka na članstvo Švedske u NATO-u i američke dozvole Ankari za kupovinu F-16 borbenih aviona. Poslednja tema je predstavljala jedan od glavnih Erdoganovih spoljnopolitičkih ciljeva, čije bi ostvarenje mogao da predstavi turskim biračima kao svoj veliki uspeh i pokazatelj da je on i dalje jedan od najvažnijih i najveštijih svetskih političara. Ironija je u tome što će Blinkenova poseta nesumnjivo ozvaničiti barem jednim delom američku podršku Turskoj – ne samo materijalnu – pa time i samom Erdoganu, ali su posledice katastrofalnog zemljotresa iluziju o političkoj veličini i svemoći turskog predsednika ostavile u ruševinama unutar same Turske. Nakon dvadeset godina vladavine i upornog zgrtanja čitave vlasti u sopstvene ruke, Erdogan je sada ostao sam kao najodgovorniji za sve kriminalne propuste u zahuktaloj gradnji u Turskoj, koji su doveli do ogromnog broja žrtava. Nakon pomalo nespretnog nastupa u Pazardžiku, jednom od najgore pogođenih gradova, samo tri dana nakon zemljotresa, Erdogan je u narednim danima ostao gotovo izolovan u Ankari. NJegov susret sa generalnim sekretarom NATO-a Jensom Stoltenbergom u sultanski bogatoj predsedničkoj palati samo je pojačao nesrazmeru između preterane raskoši kojom je Tajip Erdogan okružen i stravičnih prizora hiljada spljoštenih zgrada i već više od četrdeset hiljada žrtava koje su u njima bile zatrpane. Uz to, svaki njegov potez u narednim mesecima i svaka odluka biće bez razlike shvaćeni kao ustupci drugima kako bi se obezbedila materijalna pomoć za već i ranije posrnulu tursku ekonomiju. Bez obzira na to da li je reč o odnosima sa Vašingtonom, ili sa Saudijskom Arabijom, između ostalih, Erdogan više u njima ne može nastupati sa pozicije moći, jedine pozicije u kojoj se osećao sigurnim tokom punih dvadeset godina svoje vladavine. Ma kakvi dogovori usledili, i ma sa kim oni bili sklopljeni, katastrofalni zemljotres razrušio je i brojne političke iluzije Tajipa Erdogana i oduzeo mu privid svemoći, koji je dve decenije pažljivo gajio. Zato ovaj strašan zemljotres zaista predstavlja udar sudbine za Erdogana i njegovu političku karijeru, koja je već i pre samih izbora počela da liči na ruševinu. autor je redovni profesor na Odeljenju za istoriju, na Filozofskom fakultetu u Beogradu