Uvek ispred svog vremena

Verovatno ne postoji zdanje u srpskoj prestonici na koje su građani više ponosni no na Hotel „Moskvu“. Ova zanosna lepotica s početka prošlog veka spaja secesiju ruskog tipa u svojim nenametljivim oblinama, sa otmenom elegancijom zelenih majoličkih pločica i ornamenata, sve to smeštajući u dignitet i razmere internacionalne palate. „Moskva“ je još i ukrašena skulpturom Majka Rusija, ili Žena sa troje dece, kao i reljefnom kompozicijom Glorifikacija Rusije. Ona je nosilac titule kulturnog dobra od velikog značaja, od 1979. godine. Smeštena na uglu Terazija i Balkanske ulice, „Moskva“ pruža dva najelitnija moguća pogleda: na samo središte velegrada i svu njegovu živost, i sa druge strane - na reku Savu, na čijim se obalama pruža moderni Beograd. Ta tačka na kojoj postojano stoji od 1908, zapravo je nulta tačka Balkana koja magnetski privlači i „obične“ i viđene goste. Umesto da je ovaj vek i nešto više uruši ili bar devastira, današnji sjaj „Moskve“ je bleštaviji nego ikada. Uz samo malo mašte da se zamisliti kako je ona svojevremeno bola oči Austrijancima koji su je posmatrali iz tada austrougarskog Zemuna. Politika ima izvesne veze i sa njenom izgradnjom. „Nakon dolaska na vlast dinastije Karađorđević (1903), odnosi Srbije i Rusije počinju da jačaju, pa se usled sve intenzivnije trgovine javlja potreba za aktivnijim prisustvom ove velike sile u regionu“, objašnjava Tatjana Marjanović, saradnica hotela za medije i marketing. Taj momenat je iskoristio Svetozar Vukadinović, biznismen onog doba, vlasnik delikatesne radnje na ovoj lokaciji i ugledni direktor Srpskog brodarskog društva. „Kad toliko belosvetskog društva može biti u Srbiji, zašto ne bi moglo biti i jedno rusko“, bila je misao koja ga je odvela u Petrograd. Odatle se vratio umoran od potrage, ali i zadovoljan, sklopivši dogovor sa Romanom Ivanovičem Pocilom, na čelu Ruskog osiguravajućeg društva. U cilju podizanja palate raspisan je konkurs, a 1905. započeti radovi po projektu drugonagrađenog Jovana Ilkića. Po njegovim planovima, „Moskva“ je bila među prvim beogradskim zgradama u kojima je iskorišćen novi materijal – armirani beton. Cena izgradnje višestruko je prevazišla planiranu svotu, pa je zgrada na kraju koštala dva miliona zlatnih dinara. Hotel, tada mnogo manjeg kapaciteta, imao je multifunkcionalnu namenu, jer je osim 50 kreveta za odmor gostiju, posedovao i kancelarijski prostor Društva „Rosija“, kao i kafanu i restoraciju. „’Moskva’ je bila mnogo ispred svog vremena, budući da se bašta leti otvarala dizanjem staklenih zastora i postavljanjem suncobrana. Odavde je krenula i moda služenja francuskih vina i paštete od divljači“, dodaje Marjanović. Otvaranjem kafane, premijerno je predstavljen i trend izvođenja klasične muzike uživo u ovakvim objektima, koji su do tada odjekivali samo zvukom instrumenata priučenih Roma. Isti štimung pun dostojanstva i otmenosti, uz ređanje po nekoliko interpretatora dnevno, kao da instruira i današnje posetioce da budu opušteni i raspoloženi, a nikada prenaglašeno. Fini žamor tako je i danas zaštitni znak ovog ambijenta. „Moskvu“ je otvorio kralj Petar I Karađorđević, 14. januara 1908. Time je, na neki način, položen kamen temeljac budućeg sastajališta pesnika, opozicionara, disidenata, intelektualaca, studentarije.., kao rasadnika smelih ideja i buntovništva. Ogledalo takve atmosfere bio je veliki Tin Ujević, istovremeno šaljivdžija i rezigniran. Ujević je jednom došao, skinuo svoj prepoznatljivi veliki šešir i stao da tobože istresa vaške iz kose, na uštirkani beli čaršaf. Na to su se okolni gosti prenerazili, a mlade dame i demonstrativno izašle iz kafane. Tek posle je otkrivena tajna performansa – pesnik je prethodno, namenski, kosu posuo pepelom, veoma nalik tim sivim gadnim bubicama. Oko pola veka kasnije, svojim je domom „Moskvu“ smatrao i legendarni Toma Zdravković. Kad god bi ovde stigao, odmah se izuvao, po običaju iz svog rodnog Aleksinca. Ovo uskoro više nikog nije čudilo, kao ni to što je Toma često prilazio hotelskom klaviru da bi na njemu smišljao buduće kafanske hitove i boemske himne. U međuvremenu su prošla dva svetska rata, oba oštetivši zdanje poprilično. U drugom svetskom vojevanju, Palata Rosija, bila je sedište nemačke Tajne policije Gestapo. Tim povodom, čaršija je smislila izreku da je to „jedina Moskva koju su Nemci ikad osvojili“. U povlačenju, gestapovci su hotel poharali, odnoseći vredne slike i escajg od zlata i srebra, a spaljujući sve što nisu mogli da ponesu. Možda je samo urbana legenda tvrdnja da se sa jednog od balkona Tito obratio narodu prilikom oslobađanja Beograda. Dokaziva je činjenica da je hotel kasnije obnovljen, dobijajući ponešto od svog starog glamura tek tokom rekonstrukcije 1970-1972. Peh uništavanja enterijera po nacrtu Evgenija Evgenijeviča Lanserea, iskorišćen je na dobrobit „Moskve“, s obzirom na to da je ona tada dobila galerije, i da su adaptirani hotelski restoran, recepcija i kafana Mala Moskva, ali i izgrađene dve banket sale i pomoćna odeljenja, prema projektu Grigorija Samojlova. Takođe, ugrađeni su i njegovi vitraži na prozorima, koji i danas krase unutrašnje stepenište zdanja na Terazijama. Tih je godina u „Moskvi“ buknula i gastronomska revolucija. Naime, šefica novootvorene hotelske poslastičarnice, Anica DŽepina, smislila je recept za uskoro čuveni Moskva šnit. Iako se danas služi u svim svetskim ugostiteljskim objektima koji drže do sebe, ni u jednoj ova receptura nije originalna, jer se tajna penušavosti slojeva reform kora, laganog fila i nadeva od višnje, breskve i ananasa, ljubomorno čuva. Tu kraljicu torti ipak nije nikad naručio Ivo Andrić, držeći se „slabe turske kafe i komadića ratluka“. Ništa posebno nije tražio ni počivši patrijarh Pavle, zadovoljan i čašom vode. Kantautor Arsen Dedić bi ipak umeo da bane u kuhinju, i zatraži malo špeka (slanine). Među mušičave goste, spadao je libijski predsednik Gadafi (najverovatnije) koji je svakog jutra pio čašu skuvanog, pa ohlađenog kamiljeg mleka. Srećom pa je kamile sam doveo, i „parkirao“ ih u parku na Terazijskoj padini. Šta su voleli da „glocnu“ Albert i Mileva Ajnštajn ostalo je nepoznato, ali se pamti da su drugi gosti rado stupali u kontakt sa ovim „ludim naučnikom“. Epitet je Ajnštajnu prijao i zasmejavao ga. Pamti se i da se Viland Vagner, unuk slavnog kompozitora Riharda Vagnera, hotelu odužio ostavljanjem jedne od svojih najboljih slika – Boka, jer nije imao novca da plati ceh. „Momo Kapor je u ’Moskvi’ živeo par meseci tokom razvoda od prve supruge, ali i uvek kada bi mu ustrebalo mira i inspiracije“, kaže Marjanović, pokazujući na njegove akvarele u jednoj od hotelskih soba. Današnja „Moskva“ iz pijeteta prema najviđenijim gostima nazvala je po njima šest apartmana, prema imenima Roberta de Nira, Indire Gandi, Lučana Pavarotija, Maksima Gorkog, Alfreda Hičkoka i, naravno, Alberta Ajnštajna. Na luksuznoj mansardi prostire se i apartman Olimpijskog komiteta, koji je takođe ovde odsedao. Imena ostalih velikana iz raznih epoha – Lava Trockog, Nikole Pašića, DŽeka Nikolsona, Breda Pita, Reja Čarlsa... zabeležena su u monografiji iz 2008 - Hotel Moskva - prvih 100 godina, autora Marka Dušana Lopušine. Poslednja obnova, izvedena od 2009. do 2014, pod nadzorom Zavoda za zaštitu spomenika, „Moskvi“ garantuje i dalji prosperitet. Kalupi originalnih keramičkih pločica i ornamenata srećom su nađeni u fabrici „Žolnaj“ u Pečuju, pa su ovi elementi ponovo proizvedeni. Restauriran je i postavljen nameštaj koji odgovara izgledu nekadašnjeg. Zamenjeni su i kompletan crep i bakarni oluci na krovu. Zdanje je dobilo i adekvatno spoljno osvetljenje, u skladu sa žuto-zelenom bojom fasade. Hotelska ponuda obogaćena je spa-centrom i drugim sadržajima, u skladu sa potrebama i navikama savremenih turista. Deo hotela prilagođen je nameni konferencijskog turizma. Ovde se slave i rođendani, i svetkuju venčanja. Za osoblje hotela svaki dan je svečan, jer se njime ispisuje nova istorija „Moskve“. Za strane i domaće goste važi slično pravilo, jer se njima ovde svakog dana ugađa. Privilegovani su i građani prestonice, jer je „Moskva“ redak primer arhitekture koja spaja estetski i funkcionalni faktor u skladnu celinu. I, kao takva opstojava već 115 godina. Dragana Nikoletić