Čekajući Godoa ili vlasnika Pinka

Predsednik Aleksandar Vučić iz Abu Dabija, sa Međunarodnog sajma naoružanja, poručio je da će Srbija u kupovinu oružja, pre svega dronova samoubica od UAE i razvoj domaće namenske proizvodnje uložiti 500-700 miliona evra. U društvu ministra vojnog Miloša Vučevića i njegovog pomoćnika za materijalne resurse Nenada Miloradovića, sa štanda Pinkovog istraživačko-razvojnog centra, poručio je da ćemo u narednih pet do šest meseci „moći da imamo i prve srpske dronove samoubice“. Nije rekao čije, niti ga je iko to pitao, ali ako se može suditi po mestu odakle se obratio naciji, može se očekivati da će ih Vojska Srbije kupiti od firme čiji je većinski vlasnik Željko Mitrović. „Vrhovni komandant“ se pohvalio i da je uspeo da za srpske haubice „nora“ nabavi šasije od ruskog Kamaza, jer su jeftinije od nemačkog MAN-a. Nije pojasnio s kim se dogovorio s obzirom na sankcije Zapada prema Rusiji i da svet podozrivo gleda na svaki vid vojne saradnje s Moskvom. Ni odakle mu pare za kupovinu naoružanja i ulaganje u domaću vojnu industriju. Tim pre što je rekao da taj novac nije planiran u budžetu za 2023, ali je prećutao da je javni dug 25. februara bio 34,8 milijardi evra, za 20 milijardi veći nego kad je SNS došao na vlast. Uz to, poručio je i da će domaća vojna industrija od sada moći da izvozi tek 30 odsto proizvodnje, a da će ostatak morati da ostane za potrebe Vojske Srbije, jer se, eto, ceo svet naoružava, pa i mi „moramo da budemo dobro naoružani, da bismo odvratili eventualne napade“. Zagovornici pravne države ukazuju da je i ova Vučićeva nabavka netransparentna, da je još jednom prekršio Ustav i važeće zakone, pre svih o javnim nabavkama i o Vojsci, jer samo Vlada Srbije može da ugovara i verifikuje takve poslove. Na stranu što se ni Vojska ništa ne pita, već odluke o naoružanju donosi jedan čovek, verovatno u dogovoru sa Nenadom Miloradovićem, za kojeg nekadašnje kolege, sa kojima je od 1987. do 1989. radio u Zastava oružju, kažu da se „razume u oružje“, ali da mu odluke „nisu uvek u skladu sa interesima i potrebama domaćih proizvođača“. Iz najave novih ulaganja u namensku industriju može se zaključiti da Vučića nimalo ne sekiraju brojni problemi u domaćim fabrikama. A ako se izuzmu Prvi i Drugi svetski rat, Zastava oružje u 170 dugoj istoriji verovatno nije bila u težoj situaciji. Dug je 200 miliona evra, ukupni gubici za 36 miliona evra veći od kapitala, proizvodnja pada, fabrika ne uspeva da isporuči ni ranije ugovorene količine, a više od tri meseca traje „igra prestola“, jer je Mladenu Petkoviću mandat istekao još 21. decembra 2022, a novi direktor nije izabran. Iako sve to dobro zna, Vučić nijednom rečju nije pomenuo Zastava oružje kada je 15. februara „besedio“ povodom Dana državnosti, samo par stotina metara od fabrike koja ubrzano propada. Ali je obećao 70 miliona evra za novi stadion. Država se sve opasnije poigrava namenskom industrijom, u kojoj radi više od 10.000 zaposlenih, čije proizvode sve više kupcima iz inostranstva prodaju firme Slobodana Tešića i drugi privatni trgovci oružjem, bliski vrhu vlasti. Uz to, žale se i na to da se odluke o investicijama i kupovini naoružanja donose voluntaristički, a Vlada sve učestalije, bez ikakvog obrazloženja, u njihovim preduzećima postavlja v. d. direktora. U kragujevačkoj fabrici situacija je još gora, jer njome, mimo svih propisa, kao „zastupnik generalnog direktora“ rukovodi izvršna direktorka za pravne i ekonomske poslove Milena Milinković. U valjevskom Krušiku Jovanki Andrić 7. decembra 2022. produžen je mandat v. d. direktora za još četiri godine, a NIN saznaje da nastojanja Nadzornog odbora da ona bude izabrana za generalnu direktorku u punom kapacitetu nisu naišla na „razumevanje“ Ministarstva odbrane. „Milanom Blagojevićem“ iz Lučana 36 godina upravljao je sada pokojni Radoš Milovanović, a od 30. maja 2022. za v. d. direktora postavljen je njegov bliski saradnik, Predrag Ilić. U ranije moćnom FAP-u, koji sa kolegama iz Zastava Tervo (terenska vozila) i Prve petoletke sklapaju nova borbena vozila, 1. decembra 2022. za v. d. direktora imenovan je Milenko Živković. Tu, naravno, nije kraj ove liste, jer je Stefan Đurić od sredine prošle godine v. d. direktora Zastave Tervo, a penzionisani oficir Zoran Jarić v. d. direktora Teleoptik Žiroskopi... Za razliku od njih, Anđelka Atanasković, čim joj je prestao mandat ministarke privrede, ekspresno je ponovo imenovana za generalnu direktorku Prve petoletke iz Trstenika, iz koje je kao kadar SNS-a dve godine provela kao član drugog kabineta Ane Brnabić. I čačanska Sloboda ima generalnog direktora, Zorana Stefanovića. NJemu je, uprkos povremenim eksplozijama u krugu fabrike, povredama zaposlenih i ogromnoj materijalnoj šteti, mandat produžavan tri puta, 2014, 2018. i 2022, kao da nikoga u državi nije briga što je račun Slobode više od pet godina „zarobljen“, odnosno blokiran, još od 24. februara 2018. zbog dospelog duga od 71,2 miliona dinara. Dragan Ilić, predsednik Sindikata u Zastava oružju, kaže za NIN da ne postoje čvrsti kriterijumi i da se direktori u preduzećima namenske industrije postavljaju u skladu sa partijskim interesima stranke na vlasti. On smatra da je postavljanje v. d. direktora u fabrikama od strateškog značaja za bezbednost zemlje nezakonita rabota i novina koja ništa dobro neće doneti ni vojnoj industriji, ni državi. „Namenska proizvodnja je najvećim delom tehničko-tehnološki vrlo složena, dok su vojne fabrike prepuštene tržištu, uglavnom inostranom, na kojem vlada žestoka konkurencija između oružarskih kompanija iz celog sveta. Otuda su eksperimenti sa v. d. stanjima i partijskim kadrovima u vojnoj industriji apsolutno štetni i nedopustivi, i sve ozbiljnije dovode u pitanje i opstanak te industrijske delatnosti“, naglašava Ilić i iznova upozorava nadležne na, kako kaže, bezakonje Nadzornog odbora, čije je „aminovanje štetnih poslovnih odluka“ do te mere devastiralo kragujevačku fabriku da je više gotovo nemoguće „da se ona vrati na standarde i norme u proizvodnji i poslovanju koji su, do pre koju godinu, bili sasvim uobičajeni“. V. d. stanje u namenskoj industriji samo je kockica šireg mozaika. Identična je situacija i u javnim preduzećima, čiji je osnivač država Srbija - od 34 čak 25 imaju v. d. direktora. Mnogima od njih istekli su i ti v. d. mandati, a iz Transparentnosti Srbija podsećaju da je važeći Zakon o javnim preduzećima stupio na snagu pre sedam godina, 4. marta 2016. i njime je propisan rok od godinu dana za imenovanje direktora. Uz to, po tom zakonu v. d. stanje ne bi smelo da traje duže od 12 meseci, ali je očito da ta odredba apsolutno nikoga ne obavezuje, najmanje Vladu koja je zakon i predložila. Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti, za NIN kaže da je uzrok v. d. stanja očigledna želja vlasti da u punoj meri očuva političku, bezuslovnu i svakodnevnu kontrolu, bez obzira na proklamovanu politiku profesionalizacije javnih preduzeća. Ona su i ranije bila tretirana kao deo partijskog plena, ali je razlika u tome što ta praksa do 2012, ma koliko bila štetna, nije bila nezakonita, a sada jeste. Druga razlika je, kaže, što su se nekada kadrovi po partijskom ključu postavljali na puni mandat, a smenjivani su u slučaju promene vlasti ili premeštanja na drugu funkciju. „Centralizacijom političke moći takve pojave su postale sve ređe, a umesto njih počeo je period postavljanja v. d. direktora koji mogu da budu razrešeni bez ikakvog obrazloženja, ako se ne slože sa nalogom ili migom njihovih patrona iz sveta politike. Bez obzira na to kako rade svoj posao. Pošto je v. d. mandat zakonski ograničen, ušlo se u novu fazu – neskrivenog kršenja ne samo cilja, već i slova zakona. Tako smo došli do toga da su na čelu dve trećine javnih preduzeća ne samo privremeni direktori, koji lako mogu da budu smenjeni, već osobe koje se svakodnevno lažno predstavljaju i bez pravnog osnova donose odluke i potpisuju vredne ugovore. Nekoliko godina smo slušali opravdanja i najave da će stvari da budu dovedene u red, a onda je i to prestalo i već neko vreme iz Vlade možemo da čujemo da je v. d. stanje u stvari nešto dobro i da omogućava bolju kontrolu javnih preduzeća. Kontrola je zaista potpuna, ali sa kojim ciljem? Svakako da taj cilj nije ostvarivanje dugoročnih interesa javnih preduzeća, u šta smo mogli da se uverimo na primeru EPS-a“, ističe Nenadić i ukazuje da se sada „kao finale“, umesto primene važećeg, najavljuje donošenje posebnog zakona o upravljanju preduzećima u državnom vlasništvu, koji predviđa njihovu obaveznu transformaciju u društva kapitala. Pritom, nema nikakvog obrazloženja zašto bi sistem upravljanja po tim novim rešenjima bio bolji od sadašnjeg. Najdugovečniji v. d. direktora bez premca je Zoran Drobnjak, koji Putevima Srbije upravlja još od 2007, a od novembra 2013. je v. d. direktora, jer konkursi iz 2013. i 2017. nikada nisu okončani. Sledi EPS, u kome v. d. stanje traje sedam godina. Upravljanje najvrednijim preduzećem vlast je u martu 2016. poverila Miloradu Grčiću iz SNS-a, koji je, suprotno zakonu, bio v. d. direktora sve dok ga Vlada u januaru 2022. nije smenila, i to na njegov zahtev! Pre toga je EPS zavio u crno, a šteta se procenjuje na par milijardi evra, ne računajući štetne ugovore, od kojih su neki ovih dana isplivali na površinu, pa je prošle sedmice uhapšeno šest lica iz EPS-a i s njim povezanih privatnih firmi, zbog sumnje da su za 7,5 miliona dolara oštetili državnu kompaniju 2017. i 2018, baš u vreme kada je njom upravljao Grčić. A, s obzirom na to da je Miroslav Tomašević za novog v. d. direktora EPS-a izabran 3. marta 2022. i da v. d. stanje ne bi smelo da traje duže od 12 meseci, i on će, ne svojom krivicom, već nebrigom Vlade, proširiti spisak ljudi koji nelegalno rukovode javnim preduzećima, iako je još 24. marta 2017. raspisan konkurs za izbor direktora EPS-a. Sedam godina, kao i u EPS-u, „vanredno“ v. d. stanje traje i u Srbijagasu, na čijem se sajtu navodi da je Dušan Bajatović generalni direktor, a ne v. d. direktora. Visoki funkcioner SPS-a prvi put je, na konkursu, izabran za direktora 2008, pre deceniju i po, kada su Vladu formirali DS i SPS. Reizabran je u novembru 2012, četiri godine kasnije istekao mu je drugi mandat, a 10. marta i 10. novembra 2017. objavljena su dva konkursa, ali svih ovih godina firmom i dalje rukovodi Bajatović. U martu 2017. raspisan je - i nikad nije okončan - konkurs i za direktora Pošte Srbije. Do 4. marta 2021. v. d. direktora bila je Mira Petrović iz PUPS-a, a na njeno mesto seo je bivši ministar odbrane i rada, zapošljavanja i socijalne politike Zoran Đorđević iz SNS-a. I njemu je jednogodišnji mandat v. d. direktora istekao pre godinu dana, ali se na to više niko i ne obazire. Pre šest godina raspisan je konkurs i za direktora JP za podzemnu eksploataciju uglja Resavica, u kome je već više od dve godine v. d. direktora Saša Spasić, a prethodna dva v. d. direktora Vladan Milošević i Stevan DŽeletović uhapšeni su pod sumnjom da su zloupotrebili službeni položaj. Već skoro četiri, dakle tri godine nezakonito, v. d. direktora Železnica Srbije je Goran Adžić, dok je Igor Braunović v. d. direktora Srbijašuma od 5. decembra 2017, kada je raspisan i konkurs za to mesto, ali očito samo forme radi. Iste godine raspisan je i konkurs za prvog čoveka Koridora Srbije, ali je za v. d. direktora, bez konkursa, Vlada imenovala bivšeg šefa poslaničke grupe SNS Zorana Babića. Pod pritiskom javnosti, ali tek 20 meseci nakon što je vozilo u kojem je bio Babić, na naplatnoj rampi u Doljevcu, usmrtilo Staniku Gligorijević, Vlada je smenila Babića i to „na lični zahtev“, kao i Grčića. Od novembra 2020. v. d. direktora Koridora je visoki funkcioner SPS-a, bivši ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić. Jelenu Trivan, nekadašnju članicu i portparolku DS-a, već dugo blisku SNS-u, posle sedam godina na mestu v. d. direktora Zavoda za izdavanje udžbenika nasledio je kadar SNS-a, bivši ministar prosvete Mladen Šarčević. Nije, međutim, Trivan ostala praznih ruku, povereno joj je upravljanje Mtelom u BiH, ćerkom-firmom Telekoma Srbija, koji je takođe u većinskom vlasništvu države. Posledice kršenja Zakona o javnim preduzećima vidljive su u rezultatima rada makar nekih od njih, o čemu svedoče izveštaji Fiskalnog saveta, Državne revizorske institucije, pa čak i izjave političkih zvaničnika, kaže za NIN Nemanja Nenadić i upozorava da je drugi, potencijalno veći, problem to što svako zainteresovano lice može da ospori bilo koju odluku ili ugovor koji potpisuju ljudi koji se „lažno predstavljaju kao direktori javnih preduzeća“. To je vrlo ozbiljno poigravanje ne samo osnovama pravnog sistema, već i javnim resursima, upozorava Nenadić. Još kad bi imao ko da ga čuje. Zoran Radovanović