Bratska ljubav, bratske i sankcije

Lako je naći argumente za zaključak da je odluka o „zapadnom zaokretu“ Srbije već donesena: osim koraka u pravcu dogovora o Kosovu, čime se presecaju ključne veze Beograda i Moskve, na takav ishod upućuje i evolucija u izjavama Aleksandra Vučića. Čovek koji se „najviše puta sreo sa Vladimirom Putinom“ je, tokom prve godine agresije na Ukrajinu, prešao ogroman put od negiranja mogućnosti uvođenja sankcija Rusiji, preko najava da će „ako pritisci postanu neizdrživi“ Srbija ipak morati da se pridruži restriktivnim merama Zapada, do skorašnje tvrdnje da će „znati kad je trenutak za uvođenje sankcija“. Drugim rečima, odluka nije sporna, već samo tajming: „Taj trenutak se približava odavno, plašim se da više nisu u pitanju ni meseci“, rekao je Vučić 10. februara za TV Prva. I američki ambasador Kristofer Hil više puta je javno izrazio uverenje da se Srbija već opredelila za Zapad, te da „veza sa Rusijom slabi iz dana u dan“. S druge strane, zabeležen je čak i izraz razumevanja Moskve zbog pozicije u kojoj se našla Srbija: „Potpuno razumemo neviđeni pritisak kolektivnog Zapada na srpsko vođstvo i cenimo napore koji su bili potrebni vođstvu Srbije da izdrži pritisak do danas“, rekao je nedavno portparol Kremlja Dmitrij Peskov, baš povodom jedne od Vučićevih izjava o mogućem uvođenju sankcija. Ima, međutim, i razloga za uverenje da je „politika vrdanja“ i dalje na snazi i da se, kad je o zvaničnom Beogradu reč, samo pojavila potreba za slanjem „umirujućih“ poruka Zapadu, kako bi se, kao i obično, kupilo dodatno vreme, do nove prilike za mešanje karata. Ponavljanje stare mantre o protivljenju uvođenju sankcija stiglo je, recimo, kroz usta socijaliste Ivice Dačića, proruski orijentisanog, ali Vučiću izrazito poslušnog ministra spoljnih poslova („Srbija principijelno osuđuje kršenje teritorijalnog integriteta, ali ne podržava i nije do sada podržala nijednu rezoluciju niti deklaraciju koja se ticala restriktivnih mera prema Ruskoj Federaciji“, rekao je, recimo, posle sastanka sa ministrom spoljnih poslova BiH). Istovremeno, preteći su zazvučale reči Marije Zaharove, portparolke ruskog Ministarstva spoljnih poslova, da bi izbor saradnje sa Zapadom, umesto sa Rusijom, „nosio nepopravljivu štetu po Srbiju“. U prilog teorije o nastavku „vrdanja“ govori i činjenica da ni te reči nisu naterale srpske zvaničnike da izraz „pritisak“, koji redovno koriste kad govore o ponašanju Zapada, upotrebe i prilikom govora o Rusiji. Ipak, nije baš sve isto kao pre nekoliko meseci: iako i sam Vučić, a potom i svi ostali naprednjački funkcioneri, strogo pazi da otvoreno ne izgovori optužbu na račun Moskve, teško je ne pomisliti da, kad u poslednje vreme govore o nekom negativnom uticaju „stranog faktora“, ne misle upravo na tu adresu. Recimo, u slučaju protesta desničara u Beogradu na Dan državnosti, na kome su viđene ruske zastave, predsednik je, na pitanje novinara, rekao da ne zna da li je skup bio proruski, a premijerka da „ne veruje“ da su protesti bili proruski, ali da iza učesnika svakako stoji neka druga država (upotrebila je formulaciju „samoproklamovane patriote koji se pozivaju na drugu državu“). Mnogo veća promena vidljiva je u provladinim medijima, pre svega u nastupima njihovih omiljenih analitičara opšte prakse, čija se tumačenja stvarnosti redovno uklapaju u interese vlasti. Tamo se moglo čuti da, recimo, citirana tvrdnja Zaharove predstavlja mešanje u unutrašnja pitanja Srbije, ali i mnogo više od toga. Gotovo da je zabavno slušati šta danas izgovara medijski specijalac Dragan J. Vučićević, čiji je Informer nekad plaćao bilborde zahvalnosti Putinu, a onda i objavio spektakularnu naslovnu stranu „Ukrajina napala Rusiju“. I koji je 2018. objašnjavao kako, kao „biznismen“ poštuje činjenicu da prosečni dnevni tiraž tog lista sa 120.000 primeraka skače na 250.000 kada se u njega ubaci Putinov kalendar. Pet godina kasnije, priča je drugačija: „Finansirani, plaćeni, podstaknuti od nekih centara moći sa Istoka – iz Rusije, da se ne lažemo - hoće ovde da naprave haos, da izazovu nekakvu krizu ili ne daj bože rat da bi nekima drugima omogućili da završe ili lakše oposle neka svoja posla...“ tvrdio je, recimo, Vučićević u programu TV Pinka, govoreći o sednici parlamenta posvećenoj Kosovu od 2. februara. Slično sada govore i drugi gosti Pinkovih i sličnih emisija. Jedan od njih, Nebojša Krstić, na svom tviter-nalogu ostavlja i pisani trag o tezama koje sada zastupa. „Da su nam Rusi braća i prijatelji, ohrabrili bi nas da im uvedemo sankcije, jer te sankcije oni ne bi ni osetili, a nas bi one spasile od ogromnog mrcvarenja kome smo izloženi. Umesto toga, oni nas hrabre da propadnemo, baš kao što su to radili i 1999“, tvitnuo je, recimo, 12. februara. Da promena više nije incidentna pokazuje i istraživanje „Rat u Ukrajini i javno mnjenje u Srbiji“ koje je sprovela organizacija „Novi treći put“. Iz podataka predstavljenih prošle nedelje vidi se da je u prva četiri meseca rata preovlađivalo pozitivnije izveštavanje o Rusiji i negativnije o Ukrajini, ali da je od leta bilo značajno balansiranije, što se, kako je primetio Dimitrije Milić iz te organizacije, poklopilo sa porazima ruskih trupa na frontu. A možda i sa interesima srpske vlasti? U skorašnjoj analizi Demostata ocenjuje se da protest ultradesničara na Sretenje predstavlja simbolični početak rušenja kulta Vladimira Putina u Srbiji i jasnog zaokreta srpske spoljne politike ka EU i Zapadu. Putinov kult bi, prema toj analizi, trebalo da dekonstruiše onaj ko ga je gradio čitavu deceniju, iskoristivši ga i za podizanje sopstvenog imidža – Aleksandar Vučić. I sve to uz pomoć medija, podobnih analitičara i desničarskih organizacija i pojedinaca. Ali, da li bi ta demontaža – pod uslovom da je odluka zaista donesena, za šta nema pouzdanih dokaza – mogla biti tako jednostavna, ako se ima u vidu ne samo da je reč o sentimentu starijem od naprednjačke vlasti, već i da je na njegovom jačanju u vreme aktuelne, Vučićeve ere, rađeno dugo i intenzivno? O tome, recimo, govori izveštaj Ministarstva odbrane SAD iz maja 2019, u kome se navodi da Srbija među zemljama Zapadnog Balkana ima najpropustljivije okruženje kada je reč o ruskom uticaju, ali i da su „pre dolaska na vlast SNS na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem 2012, veze Srbije i Rusije u vojnoj oblasti bile na znatno nižem nivou“. Podseća se i da su proslava dana Vojske Srbije i vojna parada 2014. pomereni, kako bi ruski predsednik mogao da prisustvuje tom događaju. Da je u naprednjačko vreme mnogo urađeno u pravcu pumpanja proruskog i proputinovskog sentimenta ukazuje i medijski monitoring stranog uticaja organizacije CRTA, kojim su obuhvaćena jutarnja prelistavanja štampe i centralni dnevnici četiri televizije sa nacionalnom pokrivenošću (RTS 1, Pink, Hepi i Prva) i četiri najčitanija izdanja dnevne štampe (Informer, Blic, Večernje novosti i Kurir). Infografike koje objavljujemo pokazuju kako je, tokom poslednjih šest godina, permanentno intenzivirano pozitivno izveštavanje o Rusiji, uz jedan novitet zabeležen 2022, nakon početka rata, kada je uočen i rast negativno obojenog izveštavanja o toj zemlji. S druge strane, vidi se i da je, u istom šestogodišnjem periodu, pojačano negativno izveštavanje o EU. Kada se gleda samo izveštavanje tokom 2022, zabeležen je 1.241 negativan prilog o Rusiji, što je i dalje, uprkos uočenoj promeni, daleko manje od broja negativnih priloga o Sjedinjenim Državama (2.139), Evropskoj uniji (2.057) i NATO (1.615), ali više nego o Kini (svega 90). S druge strane, broj pozitivnih priloga o Rusiji (2.331) i dalje je veći čak i od zbira pozitivnih priloga o SAD (297), EU (332), NATO (69) i Kini (633). Kao i o svemu drugom, najviše je o stranim akterima govorio Vučić – najviše predsedničke milosti, uz nešto kritike, ispoljio je prema Rusiji, ali i prema Kini (bez kritike), dok se najnegativnije izražavao o EU, kojoj zvanično stremimo. Teško da bi rezultat takvih napora moglo biti išta drugo od izrazito većinskog protivljenja građana Srbije uvođenju sankcija Rusiji (u zavisnosti od istraživanja, procenat takvih odgovora kreće se između 70 i 80 odsto). Nema dileme da je takvo raspoloženje velika prepreka jasnom prozapadnom zaokretu srpske spoljne politike – ako ona postoji. Dilema, međutim, ima u vezi sa mogućnošću da se javno mnjenje koje deluje vrlo „zacementirano“ promeni u dovoljnoj meri da eventualna odluka o sankcijama ne izazove pad rejtinga vlasti. I još – da se sve to izvede onoliko brzo koliko nalažu potrebe aktuelnog prepakivanja međunarodne političke scene. Različite procene su se mogle čuti – ima onih koji veruju da je stavove javnosti moguće promeniti za svega nekoliko meseci, i to ne samo zahvaljujući kontroli medija kakva postoji, već i zbog činjenice da, osim građana čiji su stavovi tvrdi i teški za promene, postoje oni kod kojih su proruski i proputinovski stavovi znatno „mekši“, pa su i podložniji uticaju. S druge strane, Vladimir Pejić, direktor agencije Faktor plus, ocenio je da će, u realnim uslovima, za „rušenje“ popularnosti Putina biti potrebno pet godina „ukoliko kampanja ne bude brutalna, agresivna i nerealna“. Profesor Fakulteta političkih nauka Siniša Atlagić kaže za NIN da se javno mnjenje po nekim pitanjima može brzo promeniti, ali u njih ne spadaju stavovi socijalizacijskog karaktera – kakvi su oni prema Rusiji, Kosovu i slični. „Relativno mali broj građana reaguje na kampanje. Ne može se očekivati za kratko vreme promena stava o nacionalnim pitanjima“, kaže ovaj profesor, koji u teoriji i pojmovima ortodoksije i ortopraksije ipak nalazi objašnjenje za nešto što bi se ovde moglo desiti. Propagandni proces, naime, obuhvata sukcesivni niz, u kome je na početku emitovanje poruke, potom sledi formiranje ili promena stava i tek na kraju željeno ponašanje. Ali, moguće je i neposredno delovanje, tako da se porukom isprovocira ponašanje, bez promene stava, koja, eventualno, nastupa kasnije, kroz proces racionalizacije. „Konkretno – moglo bi da se desi da čujemo da smo uveli sankcije Rusiji i da onda nastupi racionalizacija, da se prihvati poruka“, kaže Atlagić. Na tom terenu srpski predsednik se odlično snalazi. Između ostalog, o tome govori i ovonedeljna opaska Dušana Milenkovića iz Centra za društveni dijalog, da je Vučić „prilično uspešan da ljudima proda paket sporazuma“ o Kosovu, izrečena na osnovu istraživanja javnog mnjenja. Jer, kad je u „paket“ dodato zastrašivanje građana mogućim sankcijama i njihovim pogubnim posledicama, procenat ljudi spremnih da podrže sporazum porastao je sa 30 do 50 odsto. Još uvek nedovoljno, ali još uvek ni vreme nije isteklo. Vera Didanović