Nijedna osoba sama ne može da promeni sistem

Reagujući na kritiku da se u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu krši Ustav koji tužiocu garantuje samostalnost i integritet, koju je izrekla zamenica tužioca Jasmina Paunović, viši javni tužilac Nenad Stefanović je lupio rukom o sto i dreknuo: „Prekini dok ja govorim.“ Ovih dana i dalje ima sto po kom može da udara, ali teško da je više on taj koji govori – trenutno govori struka. Buđenje pravosuđa na koje se već godinama čeka, dogodilo se nakon što je tužiteljkama koje su radile na slučaju EPS-a Bojani Savović i Jasmini Paunović oduzet predmet, a one premeštene iz Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije u Odeljenje za opšti kriminal. „Ustanimo svi zajedno, kao jedan, ne damo naše Laure“, poručili su organizatori protesta (advokati) zakazanog za 2. mart, a čak 37 tužilaca je podnelo peticiju Državnom veću tužilaca u kojoj traže da se zaštite tužiteljke. Nažalost, smena tužiteljki nije probudila javnost i struku imajući u vidu da je do sada pet tužilaca već premešteno iz tog odeljenja, već činjenica da je Bojana Savović bila prva koja se o tome usudila da progovori. Da li je ovo pobuna u pravosuđu i da li ste spremni da preuzmete ulogu koju vam je javnost ovih dana namenila – srpske Laure Koveši? Ponosna sam na činjenicu što su ljudi u ovim teškim vremenima prepoznali borbu za čast, ugled i odbranu naših institucija i što su pokazali da to cene i uvažavaju. Kadrovska rešenja poput javnog tužioca Nenada Stefanovića, koji svojim ponašanjem unosi pravnu i poslovnu nesigurnost među zamenike javnog tužioca, sigurno ne koriste ugledu države i njenim institucijama. Nadam se da Vlada Republike Srbije i Narodna skupština nisu ukazale poverenje Nenadu Stefanoviću da bi građani Srbije doživeli da se u televizijskim emisijama uključuju tužioci i uplašenim i na ivici suza glasom javno traže pomoć i zaštitu, da ne bi zbog svoje samostalnosti trpeli odmazdu od strane svog šefa. Zar nije pomak to što ipak imamo priliku da čujemo tužioce spremne da se u „ozloglašenom“ Utisku nedelje oglase pod punim imenom i prezimenom? Za mene je, kao i za sve gledaoce, bilo izuzetno potresno kada smo čuli drhtav glas koleginice Zorane Ćurčić, koja izgovara da je posle tog uključenja uživo u emisiju, spremna na sve. Tužna sam što je atmosfera straha potpuno zavladala u svim institucijama, pa i u onoj koja treba da oslobađa druge institucije od samovolje pojedinaca. U zemlji u kojoj se predsednik dere na građane, predsednik Skupštine na poslanike, a viši javni tužilac u Beogradu na svoje zamenike, koliko je hrabrih ljudi potrebno da bi se stvorila kritična masa za opipljive promene? Nije realno očekivati da u bilo kom, a kamoli u našem društvu postoji toliko hrabrih ljudi koji su u stanju da se izlože svim izvesnim napadima i neistinama koje ih čekaju, da se zauzmu za sebe i naprave promene. Većina ljudi je uglavnom takva da ne reaguje javno iz nekih objektivnih ili manje objektivnih razloga. Neko ne reaguje jer je na početku karijere i plaši se da u budućnosti neće moći da napreduje. Neko ko odlazi u penziju smatra da to više nije njegov problem, razmišlja neka ga rešava onaj ko ostaje u sistemu. Neko ima znanja ali nema hrabrost da istupi javno, a neko ima hrabrost ali nema dovoljno znanja. Najveći broj njih se boji javnih nastupa, lažnih optužbi... Zato nikada neće postojati dovoljan broj hrabrih koji će nešto moći da urade, a nijedna osoba sama ne može da promeni sistem - ona je sada tu, a u sledećem momentu možda više nije. Ali ono što možemo jeste da iskoristimo energiju te jedne osobe koja će podstaći hrabre ljude iz struke koji žele promenu, a onda promena mora da dovede do promene sistema, to je najvažnije. Ni u drugim zemljama ne postoji više hrabrih ljudi nego kod nas, ali postoji sistem koji obezbeđuje da ljudi „prosečne“ hrabrosti mogu da rade svoj posao kako treba. Stiče se utisak da se zamenici tužilaca ne samo depersonalizuju već i degradiraju. Kako drugačije shvatiti poslednji napad na vas od strane Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, oličen u njihovom saopštenju da predmet EPS-a nije bio vaš već njihov, a da ste vi samo obrađivači predmeta? Javni tužilac Nenad Stefanović radi u tužilaštvu jedanaest godina kraće od mene i možda se on osećao kao nečiji obrađivač – ja sam uvek bila i biću neko ko rukovodi predistražnim postupkom. S obzirom na to da nemate nijednu oslobađajuću presudu otkad radite u Odeljenju za korupciju, da li ste stvarno mislili da će to biti plus u društvu u kom se očekuje da tužilac zataška afere koje nisu udobne za aktuelnu vlast? Nisam imala nijednu oslobađajuću presudu, a vodila sam veoma kompleksne predmete u vezi sa zloupotrebama u postupcima javnih nabavki, zloupotrebama službenog položaja i drugo. Imam pravosnažnu osudu za odgovornost pravnog lica, retku u našoj pravnoj praksi, takođe u vezi sa malverzacijama sa javnim nabavkama. Rukovodila sam veoma uspešno predistražnim postupkom, sprovodila istragu i podigla optužnicu protiv carinskog agenta Aleksandra Jandrića u vezi sa robom koja se uvozila preko sertifikata C&A, ali sam svesna da u ovom trenutku verovatno ne bih ni dobila da radim predmete za koje oni misle da nisam podobna i koji bi trebalo da se završe oslobađajućom presudom. Predmet EPS-a sam dobila u rad 2021. godine, kada je javni tužilac bila Nataša Krivokapić, a rukovodilac koruptivnog odeljenja Ana Borović. Da su sadašnji tužilac Nenad Stefanović i sadašnja prva zamenica za korupciju Brankica Marić odlučivali o dodeli ovog ili sličnih predmeta, ne verujem da bih ga i dobila u rad. Dakle, veoma kompleksan predmet ste dobili 2021. godine, 22. februara ste izdali nalog da se uhapsi šest lica, a vaši nadređeni tvrde da ste u međuvremenu odugovlačili sa predmetom. Odugovlačili u poređenju sa čim? Savamalom? Od kada sam uklonjena sa predmeta davane su veoma kontradiktorne izjave, a odugovlačenje je bila samo jedna od optužbi. Kada sam Brankici Marić napisala na viber grupi da imam sačuvanu kompletnu prepisku sa policajcima Službe za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK) i kompletnu mejl prepisku sa urgencijama koje sam im slala, i da ona dobro zna da predmet nije stajao u tužilaštvu već da sve vreme stoji u SBPOK-u, ona me je umesto odgovora isključila sa naše viber grupe. Paralelno sa tim, u javnosti je tvrdila da je ona veoma uključena u ovaj predmet i da ga možda zna bolje od mene, pa mi nije jasno da li to znači da ga je i ona odugovlačila? Javni tužioci su po zakonu dužni da izdaju obavezno uputstvo ukoliko smatraju da neko odugovlači, a ako su smatrali da ja to radim a ništa u vezi s tim nisu preduzeli, onda su i oni u ozbiljnoj nesavesnosti – da ne kažem i u zloupotrebi službenih ovlašćenja. Da li sam ja to vas dobro razumela – prva zamenica za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužioca u Beogradu vas kažnjava tako što vas izbacuje sa viber grupe? Da li je to detinjasto i nedostojno kao što deluje sa strane ili je u pitanju neka mnogo važna grupa? To je službena viber grupa na kojoj mi non-stop – dakle sedam dana, 24 časa u nedelji, i po podne i vikendom i praznicima i kada smo na godišnjem odmoru – dobijamo razna saopštenja. Kako ona koja je javni tužilac dao medijima (što svako može učiniti i sam ukoliko ga to zanima ili prati te medije) tako i saopštenja medija o nekom predmetu tužilaštva. Prvo su tabloidi nezvanično, a onda nekoliko dana kasnije i VJT zvanično izjavili da ste taj predmet loše radili jer niste utvrdili štetu u iznosu od čak 7,5 miliona dolara... Ponavljam, bilo koje pitanje mog nesavesnog rada mora da povuče i odgovornost mojih nadređenih, jer su oni po sopstvenim rečima sve vreme bili upućeni u predmet. Oni su više puta vršili uvid u moj predmet, o tome postoje beleške i nejasno mi je kako su se baš sada setili da tu nešto nije dobro urađeno. S druge strane, ja sam u veoma nezavidnoj poziciji jer oni medijima daju neke nezvanične informacije, tačnije one navodno slučajno procure iz tužilaštva, a ja ne smem da se branim. Ukoliko bih se branila i objašnjavala činjenice iz predmeta, mogli bi da me optuže da opstruišem istragu. Ipak ću vam odgovoriti, ali ne navodeći konkretan predmet već nešto što je uopšteno i što svaki student prava zna, pa se nadam da to znaju i javni tužilac i prva zamenica: ovo je bila faza predistrage, tek predstoji faza istrage koja i služi da se sve činjenice nesporno utvrde. Visina pričinjene štete ne utiče na pravnu kvalifikaciju krivičnog dela u konkretnom slučaju i na zaprećenu kaznu. Visina štete zavisi od mnogo činilaca: da li ćemo se u krivičnom postupku baviti samo stvarima koje su nesporne, lako i brzo dokazive u cilju brzog dobijanja osuđujućih presuda, a sporne stvari ostaviti za parnični postupak koji je u toku i koji može duže da traje... Ali sve to u ovoj fazi postupka nije toliko relevantno jer se te činjenice tek dokazuju. Međutim, relevantno je to što sam ja okrivljenima stavila na teret najteži oblik krivičnog dela, a to je pribavljanje imovinske koristi sebi i drugima. To je veoma bitno jer samo takva pravna kvalifikacija otvara mogućnost oduzimanja imovinske koristi i oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela, što je izuzetno važno. Da sam im na teret stavila samo štetu koju su naneli EPS-u, ma kolika ta šteta bila, ne bi mogla da im se oduzme imovina koja proističe iz tog krivičnog dela. Pa jeste li loše radili posao, tražili premeštaj ili nešto treće? To sa premeštajem je još jedna od kontradiktornosti. Naš viši javni tužilac Nenad Stefanović je više puta na kolegijumima prozivao zamenike tužilaca da podnesu molbu ukoliko žele da rade u nekom drugom odeljenju i na drugoj materiji. Ja tu molbu nikada nisam podnela niti sam izrazila takvu želju. A navodi da sam to učinila usmeno su veoma čudni. Ne samo da ne znam od kada se to tužilaštvo poziva na priče po kabinetima kada donosi svoje odluke, već je i nelogično da su mi tu „želju“ ispunili baš u trenutku kada sam uhapsila okrivljene. Dakle, nakon obavljenog hapšenja, pretresa stana, pronađenog novca, a uoči sutrašnjeg saslušanja okrivljenih za koje sam se mesecima pripremala. I ko ih je ispitao i kakav je kvalitet tog ispitivanja bio? Prema mojim saznanjima, trojicu okrivljenih je ispitala prva zamenica Brankica Marić, a preostalu trojicu nova koleginica koja je upućena u Više javno tužilaštvo u Beogradu, Jelena Ziljkić. O kvalitetu ispitivanja ne mogu da govorim. Brankica Marić je po mojim saznanjima održala više sastanaka sa inspektorima SBPOK-a, ali me nije ni obavestila o njima, niti me je pozvala da prisustvujem tim sastancima. A nije me ni upoznala sa ishodom tih sastanaka i koji su zaključci na njima usvojeni. Revoltirana takvim ponašanjem, pismenim putem (mejlom) sam se obratila SBPOK-u, jer me ni oni nisu obavestili o uputstvima koje su dobili, kao ni o rezultatima sastanaka. Možda je ona sa njima dogovarala nešto što ja ne znam i o čemu nisam obaveštena, što nije u redu – predmet je moj, ispod svakog akta stoji moj potpis i ja za njega odgovaram. Da li su vam odgovorili? Nisu. Usmeno mi je jedan kolega rekao da mu je veoma neprijatno zbog cele situacije i da mu se nikada ranije nije dogodilo da komunicira u vezi sa nekim predmetom na dva koloseka i da dobija instrukcije od dve osobe koje međusobno ne komuniciraju i da ne znaju po kojim instrukcijama da postupaju. Ja sam mu rekla da sve što budu radili po njenim instrukcijama to izričito i navedu, ali da li su to i uradili ne znam, jer nisam na kraju ni videla krivičnu prijavu. Kada je to počelo i zar vam nije delovalo kao upozorenje da počinje opstrukcija slučaja? Počelo je dva meseca pre nego što smo koleginica Jasmina Paunović i ja sklonjene, a obema nam je bilo sumnjivo. Posumnjale smo da se prva zamenica Brankica Marić sastaje sa ljudima koje mi nismo poznavali povodom tog slučaja, ali nismo insistirale na odgovorima – znale smo da će nam ubrzo sve biti jasno. Pa da li vam je jasno? U Utisku nedelje ste rekli da se ne biste vratili na taj slučaj jer mislite da je „uprljan“. Šta ste pod tim podrazumevali? Upravo to što sam i izjavila. On je za mene i moralno i pravno uprljan, ne znam ko, ni šta je u njemu radio i ne mogu sada nakon svega ovoga da odgovaram za ishod tog postupka. Da li u proceduralnom smislu odbrana optuženih može da iskoristi vašu smenu i događaje koji su usledili? Ne može. Šta biva sa svim vašim predmetima na kojima ste radili, recimo slučajem bivšeg zamenika načelnika SBPOK-a Gorana Papića, sada kada ste prebačeni u Odeljenje opšteg kriminala? Sve moje predmete će naslediti drugi zamenik ili drugi zamenici javnog tužioca. Ja volim tužilački posao i znam da ću i u budućnosti obavljati svoj posao savesno, pošteno i zakonito. Problem je u tome što su meni i mojim kolegama oduzeti svi predmeti i oni će biti dati u rad nekim novim zamenicima. Proći će meseci dok se oni ne budu upoznali sa činjenicama u njima i dok ne stignu do one tačke na kojoj sam ja stala. Isto tako ću i ja morati da se upoznajem sa predmetima neke druge koleginice i to je ogroman gubitak vremena, a predmeti, odnosno građani trpe. Ali to je manir koji je uobičajen u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu. Stalno se prebacuju ljudi sa referata na referat i iz materije u materiju i svaki put se svi upoznajemo sa tuđim predmetima iz početka. U takvoj atmosferi većina zamenika gubi motiv da se upoznaje sa novim predmetom jer ne zna da li će ostati da radi na njemu do kraja ili će mu predmet biti oduzet za mesec dana. A ako ishod postupka bude negativan po tužilaštvo, niko neće moći da dokaže koji je tužilac za to odgovoran. To vam je isto kao kad više lekara u nizu leči nekog pacijenta, pacijent umre, i onda teško možemo dokazati zbog čijih konkretno propusta je došlo do tragične posledice. Kod vas se to zove godišnja rotacija, ali se stiče utisak da se dešava češće? Nažalost kod nas je to gotovo mesečna rotacija i nije mi poznato da takva praksa postoji u ijednom drugom tužilaštvu u Srbiji. U Višem javnom tužilaštvu u Beogradu često odlazimo na suđenja u predmetima koji nisu naši i koje ponekad dobijemo samo pola sata - sat pre suđenja. Sve je to jako neozbiljno za ovako ozbiljne predmete. Posebno je neozbiljno ono što se dešava u Odeljenju za borbu protiv korupcije. Ja sam sedma osoba koja je izbačena iz tog odeljenja. Ana Borović je nakon izbacivanja ubrzo i napustila tužilaštvo i otišla u advokaturu. Takođe su premeštene Milena Božović, Branka Trifunović, Nataša Pavlica... zamenice koje rade najmanje 20 godina u pravosuđu i koje su veoma edukovane za poslove finansijskog kriminala, javnih nabavki i korupcije. Jasmina Paunović je zajedno sa mnom radila na slučaju EPS-a i bavila se nastavkom priče koji se odnosio na pranje novca koji je isplaćen investitorima. Nikada nije želela da bude premeštena u drugo odeljenje i bila je iznenađena i zatečena isto kao i ja. Ne znam da li su i nju okvalifikovali kao neefikasnu, ali znam da je neposredno pre ovog događaja izrazila nezadovoljstvo postupanjem javnog tužioca i da je o tome obavestila Državno veće tužilaca, smatrajući da neki njegovi nalozi ili nalozi njegovih podređenih nisu u skladu sa samostalnošću tužilaca. Na to ste upozoravali i tokom ustavnih reformi, kao i tokom donošenja pratećih zakona. Da li očekujete da će reforma to „popraviti“? Usvojeni zakoni su mogli biti bolji, ali ne postoje ti zakoni koji mogu da predvide i spreče ovakvo ponašanje javnog tužioca Nenada Stefanovića i njegovog prvog zamenika Brankice Marić. To je stvar pre svega domaćeg vaspitanja, ali i pravne i sveopšte kulture koja nama kao društvu nedostaje. A kako onda tumačite reči ministarstva da je potezanje vašeg slučaja iskorišćeno za napad na reforme, ako i nakon reformi vi možete da doživite isto? Ovo je, pre svega, kadrovsko pitanje, odnosno pitanje izbora Nenada Stefanovića na mesto višeg javnog tužioca u Beogradu. Mimo vašeg slučaja, na kome se vide slabosti reformi, upozoravali ste i na druge propuste i isticali da je gotovo nemoguće obavljati tužilačku funkciju bez tužilačke policije. Da li se bar to promenilo? Nije, ali nam tek predstoje izmene Zakona o policiji i Zakonika o krivičnom postupku. Više puta sam javno ukazivala na to koji nam mehanizmi nedostaju da bismo uspešno rukovodili predistražnim postupkom. Veliki je problem što nemamo svoju policiju i to što ne možemo da utičemo koji inspektor, kada i kojim intenzitetom će raditi naš predmet. Mi možemo samo da iniciramo sprovođenje disciplinskog postupka ukoliko nam policija ne dostavlja tražene podatke, ali ne i da ga pokrenemo. A da bismo ga i inicirali, moramo da dobijemo podatke od te iste policije – koji konkretno inspektor je zadužen našim predmetom, od kada, zbog čega nije postupao, da li su u pitanju objektivni (npr. bolest) ili subjektivni razlozi (nerad, neznanje...). Pri tome, napredovanje u policiji zavisi isključivo od njihovih šefova, a ne i od našeg mišljenja i od toga kako su sarađivali s nama. Ukoliko zamislimo da dobijete kontrolu nad policijom, da li je onda ona pod ingerencijom postupajućeg zamenika tužioca ili pod Stefanovićevom koji vam baš i ne olakšava posao? U ovoj konstelaciji snaga sigurno bi bila više pod Stefanovićevom ingerencijom nego pod našom, ali bismo možda imali neki bolji uvid u to šta se dešava. Recimo, ukoliko bi nas policajac obavestio da je otišao na neku adresu i nije nikog zatekao, lakše bismo mogli da proverimo da li je to stvarno i uradio. Ukoliko bismo te ljude poznavali lično, sarađivali sa istim policajcima svakodnevno, sigurno bi bilo i veće poverenje između nas. U ovakvoj situaciji mi nikada ne znamo da li nam nešto prikrivaju, po nalogu njihovih šefova ili drugih interesnih grupa, zarad svoje lične i profesionalne bezbednosti. Rekli ste da sve ovo što se dešava nije prijatno ni za vas ni za vašu porodicu. Šta vas najviše plaši? Ne mogu reći da me plaši ali očekujem „fini” mobing u budućnosti u vidu zatrpavanja predmetima, davanja velikog broja tuđih suđenja za koje nisam pripremljena i tokom kojih mogu da napravim grešku, da će me slati na toliko veliki broj tuđih suđenja da neću moći da ažurno radim svoje predmete, pa će me optužiti da sam neažurna... Postoje razni, podmukli pritisci koje oni mogu da vrše na mene jer ništa nije transparentno i ne postoje pravila, ni u pogledu dodele predmeta ni u pogledu rasporeda suđenja i razloga za odlazak na tuđe suđenje, te zbog čega je od celog kolektiva baš tebi dat određeni predmet ili predmeti. Javni tužilac ima široku mogućnost da vrši pritisak i da diskreciono odlučuje o svim našim pravima, od prava na slobodne dane za stručno usavršavanje do odobrenja korišćenja godišnjeg odmora. A ako bih se ponovo pobunila, onda bi rekao: evo, stalno nešto kuka. Bez obzira na sve to, nikada nemam dilemu kada činim ispravne stvari u životu, a ovo jeste najispravnija stvar koju sam morala u ime celog društva, moje porodice i budućih pokolenja da uradim! Sandra Petrušić