Fasada nemara i neznanja

Mada se vlast zbilja trudi da animira narod da obrati pažnju na Savski trg u Beogradu, na koji zaista niko nema razloga da dolazi od kada je zatvorena Glavna železnička stanica, niko nije očekivao da će vest o jednoj rupi u pločniku toliko zaokupiti javnost. Danima su se građani pitali zašto su ploče postavljene na nekakvim stubićima, reporteri pred kamerama demonstrirali koliko su nestabilne („može noga da se slomi i ko će odavde da vas izvlači dok hitna pomoć ne dođe?“), a opozicioni političari isticali da se javni radovi inače traljavo izvode. Na kraju je firma odgovorna za radove na trgu, Ras inženjering, rešila nedoumice objasnivši da se radi o modernoj podzemnoj fontani koja može da izdrži pešački saobraćaj, ali ne i teret dostavnog vozila koje je uprkos postavljenoj zaštitnoj ogradi prošlo tuda i napravilo oštećenje. Jedino nisu objasnili zbog čega ta fontana nikada nije radila, ali verovatno se čeka na organizovanje svečanog puštanja mlaznica u pogon – što svakako nije njihov deo posla. U tolikoj fascinaciji pločama koje se klate, neopaženo je prošla vest o stanju u kome se nalazi zgrada koju pločnik okružuje. Naime, stranka Zajedno podnela je krivičnu prijavu protiv direktorke Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograd Olivere Vučković, ministarke kulture Maje Gojković i drugih odgovornih lica u tim institucijama, zbog postojanja osnova sumnje da su „svojim nečinjenjem, odnosno propuštanjem da zaštite spomenik kulture Železničku stanicu u Beogradu pričinili veću materijalnu štetu ovom zaštićenom objektu“. U prijavi se navodi da je – sa izuzetkom rekonstruisane fasade – zgrada prepuštena propadanju i skrnavljenju, bez ikakvih mera zaštite: vrata i prozori sa zadnje strane su obijeni, u podovima se nalaze rupe, zidovi su prekriveni grafitima i tragovima požara, a gde su nekada bili peroni se redovno formira divlja deponija. Takođe je istaknuto kako su nadležne institucije o stanju u kome se nalazi zgrada obaveštene od strane odbornika Skupštine grada Beograda Dejana Atanackovića u novembru, kada su iz gradskog Zavoda odgovorili da nemaju „nadležnost za fizičko-tehničko obezbeđenje niti sprovođenje mera zaštite“ uprkos tome što su u istom dopisu citirali zakonske odredbe iz kojih deluje da je baš imaju. A čak i da neposredna nadležnost jeste prešla u ruke Istorijskog muzeja Srbije, kome je zgrada data na korišćenje 2020. godine nakon završetka radova na fasadi, i dalje je očekivano da Zavod vodi računa o tome kako se Muzej stara o tom kulturnom dobru od velikog značaja. Ministarstvo se tada nije oglasilo, ali jeste odmah posle podnošenja prijave jednim besnim saopštenjem u kojem je istaknuto šta je sve urađeno za samo dve godine od kada je objekat dodeljen Muzeju. Recimo, da je uklonjen šut iz unutrašnjosti, iako je u dokumentaciji Zavoda navedeno da je prilikom ranijih radova na fasadi i krovu to već bilo obavljeno. Ujedno je kritikovan odbornik Atanacković zbog izricanja neistina o požaru, a u sledećoj rečenici pohvaljen Muzej koji je promptno obavestio vatrogasnu službu prilikom tog istog požara. A ubrzo je usledila i vest o poslednjem u nizu premeštaja tužiteljki unutar Višeg javnog tužilaštva u Beogradu koje su se drznule da rade svoj posao, zbog čega se postavlja pitanje možemo li se nadati da će se po prijavi uopšte postupati? „Da li se mi nadamo ili se ne nadamo - to je naša dužnost. Naravno, imajući u vidu celokupnu situaciju sa tužilaštvom koje boravi na nepoznatoj adresi, teško da možemo da očekujemo nekakav epilog u tom pogledu. Naprosto, mi želimo da pošaljemo jednu poruku javnosti. A u krajnjoj liniji, interesantno je da se Maja Gojković uspaničila i da je pod hitno morala da reaguje. Mislim da to i te kako ima smisla bez obzira na bespravnu državu u kojoj živimo. Ako tužba ne bude dala svoj efekat sada - daće kasnije. Kada ova vlast bude smenjena, a to će se pre ili kasnije dogoditi, sve će to morati da dođe na red“, kaže Dejan Atanacković. U vreme kada se dešavao požar za koji se Ministarstvo još nije dogovorilo sa sobom da li je izmišljen ili nije, reporter Foneta je zabeležio izjavu čuvara: „Noćima kolege i ja osećamo miris paljevine, ali strahujemo da uđemo u zgradu, jer se unutra okupljaju svakakvi“. A „svakakvi“ su izgleda i odlučivali o sudbini nekadašnje Železničke stanice. Naravno, samu ideju da se prepoznatljiva i i te kako potrebna Železnička stanica ukine zarad Beograda na vodi (što je za posledicu ujedno imalo i rizično preusmeravanje transporta opasnog tereta kroz Vračarski tunel) teško da neka kasnije može „nadmašiti“, ali postoji čitav niz odluka koje govore o nepromišljenosti. Samo u 2020. godini je koncept menjan tri puta: prvo je najavljeno da će se u taj prostor useliti Muzej Nikole Tesle, zatim da će postati muzej srednjovekovne Srbije, da bi na kraju bio dodeljen Istorijskom muzeju Srbije. Ali ne cela zgrada – da li iz brige da nas ne preopterete kulturnim sadržajima ili iz brige za budžet, deo koji trenutno zakupljuje ugostiteljski lokal bio je izuzet iz tog transfera. A onda hronologija postaje još čudnija. Iako je konstrukcija objekta nepoznanica (nije očuvana originalna dokumentacija, a kroz istoriju je rađeno više rekonstrukcija), umesto da se pre svega ostalog urade istraživanja koja su pobrojana u saopštenju Ministarstva kulture, Muzej je prvo angažovao novosadska preduzeća Group Brendomania i Inform Technologies da izrade projekat enterijera, a tek pola godine kasnije je potpisan ugovor sa Mašinoprojekt kopringom za izradu projekta rekonstrukcije zgrade. Drugim rečima, očekivalo se da neko temeljno isplanira kako će unutrašnjost muzeja izgledati, pre nego što je uopšte poznato gde će se nalaziti zidovi. I kao da takva situacija nije bila dovoljno komplikovana, Vlada se krajem marta prošle godine predomislila i donela novi zaključak kojim Istorijski muzej dobija pravo trajnog korišćenja celokupnog objekta Glavne železničke stanice u Beogradu. Prilagođavanje projekata ovom proširenju koštalo je Muzej dodatnih devet miliona dinara (ukupno 37,3 miliona), dok je nalet inspiracije u kome je za potrebe rasvete naručena izrada autentične replike lustera iz manastira Dečani plaćene tri i po miliona. Ali radovi i dalje ne mogu da počnu. Prošlog avgusta je odbačen zahtev Muzeja za izdavanje neophodnih lokacijskih uslova, što nije neuobičajena pojava. Arhitekte se žale da je država dozvolila mogućnost početka izrade projekata bez bilo kakvih informacija o lokacijama, dok sa druge strane investitori često insistiraju na pojedinim rešenjima uvereni da će im „proći“ – što ne bude uvek slučaj. Međutim u ovom slučaju je postojao i jedan specifičan problem: u prostornom planu Beograda na vodi određeno je da je za intervencije na parceli stanice neophodno prethodno sprovođenje javnog urbanističko-arhitektonskog konkursa. Iako je to prvi razlog koji se navodi u Zaključku kojim je odbačen zahtev Muzeja, građane koji bi želeli da se u to sami uvere na sajtu Agencije za privredne registre dočekaće prazan dokument. Verovatno je u pitanju tehnička greška, ali reklo bi se da ide naruku kreativnom rešenju koje je pronađeno za ovu prepreku. Prema dopisu u koji je NIN imao uvid, nekoliko dana pre nego što je Muzej ponovo aplicirao za uslove u januaru, Muzej se obratio glavnom urbanisti sa pitanjem „da li je već sproveden konkurs?“, na šta je Marko Stojčić odgovorio potvrdno, pozvavši se na konkurs iz 2018. na kome je izabran današnji izgled Savskog trga. I nema veze što dotični konkurs uopšte nije obuhvatao Železničku stanicu, bitno je da postoji „politička volja“ da se konačno prekine niz promašaja u čitavoj sagi. Zar bi nam stvarno bilo lakše da se još i na konkurs potroše pare? Luka Petrušić