Globalni trougao 21. veka

Studenti međunarodnih odnosa su upoznati sa terminom „triangularna diplomatija“. Termin se odnosi na politiku koju je svojevremeno krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih američki predsednik Ričard Nikson, zajedno sa svojim savetnikom za nacionalnu bezbednost, kasnije državnim sekretarom Henrijem Kisindžerom poveo prema Sovjetskom Savezu i Narodnoj Republici Kini. Američki dvojac je shvatio da je do tada konvencionalna mudrost američke spoljne politike da su Sovjetski Savez i Maova crvena Kina ideološki i geopolitički saveznici duboko pogrešna. Umesto toga, Nikson i Kisindžer su shvatili da se dve komunističke sile više plaše jedna od druge nego od Vašingtona. Vašington je shvatio da ukoliko ima bolje odnose sa Moskvom i Pekingom nego što to dvoje imaju jedno sa drugim, Vašington će odvojeno pregovarati sa dve prestonice i dobiti bolji ishod za sebe nego inače. Ova spoznaja je dovela do legendarnog Niksonovog i Kisindžerovog „otvaranja Kine“ koja je veoma dobro poslužila kasnijoj američkoj pobedi u Hladnom ratu. Danas, situacija izgleda veoma drugačije. Godinu dana od početka ruske invazije na Ukrajinu govori nam o tome da je rat u Ukrajini daleko od završenog, ali isto tako da se Vašington suočava sa realnošću istovremenog sudara i sa Moskvom i sa Pekingom. Potencijalno i sa alijansom ove dve zemlje. U svom govoru povodom godinu dana rata, ruski predsednik Vladimir Putin je jasno naglasio da Moskva planira u svojoj ratnoj kampanji u Ukrajini da ide do kraja. Optužujući Zapad za geopolitičke zavere protiv Rusije i kritikujući ono što doživljava kao dekadenciju Zapada gde se tradicionalne kulturne i socijalne norme gaze u ime političke korektnosti, ruski lider jasno pokazuje da se Rusija sprema za period duge konfrontacije sa Zapadom. Da nije u pitanju samo retorika, imamo opipljiv dokaz u vidu Putinovog saopštenja da Rusija suspenduje svoje učešće u Sporazumu o smanjenju strateškog naoružanja (START), bilateralnog sporazuma SAD i Rusije koji reguliše mehanizam na osnovu kojih dve dominante nuklearne sile sarađuju na smanjenju strateškog, interkontinentalnog nuklearnog naoružanja. Nakon nekoliko decenija nuklearno oružje se vratilo u igru, čime se neugodna asocijacija na prvobitni Hladni rat budi. Svaka reč iz Putinovog govora ukazuje da su preveliki ulozi za Rusiju u trenutnom ratu da bi Moskva odstupila. Nasuprot tome, diplomatska poseta regionu Istočne Evrope američkog predsednika DŽozefa Bajdena podjednako snažno šalje poruku Vašingtona da ni on nije spreman da u ukrajinskom konfliktu odstupi od zacrtanog cilja, a to je pobeda Ukrajine. Bajden je prvo posetio Kijev. Sirene za vazdušnu opasnost su poseti dale dozu teatralnosti, iako je i sama američka strana priznala da je Rusija unapred obaveštena o poseti da bi se izbegao sudar dveju sila. Međutim, ako ogolimo formu ove posete, suština je bila poruka Bajdena ukrajinskom kolegi Volodimiru Zelenskom da će SAD nastaviti da vojno podržavaju Ukrajinu. Evidentan pokušaj Bajdena da se suprotstavi osećaju zamora koji u pojedinim delovima Zapada provejava povodom ovog rata. Nedugo zatim, Bajden je posetio Poljsku, suseda Ukrajine i ključnu zemlju za snabdevanje vlade u Kijevu zapadnim naoružanjem. Poruke koje je Bajden slao iz Varšave fokusirane su na motive obnovljenog jedinstva Zapada, a posebno NATO, dok se postojeći rat u Ukrajini opisivao kao deo globalnog rata između autokratije i demokratije. Godinu dana od izbijanja rata Bajden poput Putina je poslao poruku da je i njegova zemlja previše investirala u rat da bi odstupila, čime su šanse za okončanje ukrajinskog rata diplomatskim putem, barem u ovom stadijumu, svedene na nulu. Nuklearno oružje i retorika o ideološki suprotstavljenim taborima veoma nas lako mogu navesti na razmišljanje o novom hladnom ratu između SAD i Rusije. Međutim, dve stvari su drugačije ovog puta. Oni koji su između dve sile ne prihvataju logiku „sa nama ili protiv nas“ koju ovaj sukob izaziva. To se prvenstveno odnosi na zemlje takozvanog Globalnog juga, koje ne prihvataju ulogu objekta u tom zamišljenom novom hladnom ratu i umesto toga traže svoj nezavisni glas na međunarodnoj sceni. Ove zemlje, ako gledamo glasanje u Ujedinjenim nacijama, nisu oduševljene kršenjem ukrajinskog suvereniteta. Međutim, ove zemlje isto tako nisu spremne da uvode sankcije Rusiji zbog svojih interesa u odnosu sa Rusijom, ali i zato što na taj način odbacuju američku paradigmu o „liberalnom međunarodnom poretku baziranom na pravilima“. Međunarodni poredak koji ove zemlje poistovećuju sa zapadnom hegemonijom i pravilima koje je Zapad definisao za druge, ali koje i sam nije uvek poštovao. Druga razlika u odnosu na prošli Hladni rat je činjenica da rivalitet Vašingtona i Moskve ne definiše celi međunarodni poredak. Takvu ulogu u 21. veku će igrati američki rivalitet sa Kinom. Kako je moj bivši profesor sa Londonske škole ekonomije i političkih nauka, Kristofer Koker, jednom rekao „Rusija može da nas zaplaši, ali Kina može da nas zavije u crno“. Kina, najmnogoljudnija zemlja sveta, sa drugom najvećom svetskom ekonomijom koja je na putu da postane prva najveća svetska ekonomija, rastućim vojnim budžetom i sve dinamičnijim tehnološkim sektorom se nameće kao jedina sila u međunarodnom okruženju koja ima status direktnog izazivača naspram Amerike. Izazivač moćniji nego bilo koji sa kojim se Vašington susretao u svojoj istoriji, moćnija od Nemačke iz dva svetska rata, moćnija od Japana iz Drugog svetskog rata, i moćnija od Sovjetskog Saveza. Za Kinu, rat u Ukrajini je bio dar sa neba. Postoje mnogi autori koji naglašavaju da je Kina bila najveći dobitnik terorističkih napada na SAD 11. septembra 2001. godine. Pošto su SAD izgubile čitavu deceniju u pustinjama Iraka i planinama Avganistana, omogućavajući Kini da nastavi svoj uspon fokusirajući se na unutrašnji razvoj i jačanje svoje pozicije u Aziji. Ukrajina je bila još veći i bolji poklon za Peking. Svaki minut koji SAD provedu obuzdavajući Rusiju u Istočnoj Evropi je jedan minut manje kojim se SAD bave Azijom. Istovremeno, Kina dobija benefit Rusije koja joj je gurnuta u naručje, gde će za svoju ekonomiju i vojnu industriju dobiti pristup ruskim resursima po privilegovanoj ceni. Ruska ogromna teritorija će obezbediti zaleđe Pekingu i stratešku dubinu, omogućavajući Kini da izgradi logističko-transportni lanac koji će da zaobiđe pomorsko-trgovačke rute koje kontroliše američka mornarica. Spisak se tu ne završava, saradnja sa Rusijom će Kini poslužiti kao idealan test da u Evroaziji pokuša da izgradi alternativne platforme onim kojima dominiraju SAD, finansijskim transakcijama preko dolara i komunikacijama baziranim na američkim tehnološkim mrežama. Na samom kraju, svojim pasioniranim odgovorom na rusku invaziju Ukrajine, Vašington je Pekingu pokazao sve svoje karte. Stratezi u Pekingu su se odavno pokazali, za razliku od svojih američkih pandana, kao veoma vešti studenti istorije. Kineski celokupni projekat vojne modernizacije i odbrambenog planiranja je proizašao iz veoma studiozne analize američkih intervencija protiv Iraka (1990-1991) i Savezne Republike Jugoslavije (1999). Kina će temeljno proučavati zapadne mere protiv Rusije od sankcija do vojne pomoći upućene Kijevu, kako bi eliminisala potencijalne slabe tačke i bila spremna za slučaj rata sa SAD, posebno oko Tajvana. U međuvremenu, Kina koristi godišnjicu rata da bi ubrala međunarodne poene kao odgovorna sila u usponu, predlažući sopstveni mirovni plan. Kineski plan ukazuje na potrebu poštovanja suvereniteta država (evidentna referenca na Ukrajinu), ali odbacuje i politiku sankcija i jačanja sopstvene bezbednosti nauštrb drugih (referenca na širenje NATO). Kina je bila svesna da će njen plan biti dočekan na nož, ali je poslala vešto uvijenu poruku: „Niti napadamo svoje susede kao Rusija, niti guramo nos u tuđa posla i dolivamo ulje na vatru kao SAD.“ Istovremeno, sve su češće glasine da bi Kina mogla da pošalje direktnu vojnu pomoć Rusiji. Kina bi preferirala da nastavi da se drži po strani u ovom sukobu, fokusirajući se na svoj uspon u Aziji. Međutim, za Kinu je isto tako opasna opcija u kojoj bi Rusija doživela neuspeh, pošto zna da bi to ohrabrilo jastrebove u Vašingtonu i omogućilo SAD da posveti svoju pažnju Kini, na način na koji kinesko rukovodstvo ne želi. Samim tim, Kina će za slučaj da nema izbora sačuvati opciju da spase Rusiju svojom dinamičnom industrijom ako to zatreba, čime bi dovela u ozbiljan problem deindustrijalizovani Zapad, koji već sada ima problem pražnjenja svojih zaliha naoružanja snabdevanjem Ukrajine. Opasno je predviđati finalni ishod rata u Ukrajini. Međutim, godišnjica rata je potvrdila realnost u kojoj živimo. Svet sa dve supersile, SAD i Kinom, četiri velike sile EU, Rusijom, Indijom i Japanom, i čitavim nizom regionalnih sila poput Irana, Turske i drugih. Svet u kojem je posthladnoratovski liberalni optimizam ustupio mesto starim konceptima nacionalizma, geopolitike i bezbednosnog nadmetanja velikih sila koji su se vratili na velika vrata. Jedna stvar je sigurna, SAD su na putu da se suoče sa svojim najozbiljnijim geopolitičkim izazovom u istoriji. Sa nečim na šta je proročki upozoravao pokojni američki strateg Zbignjev Bžežinski 1997. godine: „Potencijalno najopasniji scenario bi bila velika koalicija Kine, Rusije i možda Irana, jedna antihegemonistička koalicija koja ne bi bila napravljena na osnovu ideologije već zbog zajedničke muke. Ona bi po obimu i veličini podsećala na raniji izazov kinesko-sovjetskog bloka, mada ovog puta bi Kina bila najverovatnije lider, a Rusija sledbenik.“ To nije priča o propasti Zapada, koji je znao i pre da iznenadi pesimiste. Ovo je priča o Zapadu koji će morati da nauči da se takmiči i koegzistira sa drugim silama. Vuk Vuksanović viši istraživač u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i saradnik LSE IDEAS, spoljnopolitičkog instituta pri Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka