Dug put do mira

U proteklih godinu dana otkako je Rusija pokrenula sveobuhvatnu invaziju na Ukrajinu rat se odvijao onako kako je malo ko predviđao. Konvencionalna logika bila je da će superiorne ruske snage brzo odneti prevagu nad Ukrajincima i zauzeti mnogo veće delove ukrajinske teritorije nego što je to bio slučaj 2014. Drugi su išli još dalje, predviđajući da će Rusija srušiti vladu u Kijevu i zameniti je marionetskim režimom koji će se saglasiti s stavljanjem pod rusku kontrolu, prestajući da otelotvoruje prema Zapadu okrenutu alternativu sumornom sivilu u kakvo se pretvorila Rusija Vladimira Putina. S obzirom na te mračne prognoze, mnogi na Zapadu i u Ukrajini bi u to vreme rado prihvatili neku verziju aktuelnog stanja, gde suverena Ukrajina kontroliše oko 80 odsto svoje teritorije. Zasluge za to što je takva situacija realnost pripadaju efikasnosti ukrajinske vojske, kolektivnoj hrabrosti ukrajinskog naroda i njegovog lidera, postojanosti američke i evropske podrške u naoružanju, novcu, obuci i obaveštajnim podacima, te zbrinjavanju miliona izbeglica. To je istovremeno i zapanjujuća potvrda neuspeha ruske vojske. Putin se suočava s teškim izborima u ovom ratu koji se ne odvija onako kako je zamišljao. Putinova odluka da se krene u invaziju nije bila iracionalna sa stanovišta njegovih pretpostavki da Ukrajina ne može da parira ruskoj vojsci, da Evropa (a posebno Nemačka) isuviše zavisi od ruskog gasa da bi mu se suprotstavila, te da je Amerika, posle šestojanuarskog pokušaja prevrata i haotičnog povlačenja iz Avganistana, isuviše podeljena i okrenuta sebi da bi priskočila u pomoć Ukrajini. Ali pošto su se sve te pretpostavke pokazale pogrešnim, Putinova kalkulacija da će benefiti invazije daleko premašiti njene troškove postala je formula za katastrofu. Putin je sada u poziciji da kupuje vreme. Nesposoban da porazi ukrajinsku vojsku, on napada njene ekonomske i civilne mete, nadajući se da će slomiti volju Ukrajinaca. Moguće je i da veruje kako je, bez obzira na to šta zapadni lideri izjavljuju, samo pitanje vremena pre nego što evropske vlade, zajedno s onom u Vašingtonu, krenu da preispituju svoju podršku Ukrajini. Šta to, onda, govori o tome kako će se situacija razvijati? Ratovi se završavaju na jedan od dva moguća načina: kad jedna strana porazi drugu i u stanju je da nametne uslove pod kojima će mir biti sklopljen, ili kad zaraćene strane zaključe da je kompromis bolja opcija od nastavka rata koji nijedna od njih nije u stanju da dobije. Ni jedan od ova dva uslova se zasad ne može primeniti na rat u Ukrajini. Da budemo načisto, daleko je od toga da deluje kako je Ukrajina u stanju da izbaci Rusiju sa svoje teritorije, čak i u slučaju da zapadne vlade odbace inhibicije i Ukrajinu snabdeju naprednijim naoružanjem. Ruske snage su se ukopale i biće ih teško isterati. A moguće je, čak i verovatno, da će Kina Rusiji pružiti obilatu ekonomsku i vojnu pomoć da ne bi bila primorana da posmatra kako Amerikom predvođena koalicija nanosi poraz njenom strateškom partneru. Ruskih snaga pak što se tiče, one su jednostavno isuviše loše obučene i vođene da bi Ukrajinu porazile na bojnom polju. Vazdušni napadi na civilne ciljeve, koliko god brutalni bili i koliku god štetu nanosili, nisu zamena za uspehe na bojištu, a sve što je dosad njima postignuto jeste da su ojačali rešenost Ukrajinaca da se bore. Pa ipak, izgledi za postizanje kompromisa su sumorni. Čini se da je Putin rešen da ostane na kursu kojim je krenuo, ne na poslednjem mestu zbog toga što bi percepirani poraz u Ukrajini mogao da podstakne nastojanja njegovih domaćih rivala da ga smaknu s vlasti. Sankcije imaju tek ograničen uticaj, budući da Indija, Kina i druge zemlje nastavljaju da kupuju ruske energente. A Putin kontroliše politički narativ kod kuće, i dalje uspevajući da uveri mnoge sunarodnike kako je Rusija ta koja je žrtva, te da su je SAD i NATO naterali da se protiv čitavog Zapada bori za goli opstanak. Ni Ukrajina ne naginje kompromisu. Skoro svi Ukrajinci sad traže oslobađanje čitave teritorije zemlje. Razlog je jednostavan: rat je promenio razmišljanje ljudi. Uspesi Ukrajine na bojnom polju i očigledne slabosti ruske armije uticali su da se razvije nešto više od strateškog optimizma po pitanju budućnosti zemlje. Osim toga, rat je očvrsnuo duše. Ruski zločini, uključujući bombardovanje stambenih zgrada i smaknuća civila, podstakli su pozive na plaćanje reparacija i izvođenje odgovornih pred tribunale za ratne zločine. Neki bi ovom spisku dodali i svrgavanje Putina i njegovih najbližih saradnika s vlasti, kao ishod koji mnogi smatraju neophodnim preduslovom kako bi Ukrajina iole mogla da se pouzda u bilo kakvo mirovno rešenje. Ukratko, trenutna situacija je takva da je diplomatsko rešenje još daleko. To će se jednog dana promeniti, ali taj dan nije na vidiku. Dobra vest, ako takvih ima, jeste da bi rat mogao da postane manje intenzivan budući da se obe strane suočavaju sa sve većim teškoćama da zadrže dosadašnji nivo angažmana s obzirom na teške gubitke koje su u proteklih godinu dana pretrpele. Prosto, da bi nastavile kao do sada i jednima i drugima nedostaje ljudi, opreme i ekonomskih resursa. Isto tako se ne čini verovatnim da će se Rusija odlučiti za eskalaciju. Napasti NATO nema smisla kad je očigledno da Rusija nije u stanju da pobedi ni Ukrajinu. Nuklearno naoružanje, reklo bi se, od male je ili nikakve vojne koristi, a Kina i Indija su jasno stavile do znanja da se protive njegovoj upotrebi. Još važnije, ako bi se Rusija odlučila da upotrebi bilo koji tip nuklearnog naoružanja, to bi skoro sigurno značilo direktno uključivanje američkih i NATO snaga u rat. Loša vest je, međutim, to da se rat u skorije vreme neće završiti. Mapa Ukrajine za godinu dana najverovatnije neće biti mnogo drugačija od one kakva je trenutno. Godina koja je pred nama neće biti odlučujuća, već pre beznadežna - i kao takva više će ličiti na Prvi nego na Drugi svetski rat. Sve ovo su razlozi da prva godišnjica rata u Ukrajini deluje otrežnjujuće. Rat za koji je malo ko očekivao da će toliko potrajati lako bi mogao da rezultira novim talasom komemoracija i analiza za godinu dana.