Kliničke slike

Svečanom dodelom nagrade Beogradski pobednik za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti Lordanu Zafranoviću i producentu Den Tani (Dobrivoju Tanasijeviću) otvoren je 51. međunarodni filmski festival - Fest. Kao u starim dobrim vremenima, atmosfera je bila veličanstvena, tražila se karta više, gužva u holu MTS dvorane ponovo je proizvela iluziju kako je film ne samo sastavni, nego i važan deo naših života… Moć ove iluzije je takva da je njen neposredni učinak osećanje da je sve ono što je sastavni deo Festa, zanimljivije od samih filmova. Što se samih filmova tiče, i tu Festu nema prigovora, kvalitativni raspon bar do sada viđenih kao, uostalom, i na velikim svetskim festivalima, varira od izvanrednih do potpunih podbačaja. Remek-delo u prvoj festivalskoj polovini nije viđeno, ali jedini film najpribližniji tome je film velikana Jižija Skolimovskog IO. Uzgred, Skolimovski je (uz Dejvida Kronenberga), srazmerno enormnom doprinosu svetskom filmu, bio praktično jedini primer autentične filmske veličine koja je sastavni deo ovogodišnjeg festivala. Veliki reditelji su neosporno soj u izumiranju. Istini za volju, festovsko insistiranje na estetičkom integritetu i neospornom autorstvu sistematizovano je ovogodišnjim programskim konceptom Fest masters, s nekoliko proverenih i značajnih reditelja (od Voltera Hila i Sema Mendesa do Kler Deni). Kad smo već kod toga, jedan od svakako svetlijih trenutaka festivala je dolazak DŽima Harta, jednog od najcenjenijih holivudskih scenarista i producenata, koji je, među ostalim, potpisao filmove Stivena Spilberga i Frensisa Forda Kopole. Snaći se u ponudi koju čini 113 filmova svakako nije lak posao, čak i uz sve vrednosne orijentire koje kultivisana beogradska publika uzima kao merilo. Ova publika, doslovno razmažena gomilom filmskih festivala, ima visoke kriterijume i ne samo da je nedopustivo potcenjivati je, no joj valja odati priznanje da ima mnogo bolje uvide u svetska filmska kretanja no što su čelnici filmskih festivala, pa i ovoga, toga uopšte svesni. Najbolji i najkompletniji utisak u dosadašnjem toku Festa, ostavila su dva filma. Već pomenuti IO Skolimovskog, i možda, najveće ovogodišnje iznenađenje, španski (baskijski) film Zveri reditelja Rodriga Sorogojena. IO je vrsta radikalnog filmskog narativnog eksperimenta u kojem Skolimovski posmatra svet očima jednog magarca! Mnogo više od filma, u pitanju je filozofska refleksija u kojoj Skolimovski ide tragom svog velikog prethodnika Robera Bresona i njegovog filma Srećno Baltazar! iz 1966. Film se, ali svet daleko više, drastično promenio u ovih bezmalo šezdeset godina. Pakao je ovde na zemlji, i prilično se poradilo na njegovoj intenzifikaciji. IO jeste film o egzistenciji ali nikako nije egzistencijalistički film. To je film velikog emotivnog, ali jednako kritičkog i racionalističkog naboja, koji pod svoju kritičku lupu stavlja bezmalo sve. Od nevere do vere, IO je film u kojem magarac, tragom svog nomadskog pohoda, Danteove vizije oživljava kao moderne mitove među kojima prednjače nasilje, brutalizacija, dehumanizacija i smrt. Ono što IO razlikuje od magaraca svog bresonovskog životinjskog sabrata jeste to što Bresonov magarac obitava u svetovima tišine, a magarac Skolimovskog egzistira u svetu nepodnošljive buke. IO je film jednog filmskog diva, rafinovan, vizuelno besprekoran, režijski konzistentan i to je, čak i u teorijskom smislu, doprinos čistom filmu, budući da Skolimovski, što je najteže, filozofski razmišlja slikom. Zveri su, na drugoj strani, film koji ne teži globalnoj kliničkoj slici modernog ustrojstva, ali su posledice univerzalne. Pratimo sudbinu jednog francuskog bračnog para koji dolazi u Baskiju s one strane francuske granice, rešen da se tu nastani i otpočne novu fazu života. Ali nailazi na silan otpor lokalnih žitelja koji se neprekidno intenzivira i u završnici, rezultira „Francuzovim“ ubistvom. Zveri su film koji u punoći svog kritičkog angažmana denuncira ksenofobiju, primitivizam i mržnju, i ima univerzalni raspon. To je film koji bi se mogao dešavati bilo gde (pa i kod nas, naravno!), i koji savremeni svet zatiče u potpunoj nespremnosti na suživot, toleranciju i pravo na različitost. U imanentno filmskom smislu reči, Zveri su film vanrednog ugođaja. To je film izvanredne atmosfere i, pre svega, izuzetnog osvetljenja. Ovo je jedan od retkih filmova u kojem njegovo osvetljenje postaje ne samo katalizator zlokobnosti, no aktivno doprinosi narativnim sadržajima. Paradoksalno, iako je kod Sorogojena sve nestabilno i ne podleže ma kom obliku trajnosti, njegov film (ipak!) pripada nadi. Supruga ubijenog neće odustati od želje da život nastavi tamo gde je izabrala i njena ideja slobode je i Sorogojenova: sloboda nam nikada nije data, za nju se treba (iz)boriti. Odmah iza ova dva filma su filmovi Povratak u Seul Dejvija Čua i tursko-nemačko-srpska manjinska koprodukcija Sneg i medved Seldžun Ergun. Čuov film je uz IO film najvećeg semantičkog potencijala i možda najzahvalniji film za analizu na čitavom ovogodišnjem festivalu. Film besprekorne inteligencije, Povratak u Seul (čitav film se dešava u Seulu, a mi od njega vidimo tek jedan obris, tačnije perifernu uličicu uvek istog hostela u kojem junakinja navraća tokom niza godina) jeste film inventivnih mikroplanova, uznemirujuće spoznaje Korejke usvojene i odrasle u Francuskoj da suštinskog povratka izvornosti nema… Sneg i medved , posve na tragu Nurija Bilge DŽejlana (i njegovog filma Bilo jednom u Anadoliji) prelazi tananu granicu koja svakodnevicu deli od morbidnog, u jednoj turskoj planinskoj zabiti zavejanoj snegom. Nehotično ubistvo ili doprinošenje ubistvu mlade stažistkinje jedne zdravstvene ustanove, dato je u filmu začudne lepote, uzbudljivom, intrigantnom i napetom. A ako bi se birao najgori film dosadašnjeg festivalskog toka onda bi to posve sigurno bio Dalilend, film kanadske rediteljke Meri Haron. Film koji se bavi ekscentričnim životom Salvadora Dalija i njegove supruge Gale, najpre, toliko je anahron da deluje kao da je napravljen pre pedeset godina. Drugo, u želji da ekscesno prikaže kao pravilo, film zapada u svojevrsnu karikaturalnost. Iako su Ben Kingsli kao Dali i Barbara Sukova kao Gala izuzetni, iritira već sam koncept ovog filma. Dalilend je suštinski variranje jedne početne narativne situacije: ispadi bračnog para na uzbudljivim partijima. Naravno da i neki drugi filmovi svakako zaslužuju pažnju. Od japanskog filma Stotinu cvetova Genki Kavamure do Zločina budućnosti Dejvida Kronenberga. No, nije zgoreg u ovoj festivalskoj fazi, Festu uputiti ozbiljnu zamerku na organizaciji. Niz propusta, od tradicionalnog kašnjenja filmova, što nekad ume da bude i do četrdeset minuta u odnosu na definisani termin, pa do skandaloznog kašnjenja uručenja nagrade Barbari Sukovoj, nedostojan je jedne tako značajne manifestacije. A ovogodišnji Fest je, premda je to u njegovom slučaju najuočljivije, samo pokazatelj kako u našoj filmskoj kulturi niko nikada ne izvlači nikakvu pouku. Miroljub Stojanović