Strah od vatre

Posle dve godine ograničenja zbog pandemije, kalendarski prvi veliki međunarodni filmski festival Berlinale, održan je 73. put u punom kapacitetu. Bez „onlajn“ projekcija, testiranja, karantina - prvi veliki praznik filmske umetnosti u Evropi, vratio se u normalne okvire i disao punim plućima baš kao i 2020. kada je poslednji put uoči pandemije i održan u klasičnom obliku. Mada, na zli duh korone svakodnevno nas je podsećalo zdanje poznatog proizvođača vakcina u neposrednoj blizini festivalske palate. Ali, neka to bude ružno sećanje… Da je po konceptu politički najviše obojen, Berlinale je dokazao i ove zime. Festival je protekao u znaku podrške Ukrajini i iranskim disidentima kao i uhapšenim rediteljima, pa su se crvenim tepihom na Trgu Marlene Ditrih vijorile ukrajinske i iranske zastave. I kako to reče prvi čovek Berlinala Karlo Šatrijan, tokom 10 festivalskih dana festival je bio glasnik umetnika u otporu, s potvrdom da su ljudska prava, slobode i aktivizam duboko ukorenjeni u njegove temelje. U tom tonu predstavljena je i većina filmova Berlinala, koji je nakon dolaska na njegovo čelo nekadašnjeg umetničkog direktora festivala u Lokarnu, jednostavno „lokarnizovan“. Shodno tome, često su se čuli komentari kritičara: „Da li ste razumeli koncept ovogodišnjeg festivala?“ Jedno je sigurno, Berlin ipak više nije ono što je bio – angažovani festival koji je ipak imao širi opseg interesovanja. Dakle bilo je mnogo politike, protkane naglašenim tonovima i malo Holivuda pod svodom glavne filmske palate, ali i ostalih festivalskih zdanja koja se lokacijski protežu između istoka i zapada kosmopolitskog Berlina. Zlatnog medveda za najbolji film osvojilo je, za većinu filmskih kritičara i izveštača sasvim neočekivano, francusko ostvarenje Na Adamantu. I sam reditelj Nikolas Filiber, iznenađen trijumfom, rekao je žiriju koji je predvodila glumica Kristen Stjuart „Da li ste normalni? Ovo je previše!“ Čini se da je takvom odlukom, nakon Venecijanske mostre, nastavljen trend pobede i ohrabrivanja dokumentaraca na velikim festivalima. Reditelj portretiše svakodnevicu i likove iz stvarnog života na brodu smeštenom na Seni u Parizu, gde se nalazi jedinstven plutajući centar za mentalno obolele osobe. Ukrštanjem umetnosti i kreativnosti sa zdravim razumom i psihičkim poremećajima, ovaj sineasta razvija intiman, emotivan, humanistički pristup priči kojom je želeo da promeni sliku o diskriminisanim bolesnicima. U Francusku je otišao i Srebrni medved za najbolju režiju – dodeljen je veteranu Filipu Garelu, autoru dokumentarno- fiktivnog porodičnog filmskog testamenta Velika kočija u kome zamišlja kako bi život i porodični biznis mogli da se nastave i nakon njegove smrti. Film beskompromisne nemačke rediteljke Angele Šanelek Muzika, u kome Srbija ima ulogu manjinskog koproducenta, osvojio je nagradu za najbolji scenario. A reč je o radikalnom filmskom viđenju Sofoklovog Edipa. Po važnosti druga nagrada Berlinala – Velika nagrada žirija, otišla je u ruke proslavljenom nemačkom reditelju Kristijanu Pecoldu, za melodramu obojenu crnohumornim elementima Crveno nebo. Ovoga puta kombinujući vodu i vatru, reditelj nastavlja saradnju sa nemačkom zvezdom Polom Ber, kojoj je prethodni Pecoldov film Undine doneo titulu najbolje glumice u Berlinu. Sam naslov filma ukazuje na usporeni plamen neispunjenih obećanja među protagonistima, kao i na kompleksnu uzajamnu interakciju. Sreća, melanholija, požuda, ljubav, ljubomora, tenzije među protagonistima. Uz sve to i požar. Koji su bili izvori inspiracije za ovu priču? Pre tri godine ovde sam bio sa filmom Undine. Nakon festivala, Paola Ber i ja otišli smo u Pariz i tamo smo se zarazili koronom. Potom je svuda u Evropi proglašen lockdown, i to duže vreme. Imao sam osećaj kao da vlasti pričinjava zadovoljstvo da sve zatvori, da želi da uništi društvo. Mislio sam, šta je suprotno tome: to je film o letu, o letu u kome se čovek raspusti, gde se zaljubi, gde čezne, gde bude voljen i povređen, gde čovek postaje čovek. To letnje vreme je suprotnost zatvaranju. Film je nastao iz tog razloga. Pred gledaoce zaista donosite filmsko čudo – između goruće šume i mora s jedne strane, i rastućih emocija s druge. Da li je to metafora? I sam sam tako razmišljao. Zapravo, piscu s njegovim strahovima, sa strahom da raspiruje vatru, vatra koju oseća u ljubavi i koju ne ispoljava vraća se kao šumski požar – to je bila moja ideja. Stvarni i fantastični elementi često se prepliću u vašim filmovima. Ali, ovoga puta postoji samo realnost i ona je apsolutno dominantna? Naš svet je u ovom trenutku upravo „lepo ružan“ – mi taj svet možemo tako da začaramo, da možemo da ga „ispričamo“. To je ono što mene interesuje. Ne da koristimo stare čarolije da tom svetu pobegnemo, već da nađemo čaroliju u ovom svetu koji imamo. Definitivno imate svoje omiljene glumce. Kako se razvija odnos između vas i vaših glumaca? Taj odnos je ono što utiče na narativ filma? Da, tako je. Kod Undine, primera radi, Paola Ber i ja smo mnogo razgovarali o muškom pogledu na žensko telo. Undina je muška fantazija, toliko smo o tome razgovarali da je ona rekla: sledeći moj film biće o muškom pogledu jednog pisca-muškarca na žensko telo. Sada ta žena nije Undina, nju nisu stvorili muškarci, njoj više nisu ni potrebni muškarci. Paoli se ta ideja veoma dopala i tako je to nastalo. Vaši filmovi nude i estetsko i intelektualno zadovoljstvo i veoma je teško vaše filmove lako opisati. Kako biste ih odredili - kao klasične ili moderne? Mislim da sam ja klasičan. Zaista to mislim. Primera radi, LJubičev film, ili film Bilija Vajldera ili Renoarov film čini se sasvim jednostavnim, a na kraju krajeva je neshvatljivo komplikovan. Najkomplikovanije stvari su najjednostavnije stvari. A filmovi koji dolaze kao jako komplikovani, na kraju su vrlo jednostavni. Likovi u filmu Crveno nebo, kao i u drugim vašim filmovima, mogu da se transformišu kroz svoja iskustva. Da li te transformacije mogu pružiti neku vrstu nade u svetu u kome živimo? Kada u ovom filmu vidim te mlade ljude kako sede za stolom, posmatraju se, pričaju priče, žele da očuvaju to zajedništvo, da kuvaju zajedno, da jedu i uživaju zajedno... Taj momenat je razumljiv svim ljudima ovog sveta i ako postoje takva „društva za stolom“ – nećemo propasti. Sandra Perović