Pravda - samo spora

Nedavno gostujući na RTS-u, predsednik Srbije Aleksandar Vučić reče da se zbog slučaja tužiteljki Bojane Savović i Jasmine Paunović na višeg javnog tužioca Nenada Stefanovića vrši politički pritisak, te da „da nije Srpske napredne stranke bili bismo nacija koja je odbila nezavisno pravosuđe“. E to je već nešto. Posebno kada se zna da je malo onih koji su u poslednjih tridesetak godina Srbiji ostali dužni više od Vučića. I džaba što je napravio državu u kojoj se ni trećim okom ne vidi gde prestaje vlast a počinje mafija i što je zemlja za njegovog vakta postala utočište za svakojaki kriminalni i politički ološ. I džaba što nije bilo krupne korupcionaške afere – od Savamale, Krušika, Jovanjice pa do kupljenih diploma, tetkinih dolara iz Kanade i divlje gradnje – a da u to do guše nisu upleteni najviši državni zvaničnici i funkcioneri baš te Srpske napredne stranke. I džaba što nijedna nije dobila sudski epilog. I uopšte više nije pitanje da li Vučićeva kamarila krade, bez obzira na to što su zadnjice uvalili u fotelje baš zahvaljujući najavama o borbi protiv kriminala. Naravno da kradu. Jednostavno je, u sistemu koji je zacario od dolaska naprednjaka na vlast, postoje samo dva puta. Ili možete da budete lopov ili luzer. Trećeg nema. Dil o pljački Srbije napravljen je na prećutnom sporazumu između stranaca i Vučićeve klike. Režim isporučuje zahteve, lišavajući zemlju budućnosti, stranci ih zauzvrat puštaju da se nekažnjeno bogate. Ali, ako ništa više u srpskom društvu i politici nije nezamislivo, od satiranje ekonomije i prirodnih resursa do partijske upotrebe kriminalaca i ubica, zašto bi pravosuđe bilo izuzetak? Upravo suprotno, ono je podjarmljeno da pokrije bestijalnu pljačku i nebrojena krivična dela. Zato će se vlast u ovom trenutku lakše odreći evropskih investicija i fondova, lako pretrčati preko prećutne kosovske nezavisnosti, nego dići ruke od potpune kontrole nad pravosuđem. Naprosto to je za njih pitanje golog opstanka. Zato od smena Nenada Stefanovića, njegove zamenice Brankice Marić i republičke javne tužiteljke Zagorke Dolovac, koje su zatražene na skupu podrške dvema tužiteljkama, neće biti ništa. Jednostavno je, Bojana Savović i Jasmina Paunović, radeći po savesti i profesionalno na slučaju pljačke u EPS-u, zgazile su u nečiji zlatni tanjir. I to ne bilo čiji. Pomerene su da klupko ne bi krenulo da se odmotava. To, opet, nikako ne znači da njihovo postupanje neće imati posledice po vlast. Problem za režim je što nikada nisu sigurni koji je to okidač koji će stvari pogurati ka velikom prasku. Jer Srbija je, dok čeka svog Sanadera, na sudbinskoj raskrsnici – ili će biti pravne države ili države neće biti uopšte. Ili možda hoće, samo će „jedino u Srbiji mafija imati državu“, kako je to govorio Zoran Đinđić, od čijeg su ubistva prošle pune dve decenije. U tih dvadeset godina, između ostalog, sazrelo je i shvatanje da kamarila koja sada vlada Srbijom nije u stanju da kreira pozitivnu vrednost, čak ni lažnu vrednost, i da društvo može da vodi jedino intenziviranjem krize i doticanjem dna. Đinđićev značaj u takvoj postavci stvari leži u činjenici da nije hteo da se bavi politikom, već da prečicom menja i reformiše ne Srbiju, nego ono parohijalno, palanačko i nazadnjačko u njoj. A tada pravda i pravo, po prirodi stvari, postaju vrhovni princip. I kad smo već kod pravde, pitanje je hoće li je porodica preminule radnice Leonija Danke Ranković dočekati? Teško, jer je ona spadala u desetine hiljada očajnika koje statistika ne beleži, prezrenih i osramoćenih pred sopstvenom decom, poniženih i odbačenih od vlasti koju su sami birali. Ono što na slučaj Danke Ranković i ovog režima koji ćuti o robovskom položaju svojih građana, komšija, poznanika, baca svetlo kao na dva teška kamiona koji se iz suprotnih pravaca kreću ka neizbežnom čeonom sudaru, nije samo lažljiva pritvornost vlasti i njenog tobožnjeg ubeđivanja ovdašnjeg sveta da je pravda jednaka za sve. Naprosto, to je zamka u kojoj onaj kamion zaogrnut u lažni legalitet i licemerje vlastodržaca pokušava da nađe svoju šansu u sudaru sa vozilom iz suprotnog smera prepunog gladnih, očajnih i obespravljenih. A do sudara će neminovno doći jer život traži rešenja i kada ih mi izbegavamo. Pogodite ko će preživeti?!