НИН online

Уводник

Правда - само спора

Ако ништа више у српском друштву и политици није незамисливо, од сатирања економије и природних ресурса до партијске употребе криминалаца и убица, зашто би правосуђе било изузетак? Управо супротно, оно је подјармљено да покрије бестијалну пљачку

Недавно гостујући на РТС-у, председник Србије Александар Вучић рече да се због случаја тужитељки Бојане Савовић и Јасмине Пауновић на вишег јавног тужиоца Ненада Стефановића врши политички притисак, те да „да није Српске напредне странке били бисмо нација која је одбила независно правосуђе“. Е то је већ нешто.
Посебно када се зна да је мало оних који су у последњих тридесетак година Србији остали дужни више од Вучића. И џаба што је направио државу у којој се ни трећим оком не види где престаје власт а почиње мафија и што је земља за његовог вакта постала уточиште за свакојаки криминални и политички олош. И џаба што није било крупне корупционашке афере – од Савамале, Крушика, Јовањице па до купљених диплома, теткиних долара из Канаде и дивље градње – а да у то до гуше нису уплетени највиши државни званичници и функционери баш те Српске напредне странке. И џаба што ниједна није добила судски епилог. И уопште више није питање да ли Вучићева камарила краде, без обзира на то што су задњице увалили у фотеље баш захваљујући најавама о борби против криминала. Наравно да краду. Једноставно је, у систему који је зацарио од доласка напредњака на власт, постоје само два пута. Или можете да будете лопов или лузер. Трећег нема. Дил о пљачки Србије направљен је на прећутном споразуму између странаца и Вучићеве клике. Режим испоручује захтеве, лишавајући земљу будућности, странци их заузврат пуштају да се некажњено богате.
Али, ако ништа више у српском друштву и политици није незамисливо, од сатирање економије и природних ресурса до партијске употребе криминалаца и убица, зашто би правосуђе било изузетак? Управо супротно, оно је подјармљено да покрије бестијалну пљачку и небројена кривична дела. Зато ће се власт у овом тренутку лакше одрећи европских инвестиција и фондова, лако претрчати преко прећутне косовске независности, него дићи руке од потпуне контроле над правосуђем. Напросто то је за њих питање голог опстанка.
Зато од смена Ненада Стефановића, његове заменице Бранкице Марић и републичке јавне тужитељке Загорке Доловац, које су затражене на скупу подршке двема тужитељкама, неће бити ништа. Једноставно је, Бојана Савовић и Јасмина Пауновић, радећи по савести и професионално на случају пљачке у ЕПС-у, згазиле су у нечији златни тањир. И то не било чији. Померене су да клупко не би кренуло да се одмотава. То, опет, никако не значи да њихово поступање неће имати последице по власт. Проблем за режим је што никада нису сигурни који је то окидач који ће ствари погурати ка великом праску. Јер Србија је, док чека свог Санадера, на судбинској раскрсници – или ће бити правне државе или државе неће бити уопште.
Или можда хоће, само ће „једино у Србији мафија имати државу“, како је то говорио Зоран Ђинђић, од чијег су убиства прошле пуне две деценије. У тих двадесет година, између осталог, сазрело је и схватање да камарила која сада влада Србијом није у стању да креира позитивну вредност, чак ни лажну вредност, и да друштво може да води једино интензивирањем кризе и дотицањем дна. Ђинђићев значај у таквој поставци ствари лежи у чињеници да није хтео да се бави политиком, већ да пречицом мења и реформише не Србију, него оно парохијално, паланачко и назадњачко у њој. А тада правда и право, по природи ствари, постају врховни принцип.
И кад смо већ код правде, питање је хоће ли је породица преминуле раднице Леонија Данке Ранковић дочекати? Тешко, јер је она спадала у десетине хиљада очајника које статистика не бележи, презрених и осрамоћених пред сопственом децом, понижених и одбачених од власти коју су сами бирали.
Оно што на случај Данке Ранковић и овог режима који ћути о робовском положају својих грађана, комшија, познаника, баца светло као на два тешка камиона који се из супротних праваца крећу ка неизбежном чеоном судару, није само лажљива притворност власти и њеног тобожњег убеђивања овдашњег света да је правда једнака за све. Напросто, то је замка у којој онај камион заогрнут у лажни легалитет и лицемерје властодржаца покушава да нађе своју шансу у судару са возилом из супротног смера препуног гладних, очајних и обесправљених. А до судара ће неминовно доћи јер живот тражи решења и када их ми избегавамо.
Погодите ко ће преживети?!

Зоран Прерадовић

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар