Hteli smo sve i mislili smo da možemo sve

Nismo se ni pitali da li možemo, znali smo da moramo, samo smo poput automata procenjivali situaciju, gasili požare, sastajali se i usaglašavali sa građanima, parlamentarcima, ekspertima, međunarodnim organizacijama, donosili zakone i strategije, tražili i raspodeljivali pomoć, raspravljali se oko prioriteta i budžeta, ponovo procenjivali situaciju… Istovremeno smo uspostavljali temelje, pripremali i sprovodili reforme i obavljali svakodnevne poslove javne uprave. A Zoran u središtu svega - sigurnost da će se ispoštovati zajednički ciljevi i najvažniji prioriteti i da svakodnevna politička borba nije naša briga. Izloženi i zaštićeni istovremeno. Zatekli smo urušenu državu i institucije, iznemogao i osiromašen narod. Bili smo izopšteni iz sveta i čitavu deceniju u zaostatku za zemljama koje su svoja društva počele da transformišu još početkom 90-ih. Zatekli smo ogromnu inflaciju, minorne plate i penzije, nezaposlenost i lažnu zaposlenost u fabrikama koje ne rade, izbeglice, dugove za penzije, socijalnu pomoć, i dečije dodatke, zdravstvo i obrazovanje koji jedva opstaju, razrušenu infrastrukturu i elektroprivredu… Zameraju nam danas pojedini da nismo dovoljno objašnjavali šta smo zatekli i šta radimo. Moguće je da je to tačno. Ali mnogi od nas nisu bili političari i nismo ni imali ideju da ostanemo u politici. Rejting nam nije bio prioritet, samoreklamiranje nam je bilo strano, a verovali smo da je važnije da donesemo stvarne promene i da će javnost to umeti da prepozna. Možda bi i bilo tako da smo imali više vremena. Ali Zoran je ubijen posle samo dve godine. A u toj prvoj fazi i njemu je daleko bila važnija suština. Ne znam kako bi bilo kasnije, pred izbore ili da se politička surevnjivost još više zahuktala… Ali u te dve godine nijednom ništa nije dovedeno u pitanje ili odlučeno zbog populizma - da bi nas narod više voleo. Mišljenja da na to ne bi trebalo da budemo ponosni ne uvažavam. I sada verujem da stvarne promene nabolje, dubinske i dugotrajne, ne mogu da se izgrade na temelju lažnog predstavljanja. Na kraju – čemu smo se nadali? Sveukupnom boljitku i porastu standarda, stvarnoj demokratiji, ulasku u Evropsku uniju, pravednom rešenju za Kosovo i Metohiju, uređenoj državi, evropskom zakonodavstvu i nezavisnom sudstvu, unapređenju kapaciteta javne uprave, reformisanom sistemu zdravstva i obrazovanja… Svemu onome čemu su se nadali i građani Srbije. I više od toga, jer smo morali da verujemo da stvarne promene mogu da se dogode. I bili smo tamo, videli smo da može, čak i u uslovima koje smo zatekli. Znali smo da imamo jedinstvenu šansu, da moramo da radimo brzo i efikasno, da podrška za reforme može da se iscrpi, da ogromna očekivanja građana lako mogu da se pretvore u razočaranje i da nemamo mnogo vremena. Nismo ni pomišljali da će Zoran da bude ubijen, niti da će nakon 20 godina mnogi problemi iz 90-ih i dalje da nagrizaju društvo – duboka podeljenost, kriminal i korupcija, ekscesi u pravosuđu, odsustvo vladavine prava, politizacija administracije i policije, nepoverenje u institucije, koje zapravo ne funkcionišu, kontrolisani mediji… Pojavljuju se i novi – zagađenost i ekološke crne rupe, nekompetentni kadrovi na najvišim funkcijama ili na „rukovodećim pozicijama u senci“, netolerancija koja se sa vrha vlasti pretače u sve delove društva, uz spoljne izazove kao što su rat u Ukrajini i energetska kriza. Za mnoge građane, nezaposlenost, neizvesnost i vrlo nizak životni standard, pogotovo danas u uslovima znatne inflacije, i dalje su najveća briga. A Evropska unija je gotovo isto udaljena, a čini se i da sve više bledi kao simbol nade u bolju budućnost. Autorka je programska direktorka Centra za socijalnu politiku, redovna profesorka FEFA i ministarka za socijalnu politiku u vladi Zorana Đinđića