Danas smo dalje od EU nego što smo bili 2003.

Hoćemo Srbiju u kojoj će građani biti oslobođeni od siromaštva i straha. U kojoj će svi pojedinci, a i zemlja u celini, moći da razviju svoje potencijale, sa nadom i optimizmom gledaju u budućnost... stoga je u Srbiji danas najvažniji posao da modernizujemo društvo, a to znači da unapredimo i ojačamo osnovne institucije. Zoran Đinđić iz Izveštaja o radu Vlade Oktobra 2000, a potom stvaranjem prve demokratske vlade januara 2001. započet je proces raskida sa politikama koje su zemlju devastirale i ekonomski i društveno. Povratak Srbije u svet i međunarodne institucije, rešavanje ogromnih nagomilanih spoljnih i unutrašnjih dugova, suzbijanje trocifrene inflacije, obezbeđenje kontinuiranog snabdevanja strujom (2000. je bilo 59 dana sa restrikcijama), a poljoprivrede gorivom, bili su gorući prioriteti. Naravno da je bilo jasno da su podizanje konkurentnosti i oporavak privrede u osnovi svakog napretka i postojala je saglasnost oko važnosti ubrzanog snaženja svih ekonomskih parametara od značaja za životni standard građana i ekonomsku stabilnost zemlje. No, bar podjednako je bila važna i saglasnost da se pokretač razvoja društva i mobilizator ljudskog potencijala nalazi u slobodama i povratku dostojanstva pojedincu, kroz uvažavanje njegovog prava na različitost i na ekonomsku i političku participaciju u ovim promenama. Snažna koncentracija ljudi od znanja i struke, bila je garant uvažavanja obrazovanja i nauke kao osnove razvoja privrede i društva, razumevanja značaja ljudskog kapitala kao izvora produktivnosti, konkurentnosti i napretka, ali ujedno i brana primitivizmu i neznanju. Pravac modernizacije društva trasiran je već u prvim koracima ukidanjem Zakona o informisanju iz 1998. i oslobađanjem prostora za medijsku nezavisnost, ukidanjem Zakona o univerzitetu i donošenjem novog kojim je univerzitetu vraćena autonomija, kao i setom reformskih zakona usmerenih na snaženje institucija, vladavine prava, borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije. Oslobođena je misao, mobilisan kreativni potencijal u nadi da će temelji nove Srbije, postavljeni na autentičnom verovanju u evropske vrednosti i viziji Zorana Đinđića o evropskim integracijama kao najsnažnijem ujedinjujućem zajedničkom imenitelju regiona, biti garant njene budućnosti i prosperiteta. U prilog razumevanju centralno datom značaju evropskih integracija govori i to da je veoma brzo oformljen Savet za evropske integracije, koji je okupljao sva relevantna ministarstva, predsedavao je premijer Đinđić, a osnovane su i međuresorne grupe sa ciljem usklađivanja svih podnetih predloga zakona sa evropskim normama. Snažnom, nedvosmislenom porukom o pravcu kretanja Srbije, maksimalnom koncentracijom resursa i stvaranjem potrebne organizacione infrastrukture, stvorena je realistična nada da možemo do kraja mandata te vlade da postanemo kandidati za članstvo u Evropskoj uniji. Pristup reformama nije bio zasnovan na neoliberalnom konceptu, kako se ponekad može čuti u javnosti. Modernizacija privrede i društva zasnivala se na konceptu snaženja uloge privatnog sektora, kao osnovnog stvaraoca nove vrednosti, uz istovremenu krupnu reformu socijalnog sektora. Danas je naš put ka Evropi otežan pre svega iz neautentičnog uverenja u snagu evropske ideje i njenih vrednosti. Ima i Evropa svojih izazova i problema, ali je nejasnoća definisanog pravca Srbije oslabila proevropske, a osnažila evroskeptične i desničarske snage i ničim neutemeljena razmišljanja da evropski put ima alternativu. Model privrednog razvoja, zasnovan u velikoj meri na stranim direktnim ulaganjima i subvencijama, ima svoja ograničenja, posebno iz ugla dugoročne održivosti, ali i kratkoročne ugroženosti zbog geostrateških izazova. Reforma javnih finansija iz 2014, izgradnja infrastrukture i rast izvoza IT sektora jesu stvari koje doprinose ekonomiji. Međutim, ono što najviše nedostaje, a čini osnov dugoročno održivog modela stvaranja konkurentne privrede i demokratskog društva, jesu komponente modernizacije društva i nada da ćemo živeti u društvu u kome su institucije iznad pojedinca i partijskih moćnika, u kome transparentnost i vladavina prava pobeđuju korupciju i kriminal, u kome dijalog i tolerancija promovišu kulturu izražavanja i različitosti, u kome se primitivizam i neznanje povlače pred profesionalizmom i kvalitetnim obrazovanjem. Pre 20 godina lista vrednosnih normi koje su utkane u koncept modernizacije Srbije bila je jasno određena na trasiranom evropskom putu. Danas je to sužena, nedovoljno jasna lista, neretko promovisana od strane pojedinaca upitnih moralnih i profesionalnih profila, a sklonih etiketiranju i diskreditaciji drugih. To je ono što će odrediti budućnost naše dece i mi kao pojedinci i društvo imamo istorijsku odgovornost da obnovimo nadu o mogućnosti stvaranja moderne, demokratske države, u kojoj će „svi pojedinci, a i zemlja u celini, moći da razviju svoje potencijale“. Autor je redovni profesor i predsednik Saveta FEFA, u Đinđićevoj vladi je bio ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom