Istorija će svima suditi

Dvadeset godina traju dani bola i tuge za nasilno prekinutim životom mog jedinog brata. U periodu oko godišnjice bol i tuga se samo pojačavaju zbog toga što se u tim danima, uz dobronamerne, javljaju i oni drugi, koji bi da ih neka reč koju će reći o Zoranu ili slika s nekog njemu posvećenog događaja predstavi u svetlu koje im odgovara. Ja se ne bavim politikom. Ne interesuje me samopromocija, niti promocija bilo koje vrste. Svojim odlascima na poneke od ovih događaja ne želim da pošaljem nikakve političke poruke, niti da dobijem medijsku pažnju. Za mene je to intimna stvar. Isto tako, intimno me već dvadeset godina muči pitanje: da li sam na bilo koji način mogla uticati da se ne dogodi ono što se dogodilo? I da li su i neki drugi to mogli i, štaviše, morali? U tom svetlu, smatram svojom obavezom i dužnošću da uporno i nepokolebljivo zahtevam da svi koji su doprineli smrti mog brata, kako svojim činjenjem, tako i svojim nečinjenjem, odgovaraju i snose posledice za svoje odluke i za svoja ponašanja. Osim toga, osećam odgovornost da njega, njegov lik i delo, sve dobro što je činio za ovu zemlju, zaštitim i branim od zlih jezika i ljudi. I naposletku, osećam obavezu da uradim šta je u mojoj moći da bar sećanje na njega bude u skladu s njegovim delom i njegovim velikim zaslugama za bolji život u Srbiji. Kolike su te zasluge, nada i inspiracija koju je pružio generacijama, možda najbolje oslikavaju priče običnih i neobičnih ljudi koje sam sretala na njegovom grobu. LJudi svih generacija. Mahom mladih, ali neretko i starijih. LJudi iz svih krajeva Srbije, ali i sveta. Najrazličitijih ljudi kojima je zajedničko jedno: došli su tu da iskažu svoje poštovanje, ali i da izraze žalost ne samo za Zoranom kao Zoranom, već žalost za izgubljenom nadom koju je on očigledno mnogima predstavljao. Donosili su sveće i cveće, ali i poruke i pesme, šarena jaja za Uskrs i lične poklone za rođendane… Pričali su mi da su zbog Zorana i njegove vizije ostali u Srbiji, neki kako su se zbog njega, njegove nade i energije vratili, da im je vratio veru u bolje sutra i u to da svi vredni i pošteni zaslužuju i, još važnije od toga, imaju šansu. Ovde. U Srbiji. Takvih ljudi je sve manje. Kako vreme prolazi, na Zoranov grob uglavnom dolaze mladi ljudi da se oproste, s pričom da će negde, na drugom mestu, pokušati da ostvare ono što su nekada poverovali da mogu ovde. Kada me novinari pitaju za odnos institucija prema Zoranu za njegovog života, kao i prema njegovom nasleđu posle, možda je kao ilustracija (i samo za to, razume se) dobar primer odnos Srpske pravoslavne crkve, slobodno se može reći najuticajnije institucije u Srbiji. Ono što ja znam, a i javnost, verujem, jeste da je na Zoranovu inicijativu, a uz blagoslov patrijarha Pavla, obnovljeno Društvo za podizanje Hrama Svetog Save, kao i da je Zoran taj koji je organizovao donatorske skupove za prikupljanje sredstava za završetak Hrama, sredstava koja su, u konačnom, i omogućavala radove bez zastoja. Još mnogo važnije, Zoran je time u javnosti propagirao nedvosmislenu poruku da je završetak Hrama nacionalni projekat svih nas zajedno, nešto što će nas kao narod zbližiti, udružiti, čime ćemo sami sebi dokazati da smo kao narod sposobni da prevaziđemo sve razlike i podele i da se okupimo zajedno oko nacionalnog interesa. Takođe nije tajna ni da je baš Zoran u velikoj meri zaslužan za uvođenje veronauke u škole, i u istoj toj meri zbog toga nekima kriv… Kako se čelnici SPC, i uostalom celokupna SPC, prema ovim postupcima i ovakvom nasleđu odnose i postavljaju – jasno je, vidi se i znamo svi koji hoćemo da vidimo. A možda i nije dovoljno jasno. Možda je baš sad vreme da neko od učesnika u javnom životu postavi pitanja na ovu temu nekome od čelika SPC. O mnogim drugim institucijama, političkim strankama, nevladinim organizacijama, udruženjima građana, slobodnim intelektualcima (nastavite niz slobodno) i njihovom odnosu prema ovoj temi mislim da dovoljno govori činjenica da se pod pokroviteljstvom ratnih zločinaca u centru Beograda (!) vodi kampanja i potpisuje peticija za puštanje na slobodu osuđenih Zoranovih ubica. Ubica ne samo moga brata, već ubica premijera ove naše zajedničke zemlje. Nema zabrane, nema kontrapeticije, niko nema ništa da kaže. Sa druge strane, kada je određeni gospodin 2011. godine pozvan da svedoči u postupku za utvrđivanje političke pozadine Zoranovog ubistva, onda su, na inicijativu DSS, mnogi imali šta da kažu i našli načina da se tome protive, a među njima su se našli predstavnici stranih ambasada, mnoge javne ličnosti i pripadnici srpske elite. Ne vidim drugi zaključak koji bi se iz toga mogao izvući osim da su svi oni znali da gospodin koji je pozvan da svedoči o događajima o kojima je trebalo da bude pitan nije znao baš ništa. Ne mogu da se ne zapitam: kako su svi oni to mogli znati? Možda se isto zapita i neko od istraživačkih novinara u Srbiji? Možda onda neko krene da zapitkuje dalje? Posle svih ovih godina, moj zaključak je da je stvarno mnogo onih koji (bez obzira na medijsku predstavu) niti vole niti poštuju Zorana i, usudiću se da kažem, kojima kao da nije dovoljno ni što je on ubijen. Svi oni mogu da se podele u dve grupe: na one koji ga nisu razumeli, i na one koji su ga vrlo dobro razumeli. Verovatno su pripadnici prve grupe brojniji, a druge – sigurno mnogo uticajniji. Međutim, ja ovaj tekst želim da završim u duhu Zoranovog životnog stava – pozitivno. Zato bih rekla da ostaje nada da je ovaj 21. vek, moderan i progresivan kakav je i Zoran bio, Zoranov vek. A istorija, u kojoj sve ostaje zabeleženo, već će suditi svima.