Usta puna obećanja

Obećanja da će Srbija u zamenu za potpisivanje evropskog plana za Kosovo biti podržana velikodušnom finansijskom pomoći i investicijama, pa i sam dolazak Olivera Varheljija sa 600 miliona evra dan pošto je iz Brisela saopšteno da je Beograd prihvatio plan, neodoljivo podseća na jednu priču s kraja prve decenije 21. veka. Par godina pre Univerzijade, najvećeg sportskog takmičenja koje je održano u Beogradu, država je na do tada nepoznat način u građevini, svojevrsnom trampom, dodelila firmi Miroslava Miškovića 14 hektara zemljišta da izgradi stanove u kojima će biti smešteni studenti, u srcu Novog Beograda, koji je već tada bio jedna od skupljih stambenih zona prestonice. Delta Real Estate trebalo je, u zamenu za zemljište, da po završetku međunarodnog takmičenja stanove prodaje po „socijalnim cenama“. Radost medija zbog tog obećanja, koje je do početka prodaje naveliko zaboravljeno, nije ostavila prostor za mnogo preispitivanja legalnosti samog postupka. Ostalo je istorija. Ne samo da cena od 2.200 evra po kvadratnom metru nije bila socijalna (u tom trenutku, pet stotina evra niža bila je cena kvadrata skuplje novogradnje sa parking mestom, u blizini) nego je prodaja tog luksuza potpomognuta državnim programom subvencionisanih kredita, za koje je graditeljske uslove, u prvo vreme, ispunjavalo samo ovo naselje nazvano Belvil. Retorika pretnji iz dana pre sastanka u Briselu preinačena je u drugačiju taktiku smekšavanja srpske javnosti, u obećanja u koja se, primera radi, šef evropske delegacije toliko uživeo da je o Srbiji počeo da govori u prvom licu množine. Ako se Beograd ne dogovori s Prištinom, sad, jer je, jasno, hitnost velika, „mi bismo“ propustili veliku priliku, puno ekonomskih mogućnosti da se povećaju investicije i ljudski kapital, poboljša život običnih ljudi. „Moramo da probamo da krenemo napred“, kazao je šef delegacije EU u Srbiji Emanuel Žiofre. Da se demonstrira širina „mogućnosti“ baš Žiofre je određen da, polovinom februara, stavi potpis na finansijski sporazum o paketu energetske podrške u vrednosti od 165 miliona evra, koji su, zbog iste hitnosti, na brzinu preusmereni iz drugih namena određenih za Srbiju. Zatrpavanje obećanjima (na mestu doskorašnjih pretnji o povlačenju investicija) međutim još ne daje željene rezultate - lomljenje javnosti na stranu EU i nezavisnog Kosova. Bez obzira na to što otpor iznutra (sporadični protesti studenata, manjih grupa i okrugli stolovi koje organizuje tzv. Patriotski blok opozicije, koji je, takođe, bezuspešno zahtevao vanrednu sednicu Narodne skupštine) nije očekivano vidljiv, postoji razlog zašto su se zapadne diplomate izrazito angažovale na smekšavanju srpske javnosti umesto pritisaka na vlast, a sama vlast luta u kontradiktornim odgovorima na pitanja novinara - šta će biti potpisano, a šta implementirano. Dragiša Mijačić, koordinator Radne grupe za Poglavlje 35 Nacionalnog konventa, kaže da svi akteri u procesu dijaloga pokušavaju da pronađu komunikacione načine da ublaže potencijalni otpor javnosti. „Lajčak različito komunicira sa različitim javnostima, otuda ne iznenađuje da on šalje različite poruke prilikom boravka u Beogradu i Prištini, često kontradiktorne. Lajčakov primarni posao je posredovanje u postizanju sporazuma o normalizaciji, ne treba se iznenaditi da njega previše ne zanimaju pravne posledice koje bi taj sporazum imao, niti je deo njegovog posla kako će se implementirati sporazum u budućnosti. Otuda sva njegova komunikacija ide u pravcu stvaranja uslova za postizanje sporazuma.“ Zvaničnici u Srbiji, kaže Mijačić, komuniciraju o sporazumu na način da stvore kakofoniju kako bi amortizovali otpor u domaćoj javnosti u prvim danima nakon prihvatanja sporazuma. Sagovornik NIN-a smatra da je ovaj predlog nastao evolucijom prethodnih sporazuma i procesa dijaloga o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine. „Prvi, Briselski sporazum imao je za cilj da Srbija prizna pravni poredak Kosova, dok ovaj sporazum treba da doprinese njegovoj međunarodnoj afirmaciji. Iako je proces dijaloga težak i pun izazova, najveći problem je to što Srbija ne zna šta njime želi postići. Srbija se sve vreme ponaša reaktivno, a ne proaktivno, ciljevi u pregovorima vremenom fluktuiraju, a crvene linije se tumače kreativno. Jedina konstanta je da oni koji vode pregovore nastoje da imaju što manju političku štetu na unutrašnjem planu i u javnom mnjenju. Kad Vučić pita - šta ako pokušavam da kupim vreme - stičem utisak da cilj te kupovine vremena leži u pacifikovanju javnosti i ublažavanju otpora prema sporazumu“, kaže Mijačić. Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu Slobodan Orlović, objašnjava u tekstu objavljenom na sajtu Nove srpske političke misli zašto je, u smislu međunarodnog prava, predlog sporazuma protivrečan sebi, ali i unutrašnje pravne granice koje stoje pred srpskim pregovaračima. Orlović kaže da predstavnici izvršne vlasti formalno mogu da pregovaraju, ali da je kod prihvatanja predloga Ustav jasan. „Naš Ustav štiti teritorijalni integritet uz nepovredivost granica (čl. 8) i suverenitet (čl. 2), koji obuhvataju i Kosovo i Metohiju (Preambula Ustava, čl. 114 i 182). Dok je tako, niko od navedenih, pa ni predsednik Srbije, ne može prihvatiti ovakav predlog. U suprotnom, bilo bi to kršenje Ustava njegovom suspenzijom ili, po francuskom ustavu, „veleizdaja“. Prihvatiti ovaj predlog ne bi mogao čak ni narod Srbije (na referendumu), pre nego što bi se Ustav izmenio i Kosmet izbrisao“, napisao je. Po modelu kojim je i francusko-nemački plan procurio u medije mesecima pre nego što se ispostavio autentičnim, tabloid Nova objavio je deo takozvane mape puta koju su pregovarači navodno zgotovili. U njoj se, baš ono što je i predsednik Aleksandar Vučić nazvao jednom od dve crvene linije - članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama, to jest u UN, pokušava ublažiti zahtevom da Kosovo ne treba da teži članstvu u UN bez eksplicitne saglasnosti svih pet stalnih članica Saveta bezbednosti, pa tako i Rusije i Kine. Uz ogradu da mu je problematično da komentariše neprovereno, uz to pisanje tabloida, po Orloviću takva ideja, ako postoji, ne bi menjala ništa na suštini. „Mapa puta je jedna politička izmišljotina, nepoznata međunarodnom javnom pravu, ali pretpostavljamo da je to, ne lavirint, nego neki aneks ugovora koji određuje vreme i način sprovođenja pojedinih odredaba međunarodnog ugovora, poput domaćeg ustavnog zakona za sprovođenje ustava. Kad će i pod kojim uslovima Kosovo podneti zahtev za prijem u UN potpuno je irelevantno iz ugla našeg Ustava. Oni to mogu sutra, a da li će ne znamo. Važno je da shodno Ustavu zvanična Srbija sa tim ne sme da se saglasi. Odnosno, mora da bude eksplicitno protiv.“ O navodnom predlogu u „mapi puta“ piše da je istovremeno „simboličan gest prema Moskvi i Pekingu“, a u njegovom tumačenju neimenovani izvori, uz tradicionalan primer dve Nemačke, potežu i primere Ukrajine i Belorusije. I to ne bi bila vest vredna analize da se ove dve sovjetske republike u vreme kada su postale članice UN, 1945, sve češće i u domaćoj javnosti ne navode kao argument da stolica u ovoj organizaciji - ne znači državnost. Orlović kaže da ti primeri nemaju nikakve međusobne veze. „Prvo, Ukrajina i Belorusija su nezavisne države, međunarodno priznate. Drugo, one su i osnivači UN, dakle imaju određenu tradiciju državnosti. Treće, Kosovo je istorijski samo oblast, nikada nije bilo država, već samo njen, evo skorašnji, pokušaj. Za sada neuspešan. Članstvo u UN je konačni korak punog međunarodnopravnog subjektiviteta neke političke zajednice. Ali uslov članstva, conditio sine qua non, jeste saglasnost (priznanje) matične države. Ovde je to Srbija u odnosu na `Kosovo`. A ona saglasnost ne može dati prosto zbog svog sopstvenog Ustava“, zaključuje Orlović.