Tiho pojanje

Kosovo je sveta srpska zemlja, složiće se najviše Srba, od kojih je ogroman broj pravoslavaca, bar formalno, dok mnogi od njih nisu ni kročili u „južnu srpsku pokrajinu“. Na svetinje, kao i na Kosovo, najnespornije pravo polaže SPC, sa oko 1.300 svojih verskih objekata, od kojih su četiri na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. Uostalom, u Pećkoj patrijaršiji hirotonišu se srpski patrijarsi od 1924, dok mnogi hektari zemlje pripadaju Crkvi, prema sačuvanim srednjovekovnim tapijama Zato su crkveni oci vazda pevali istu pesmu sa vlastima, o neotuđivosti Kosova od Srbije. Međutim, nakon poslednjeg odlaska predsednika Vučića u Brisel povodom francusko-nemačkog sporazuma o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova, ta pesma je utihnula. Mnoge su oči bile uperene ka beogradskoj Patrijaršiji, jer odatle se danima nije čulo očekivano – koja reč o pravoslavnim svetinjama, o podršci izmučenom narodu, ali ni o čuvenom kosovskom zavetu, na koji se SPC često poziva, a posebno o saborima. Taj mitski „dokument“, poreklom iz narodnih epskih pesama, patrijarh Porfirije pomenuo je tek nakon prvog molebna, organizovanog u petak, 3. marta 2023. u najvećem i najskupljem hramu na Balkanu, Svetosavskom, na Vračaru. Preciznije rečeno, Porfirije se oglasio tek pošto je primio orden Republike Srpske od Milorada Dodika, u Domu vojske, istog dana. Međutim, njegova beseda zvučala je praznjikavo delu opozicije i analitičara, intonirana kao kad predsednik Vučić želi nešto da zabašuri. U stavu patrijarha nije bilo ni trunke odlučnosti, svojstvene govorima o Europrajdu, programu iz biologije za osnovce, „sputavanju“ đaka da pohađaju veronauku... Ni traga onom prkosu, ispoljenom na graničnom prelazu Merdare, gde se patrijarh krajem prošle godine uputio, uprkos zabrani iz Prištine. Naprasno su zaćutale i ostale vladike, pa i bihaćko-petrovački Sergije, poznat po strastvenim udvoričkim izjavama predsedniku. Kao da su svi čekali neki signal s vrha, da l’ crkvenog, ili svetovnog, NIN pokušava da razluči. Trenutak kada se sve ovo događa, profesor etike na Univerzitetu u Novom Sadu, Slobodan Sadžakov, sagledava kao da se „krenulo ka raspletu višedecenijski nagomilanih problema, čiji koreni se mere i vekovima“. „Nije ovo prvi pokušaj da se dođe do rešenja, ali se sada, u svetlu rata u Ukrajini, primećuje velika odlučnost dela međunarodne zajednice da se bar tinjajući problem Kosova zatvori na prihvatljiv način“, objašnjava Sadžakov. Međunarodna zajednica ovo čini prvenstveno iz sopstvenih interesa, ali i da osigura trajniji mir i bezbednost na ovim prostorima. Kako naša dva naroda nisu uspela da samostalno „normalizuju odnose“, zbog niza razloga, „sada će izgleda morati da nađu rešenje dovučeni za uho, kao mrzovoljni i nestašni đačići“. Suočen sa sasvim izvesnim reperkusijama ukoliko se ogluši o planove Zapada, naš predsednik je promenio ponašanje, prestavši da se „busa u grudi i ritualno zaklinje u Kosovo“. Na tu promenu Porfirije je morao hitro da se adaptira, i odstupi od dosadašnjih stavova, a posebno odlučnosti koju je Crkva ispoljila tokom pregovora 2018, kada je došlo do „čeonog sudara vlasti i SPC“. „Pritešnjen zahtevima međunarodne zajednice, Vučić je tada pokazao izvesnu meru inicijalne kooperativnosti i pragmatičnosti. Odmah je napadnut da je izdajnik, od desničara i značajnog dela SPC, na čelu sa Amfilohijem, koji je bacao i kletve. U tom trenutku, ni vlast se nije libila da oštro napadne Crkvu, te da kroz tabloide ’provuče’ Amfilohija i Savu Janjića, kao i patrijarha Irineja. Kad su pregovori propali, sve se postepeno vratilo u stanje simfonije, uz obilnu finansijsku pomoć SPC i brojne ustupke nauštrb sekularnog karaktera države“, naglašava Sadžakov. I u svetlu novih pritisaka, patrijarh će morati jasnije da se izrazi, smatra profesor. Zasad su Porfiriju ipak dozvoljene ziheraške parole poput: „Crkva je na Kosovu i Metohiji i sada, i uvek će biti”, „Kosovo je srce naše otadžbine“ i slične, u (nedorečenom) skladu sa dosadašnjim usmerenjem, retorikom i odlukama Sabora. Odustati od toga značilo bi seći granu na kojoj SPC sedi, u ideološkom smislu, dok se suprotstavljanjem Vučiću Crkva može lišiti svog privilegovanog položaja koji joj je vlast i omogućila. „Vlast će sigurno pokušati sa raznovrsnim oblicima amortizacije efekata budućih odluka i zaigrati i na to da je u sporazumu zaštitnički insistirala na garancijama u pogledu položaja i imovine SPC na Kosovu. No, ostaje i izvornije pitanje koje se odnosi na novi stav vlasti prema statusu Kosova. Vučiću će biti od najveće važnosti da izbegne etiketu izdajnika, koju mu neštedimice već sad lepe Dveri, Zavetnici, DSS, Narodna stranka... No, posebno opasno i bolno za njega bilo bi ako takva etiketa dođe i od strane SPC, ili od nekih njenih vladika“, Sadžakov navodi. Dakle, Vučiću je podrška SPC važnija nego ikada, kako se na neki način naplaćuje budnost oko izbora najkooperativnijeg patrijarha, od pre dve godine. Jer, predsednik je sada konfrontiran sa desnicom, dok mu je SPS slaba uzdanica u strahu od pada procenta podrške u biračkom telu, kao „uvodu u pad sa vlasti“. „Talasi na kojima je donedavno surfovao, kao što je odnos prema Rusiji, ali i SPC i Kosovu, Vučića sada poklapaju“, zaključuje Sadžakov. Ni Porfiriju nije lako, budući da SPC nije monolitna tvorevina, te se sa raznih strana oseća otpor prema aktuelnom ponašanju patrijarha. Ako na njega nemaju uticaja preterano rigidni, reakcionarni stavovi dela klira, kao ni oni „slobodarski“, vrlo je značajno šta će reći Irinej Bulović. Ali, i on je na raskrsnici između stavova Ruske pravoslavne crkve, i onog što bi bilo dobro za nas, a što opet može da bude suprotno ruskim interesima. Sadžakov po ovom pitanju očekuje da će upravo Irinej SPC i dalje usmeravati ka podršci Vučiću, uz niz „elegantnih“ objašnjenja za našu javnost. Pomirljivom stavu Crkve ide naruku i to što više nema ratobornih vladika, kalibra Amfilohija i Atanasija. Porfirijevu poslovičnu kooperativnost sa vrhom države dobro ilustruje davanje autokefalnosti Makedonskoj pravoslavnoj crkvi, kao duhovnom zalogu Vučićevom projektu Open Balkan, prvenstveno ekonomske prirode. I tada je bilo otpora iz klira i od vernika, pa se ubrzo sve opet stišalo. Razuđenost mišljenja u okviru Sinoda, u slučaju Kosova ipak (još) ne vodi organizaciji litija, kakvima se u Crnoj Gori suprotstavljalo Zakonu o veroispovestima, mesecima. Međutim, Sadžakov smatra da molebni, koji će se vršiti svakog petka tokom Vaskršnjeg posta u nekim crkvama, potencijalno mogu biti „uvod u litije“. S druge strane, Crkva time narodu pruža dokaz da nije indiferentna prema rešavanju kosovskog problema, „već, eto, misli i moli se za Kosovo“. To je ništa ne košta, dok bi je oponiranje Vučiću moglo zaboleti. „Nedavno je poreska uprava poslala sveštenicima rešenje za porez. Ta novost, koja se ne slučajno dešava sada, i koja je nekako prošla ispod radara javnosti, može se čitati kao signal koji vlast upućuje SPC da i država ima svoje mogućnosti reagovanja. To je blaga, ali jasna opomena da ni privilegije Crkve nisu neupitne“, Sadžakov ističe. Zato i dalje treba očekivati simultanu pesmu sa državnog i crkvenog vrha. Jer, „SPC je, uz tabloide i tajkunsko-kriminalno-koruptivnu mrežu, jedan od potpornih stubova režima“, kako naš sagovornik naglašava. Aktuelni trenutak, za istoriju možda i presudni, ipak zahteva da se ponovo potvrdi državno-versko savezništvo. Pa, ako povodom kosovskih pregovora pokaže saradljivost, ne otežavajući Vučiću, SPC sleduje očuvanje krajnje privilegovanog statusa. „Crkva će zadržati svoj povlašćen položaj samo ako nastavi da podržava Vučića, što bi, naravno, podrazumevalo i dalje ruiniranje sekularnog karaktera države“, Sadžakov opominje. Ako je suditi po kosovskom zavetu, Srbi su vekovima opredeljeni za carstvo nebesko, i svoj istaknuti položaj u tom kontekstu. Toj vrsti mitskog razmišljanja Crkva je uvek davala podstreka, sama ogrezla u materijalnom. Ponekad spremna da proda veru za večeru, SPC je sada na istorijskom ispitu svoje mudrosti, prevashodno. Dragana Nikoletić