Srbija je samoubilačka zemlja

Za njega je najsigurnije reći da je umetnik koji ne prestaje da radi. Kao pozorišni, televizijski i filmski reditelj, pisac, fotograf, kao kompozitor elektroaustične i konkretne muzike… u 91. godini je čitaocima ponudio dragoceno štivo koje je nazvao Ispreturana autobiografija, u izdanju kuće Gradac. Književnik Ivan Ivanji povodom vaše Ispreturane autobiografije piše da mu je teško da nabroji čime ste se sve bavili, ali tvrdi da je jedino izvesno – nijednoj se vlasti niste udvarali. Da li ste vi dokaz da se može uspeti iako nikada niste bili ni u jednoj partiji? Dok sam bio na studijama, rektor Fakulteta dramskih umetnosti bio je proslavljeni pesnik, pisac, nadrealista, saradnik Zenita i šta sve ne - Dušan Matić. Predavao nam je savremenu književnost. Ja sam važio za darovitog studenta pa me je Matić pozvao u svoj kabinet. Od svoje partijske organizacije, moj uvaženi rektor, kasnije i prijatelj, dobio je zadatak da me upiše u partiju, komunističku, naravno. Mamio me je inostranim stipendijama, svakojakim mogućnostima, prednostima o kojima prosečan student u to vreme nije mogao ni da sanja. Sedeo sam na jednoj stilskoj stolici za koju sam se uhvatio kao za kakav pojas za spasavanje. Uspeo sam da mu odolim, ali dvogodišnja stipendija filmskih studija u Japanu, koja mi je već bila dodeljena, data je nekom drugom. Da sam otišao u Japan danas bih bio filmski reditelj. Ali nikad nisam požalio. Da su me u tu partiju primili, izbacili bi me kroz nedelju dana. Matićevo srozavanje u vreme Komunističke partije, manje je tragično od sveopšteg srozavanja zastrašujuće velikog dela srpskog naroda danas, posebno intelektualaca. Matićev slučaj je farsa u odnosu na sveopšte mentalno i kulturološko survavanje nacije u noćne posude neznanja, nepismenosti, i besprimerne prostote. Detinjstvo ste proveli u Despotovcu gde vam je otac bio direktor Gornjoresavske privredne banke? Kao deca, mlađi brat i ja smo se družili sa seoskom decom i Cigančićima, goli ko od majke rođeni, na prašnjavoj poljani pred kućom, gde sam stekao telesni imunitet. Kako sam stekao onaj drugi, onaj koji je nedostajao Matiću, ne znam. Kad sam bio dečak, žandarmi su mi bili ružni, četnici su mi bili ružni, Nemci naravno, ali i partizani, kasnije Titovi milicioneri i sva njegova banda, sve do ove današnje. Ružnoća spoljna često odslikava unutrašnju ružnoću. Vlast, svaka, ružna je, ima stotinu, ima hiljadu lica. Kao mitološko čudovište. Često nevidljivo. Vlast vidljivu možeš ubiti. Nevidljivoj metak ne može ništa. Takva se vlast, nevidljiva, ponekad uvlači u nas a da toga nismo svesni. Da li se ta nevidljiva vlast uvukla i u pesnika Matića? Ili je Matić, kao ja na stolici u njegovoj rektorskoj sobi, sedeo na nekoj drugoj stolici kada mu je neko u jednoj ruci nudio knjižicu KP, a u drugoj položaj rektora? Ili mu možda i pretio. I veliki pesnici mogu biti strašljivi. Šta onda reći za male obične ljude, ako pristanemo na to da mali i obični ljudi postoje? Pomišljam ponekad da je Srbija samoubilačka zemlja. Upire oružje u sopstvene slepoočnice. Kao škorpija okružena plamenom. Ubistvo Đinđića bila je generalna proba kolektivnog ubistva zemlje i nacije. Pod kandžama smo udružene gomile glupaka, nevaljalaca i lažova, zastrašujuće nepismenih pojedinaca svih fela koji jedino iskreno nastoje da se održe na vlasti na račun „malih i običnih ljudi“, i svih drugih. Verujem i tešim se da postoji mnogo onih koji bi se na stolici na kojoj sam ja sedeo držali kao ja ili hrabrije od mene. Ali preko njih kao da je bačena kapa nevidimka. U ranoj mladosti ste spoznali apsolutizam vlasti? U sjajnoj knjizi Marvina Perija Intelektualna istorija Evrope, opisani su svi oblici apsolutizma. Anatomija naše istorije apsolutizma je posebna priča. To je apsolutizam prostote. Narod je doveden do takvog stepena neprosvećenosti da je teško verovati da bi ikakva parlamentarna demokratija u našem slučaju uopšte bila moguća. Peri je zapisao: „Uvek tretiran kao roba, čovek je stekao loše navike roba“. Ovo posebno važi za Srbiju. Formalno ste reditelj čija je predstava Korešpodencija jedan od apsolutnih rekordera po godinama igranja. Zbog čega ste rano napustili pozorišnu režiju? Kao u čudesnoj sceni Kusturičinog filma Underground, kada se jedan deo zemlje otkida i odlazi nekud u nepovrat, pozorište se od mene udaljavalo kao i ja od njega. Pozorište to nije bolelo, ali mene neko vreme jeste. Nisam imao kome da se ispovedim. Pozorištem je vladala neka nemušta vlast koja se ni vlašću ne može nazvati. Upravnici nacionalnih pozorišta s pištoljima za pojasom. Glumci, većina njih, ispranih mozgova, ako je čega za ispiranje u njihovim glavama tada bilo, sem pokornosti režimu, sem retkih pojedinaca. Pustoš. Posebno u Narodnom pozorištu. Korešpodencija je bila moj oproštaj s pozorištem. Pozorišne predstave su kao snovi koji iščezavaju posle snevanja. Pomenuli ste Korešpodenciju. A gde su snovi Zli dusi, Tomas Mor, Kraljevski lov na sunce, Magbet i mnoge druge moje predstave? Ostali su tek neki tragovi na papiru, poneka fotografija. Sliku Marenićeve scenografije za moju predstavu Magbet veliki francuski izdavač Skira objavio je na naslovnim koricama raskošne knjige Istorija evropske scenografije. Sve je to potonulo u zaborav. Pozorište je veliki lepi cvet, ali zašto udisati samo njega? Mnoge slavne ličnosti defiluju vašom knjigom – Mirko Kovač, Miro Glavurtić, Danilo Kiš, Jagoda Buić, Vladimir Petrić, Dragan Babić... Dragan Babić umro je rano. Lepo smo se družili, snimali svuda. Na Malti, u Veneciji, na Crnom moru, u delti Dunava. Najlepše nam je bilo u delti Dunava. Što se Mirka Kovača tiče, sastajali smo se skoro svakodnevno. Ako je među nama bilo kakvih različitih stavova, mahom nevelikih, ta je Pandorina kutija sa obostranom lakoćom ostala zatvorena. Najsvežije mi je druženje sa Vladom Petrićem. Nismo se mesecima rastajali. Kad smo se sukobljavali, a sukobljavali smo se često, bile su to teme koje nije vredno pominjati. O politici nikada nismo razgovarali. A i zašto bismo kad su nam mišljenja bila istovetna. Politika je za nas bila kao jelo koje nam ne prija. Nešto izvan naših estetskih merila. Vlada je bio perfekcionista. Zagovarao je neku svoju apsolutnu estetiku. Ja sam bio tolerantniji. Odlazak Vlade Petrića moj je najveći duhovni gubitak. Osetio sam se kao intelektualno siroče. Kao da su me izbacili iz sopstvene kože, iz dela sopstvenog uma. Dogodilo se da ja njemu više nisam potreban, ali je on ostao potreban meni. Žao mi je što se češće nisam viđao sa Glavurtićem. Sa Jagodom sam se viđao često. U njenoj kući na Kanale Đudeka u Veneciji, u njenom raskošnom stanu, manje od puškometa udaljenog od istočne fasade Notr Dama u Parizu. Bila je imuna na bolest nacionalizma. Hrvatica koja se ne ponosi hrvatstvom. Ponosila se svojim delima. S pravom. Proganjali su je zbog toga neko vreme, a onda su se smirili. Tokom ratova devedesetih, neko vreme ste duže bili u Rovinju, pa niste držali časove na fakultetu i dobili ste otkaz. Šta danas osećate kada pomislite na to vreme? Mislim i osećam ono što misle i milioni drugih. Ali ja ne doživljavam to vreme i taj događaj kao nešto izdvojeno i retko, nešto što se desilo samo meni. To je bio model jednog bezumnog vremena koje nikad nije prestalo da bude bezumno. Pomenute godine moji su studenti bili oslobođeni časova, bili su na četvrtoj godini studija pa sam bio slobodan da idem kud želim. Ali u vremenima bezakonja i nemorala istine ne važe. Posećivao sam i svoju kuću u Istri kako bih je sačuvao od razbojnika i otimača koji su se množili kao gamad, onako kako su se množili i u Srbiji. Išao sam da prebacim svoj brodić, moju „Galiolu“ u bezbedniji i civilizovaniji deo sveta, iz Hrvatske u Italiju. Ta moja putovanja bila su sekvence iz nesnimljenog filma u žanru krimića sa nebrojenim rizicima. Tim sam mojim odlascima u Hrvatsku i Italiju gurnuo prst u nadraženi nerv jednog obolelog društva, zaglibljenog u septičkoj jami patološkog nacionalizma. Među obolelima bilo je i mojih kolega, čak i prijatelja sa kojima sam se čitav život družio. Moralna pandemija uzela je maha žešće od današnje pandemije kovida. U tu rupu stropoštavala su se i velika imena srpske nauke i kulture. Ova naša nesrećna zemlja zavezana je konju za repove. Jedni konji vuku na Istok, drugi na Zapad, dok jedan pesnik svojim epskim guslama iz Akademije nauka, sa postolja višeg od onog nesrećnog spomenika kod stare železničke stanice, sa svojim žmirkavim očima, uvučenim u glavu kao što kornjača uvlači u oklop svoju, sa samozadovoljnim smeškom gudi unesrećenom narodu svoju popevku dok ga zahvalni gospodari zasipaju trofejima kao nezasitu alu. Ne bih ga pominjao da me ne podseća na slučaj Matić. Ima i svetlosti na toj sceni? Svetluca samo jedan profesor, bespomoćni Vladeta Janković. Kao žižak, nemoćan da dobaci svoje malo svetlo ni do prvog reda poslaničkih klupa. A u maloj Kneževini Srbiji, kad je Beograd imao oko 25.000 stanovnika, skupštini je predsedavao Čedomilj Mijatović, engleski đak, čovek najvišeg obrazovanja, u prisnim vezama sa mnogobrojnim velikim evropskim imenima iz sveta kulture i politike. Zagovarao je gradnju prve srpske železnice, boreći se sa žestokom opozicijom iz redova seljaka. A među tim seljacima, ma koliko bili primitivni i divlji, bilo je više zdravog razuma nego u celom redu današnje srpske skupštine, skoro dva veka od vremena Čedomilja Mijatovića. Tešim se da uprkos svemu postoji umetnost, prometejski plamen koji će možda ovaj narod sačuvati od potpunog potonuća. Borislav Mihajlović Mihiz ima posebno mesto u vašoj knjizi? Kad pomislim na njega, a jedan je od malobrojnih koji ne blede u mojoj svesti, iskrsne mi slika groba njegovog oca, prote u Irigu, gde sam ga na njegovu molbu jednom odvezao. Upalio je sveću, kratko oćutao i to je bilo sve. Sećam se i tišine u kojoj smo se našli. Kao da smo bili u nekom zatvorenom hramu a ne na otvorenom groblju usred dana. Sahranjen je na dan očevog rođendana u svom rodnom Irigu. Neobična je slučajnost da je moja majka umrla na moj rođendan. On, moj višedecenijski prijatelj, saradnik, mornar, čovek vrhunske inteligencije i zavidne kulture, čudesnog pamćenja na čemu sam mu zavideo, pao je devedesetih godina kao i Kapor. Drugi, mnogobrojni, na hiljade ih je među obrazovanima, jadni narod da ne pominjem, pali su kao što pod kosom pada snoplje. Sa Mihizom sam se poslednji put video u Knez Mihailovoj ispred Ruskog cara. Stajali smo gledajući jedan drugog kao dve utvare, kao da smo iz svojih grobova izašli. Nismo izgovorili nijednu reč pozdrava. Pozdravili smo se pogledima. Pogledima o kojima bi se mogla napisati knjiga. – Kako si? – pitao sam ga. – Nikako – odgovorio je neuobičajeno slabašnim glasom. Shvatio sam da je izašao iz nacionalističke zaluđenosti. Upao je u drugu. U najdublju provaliju beznađa. Oteturao sam se na jednu stranu, on na drugu. Nikada se više nismo videli niti čuli. Onda je umro. Hteo je da umre. Kao da je samog sebe kažnjavao, kao da je hteo da se oslobodi tereta. Izuzetan je opis u vašoj knjizi kada vam se javila američka producentkinja da vam traži dozvolu da Terens Malik (79) koristi vašu kompoziciju Kremansko proročanstvo za najčuveniju scenu u svom filmu Tanka crvena linija, koji će potom dobiti Zlatnog medveda u Berlinu. Kako je izgledala dalje ta saradnja, gde ste danas Terens Malik, jedan od najvećih svetskih reditelja, i vi? Ako se u mom životu dogodilo neko čudo, onda je to pojava Terensa Malika. Prvo malo čudo u tom velikom čudu bilo je emitovanje moje kompozicije Kremansko proročanstvo na Američkom javnom radiju (American public radio). Čudnim slučajem, Teri je čuo Kremansko proročanstvo pa se tako moja kompozicija našla na samom početku njegovog nezaboravnog filma Tanka crvena linija. Posle toga, sve do dana današnjeg, koristio je odlomke moje muzike u svim svojim filmovima sem u Novom svetu. Kruna tih malih čudesa je nastanak našeg prijateljstva. Dopisujemo se povremeno. Juče mi je stiglo pismo u kome mi se izvinjava što mi dugo nije pisao i što nije odgovorio na onaj moj čudesni doživljaj sa svrakom. A piše kako im je iz vrta odletela njegova sova pa su mu došle plave sojke koje skakuću po drveću. Pominjem ovo zato što samo prisni prijatelji međusobno mogu razgovarati o tako običnim stvarima. Ne o filmu, politici, svetskim tragedijama, mada se i o tome razmeni poneka reč. Terens Malik (po dedi Iranac) ne propušta da pozdravi moju suprugu i kćer kao ni ja njegovu Eki. Neću dalje, Malik je poznat po tome što se o njemu kao privatnom licu nigde ne može naći nijedna reč. Za dvadeset i više godina uspeo sam da vidim samo tri ili četiri njegove fotografije. Grubo bi bilo reći da je stidljiv čovek. On je mnogo više od toga. Stidljivost iznad stidljivosti. NJegov privatni svet okružen je visokim bedemima. Meni je neko božanstvo dalo propusnicu da uđem među te zidove. To je čudo mog života. Teri se divi mojoj muzici kao što se ja divim njegovim filmovima. Ima najpotpuniju zbirku mojih elektroakustičkih kompozicija, iz te zbirke odabira delove za svoje filmove. Knjigu ste posvetili svojoj supruzi i ćerki. Kažete da ih ima malo u knjizi, ovo je prilika da nam kažete koliki je njihov udeo u vašem stvaralaštvu poslednjih decenija? Kome bih je drugom posvetio? Da ih kojom nesrećom nemam, posvetio bih je nekim prijateljima. Ja većih prijatelja od moje supruge i kćeri nemam. Ima li ičeg prirodnijeg? Porodica je gravitaciona sila života. Moja supruga i moja kćer nastale su iz muzike. Supruga Irena svirala je hornu. Lepo slika i još bolje piše. Ponekad žalim što ti njeni radovi ostaju u porodičnoj arhivi. Ili je možda bolje tako. Ana je na master studijama iz violine, pohađa predavanja muzičke produkcije. Ja ne sviram nijedan instrument uprkos mom apsolutnom sluhu. Za ono što radim dobro je što se muzikom ni na koji način ne bavim profesionalno. Oslobođen sam svih stega profesionalizma. I danas živite u Beogradu i Rovinju? Živim na planeti Zemlji ma gde se fizički nalazio. Izvinite na ovoj otrcanoj frazi. Kao medved, skrivam se u svojoj beogradskoj pećini za vreme zime. Izlazim iz nje kako bih se video sa prijateljima, otišao do pozorišta, koncertne dvorane, posetio neku galeriju, prošetao Kalemegdanom. Kalemegdan je moje beogradsko more. Pomeranje sa jednog mesta na drugo ne osećam kao pomeranje. Stvarao tamo ili bilo gde drugde, svejedno je. Svoju domovinu nosim u sebi, ona nema veze ni sa mojom krštenicom, ni sa papirima koje su mi gurnuli u ruke. A domovina na koju se obično misli kada se ta reč pomene, blesne ponekad u meni kada uđem u manastire Studenicu ili Gračanicu, kad pomislim na vreme kada sam snimao Vreme fresaka. Ali zašto to ne bih osetio i pred Partenonom ili u Sikstinskoj kapeli? Poistovetiti se sa samo jednom kulturom, jezikom, jednom religijom pristajanje je na status zarobljenika. Radmila Stanković