Falsifikovanje istorije i sadašnjosti

Projekat izrade kruna srpskih vladara pokazaće koliko su Srbi u srednjem veku bili moćni, a prvi put će biti prikazana i moda, kao i nakit vladara, izjavila je direktorka Istorijskog muzeja za portal Raša tudej 10. januara. „Na odeždi cara Dušana postoji šest hiljada bisera. Oni su stakleni, ali je to nešto neverovatno. Odežda Simonidina takođe je sva u biserima i nakitu, a njenu krunu videćete sledeće godine.“ Banalizacija koja stoji iza projekta izrade kruna srpskih vladara kao najprepoznatljivije vladarske insignije, na osnovu slikanih prikaza, ilustruje istorijski trenutak Srbije u kojem se veliča jedna davno prošla epoha, kako bi se, kako se izrazila novinarka Raša tudej ili sama direktorka Istorijskog muzeja, pokazalo „koliko su Srbi u srednjem veku bili moćni“. Međutim, konzervatorska doktrina i međunarodno usvojeni principi konzervacije upućuju na to da je pogrešno, odnosno neprihvatljivo rekonstruisati izgubljene predmete, slike, građevine, tj. artefakte o čijem izgledu nema potpuno preciznih i pouzdanih podataka. Odeća vladara i insignije vlasti na njihovim slikanim predstavama prikazani su tako da izgledaju u znatnoj meri realistički, ali u to niko ne može biti siguran. Da ne pominjemo da su se krune menjale i da rekonstrukcija jedne krune ne znači da je pet godina kasnije, na primer, isti vladar nosio isti vladarski znak. Ovo se pogotovo odnosi na kralja Milutina, kojem je njegova tašta, carica Irina Paleolog, slala iz Soluna svake godine novu krunu, kako se vajkao vizantijski hroničar Nićifor Grigora, optužujući caricu za rasipništvo. Taj je navod svakako preteran, ali čini nesporno svedočanstvo o tome da su se Milutinove krune s godinama umnožavale i smenjivale, što se vidi i na njegovim slikanim predstavama, na kojima se takođe razlikuju. Treba istaći da je ta okolnost prilikom izrade rekonstrukcija poštovana, tj. u legendama uz fotografije objavljene na portalu Raša tudej, navedeno je da je npr. Milutinova kruna rekonstruisana na osnovu naslikane krune na njegovom portretu u Kraljevoj crkvi u Studenici, odnosno nije navedena samo kao „kruna kralja Milutina“, već je precizno određena. To je, kada je reč o izboru i predstavljanju materijala, korektan pristup. Ali, ako je već tako, postavlja se pitanje zašto bi se rekonstruisali predmeti čiji nam je originalan izgled samo posredno poznat i koji se, štaviše, razlikuju od jedne do druge slikane vladarske predstave? Nekada bi takvi poduhvati bili nesumnjivo okarakterisani kao kič proizvod. Kada originali nisu sačuvani, u savremenoj muzeologiji koristi se tehnologija, odnosno multimedija i virtuelne prezentacije. U tom svetlu, postavlja se pitanje kome je i zašto potrebno trošenje sredstava i ljudskih resursa da bi posetioci muzeja gledali skupe, pomalo bizarne rekonstrukcije, na osnovu neizvesnog predloška, drugim rečima – „originale falsifikata“? Pa svakako svima onima koji, ne umejući da se snađu u svom vremenu, gledaju u „svetlu prošlost“ i koji vole da zamišljaju „koliko su Srbi u srednjem veku bili moćni“. Izgleda potpuno jasno da se na Savskom trgu planira jedan nov Istorijski muzej savremenog viđenja srpske istorije. Posut belim prahom. Dok se planira i stvara novi Istorijski muzej koji će na silu biti uguran u na silu iseljenu zgradu Glavne železničke stanice u Beogradu – Galerija fresaka na Dorćolu godinama je zatvorena za javnost. Ne mogu je posetiti građani, turisti, studenti, pa čak ni stručnjaci. Poslednji imaju tu mogućnost, ukoliko se najave. Umetnički materijal te dragocene institucije čine bezbrojne kopije fresaka iz većine naših najznačajnijih srednjovekovnih crkava, koje su decenijama izvođene na osnovu originala, pouzdan rad, čija je metodologija potvrđena i prihvaćena. Kopije fresaka legitimno se izlažu već gotovo čitavo stoleće. Poslednja izložba toga našeg blaga u inostranstvu obišla je više evropskih gradova u periodu od 2007. do 2011. godine. Šta bi sada rekli Branislav i Zdenka Živković, Dragomir Jašović i mnogi drugi, koji su svoje živote vodili na skeli, kopirajući srpske srednjovekovne freske izvanrednih vrednosti, remek-dela svoga doba istočnohrišćanske vaseljene? Ti posvećenici ne bi mogli pojmiti da je njihov, i rad desetina njihovih kolega, u današnjoj Srbiji nepotreban i da ga nije više moguće videti. Do daljeg. Dok se vlastodršci te iste Srbije kunu upravo u naše srednjovekovno nasleđe. Da nije reč o paradoksu? Galerija fresaka, kada bi je, uz nevelika ulaganja, otvorili – vrvela bi od posetilaca, a strani turisti bi hrlili tamo, jer je to upravo ono što oni, iz Zapadne Evrope – nemaju kod kuće. A nemaju ni ostali narodi pravoslavne orijentacije. Treba i to znati: zidno slikarstvo sačuvano u našim crkvama 13, 14, i prve polovine 15. veka, čini vrhunce i srazmerno dobro očuvane fresko-celine vizantijskog živopisa, jer su najbolji majstori dolazili da rade za srpske vladare. Tako je bilo, budući da je srpska država jačala, dok je Istočno rimsko carstvo polako umiralo. Neobično je i nelogično da Ministarstvo kulture jedne siromašne zemlje, gde je ulaganje u kulturu manje od jednog procenta godišnjeg budžeta, podržava kreiranje nove zgrade koja će biti ispunjena, između ostalog, nepostojećom srednjovekovnom zbirkom Istorijskog muzeja, koja se upravo friško produkuje, umesto da sredstva uloži u daleko manje skupu popravku Galerije fresaka. Nemoguće je ne zapitati se i gde je tu svest o prioritetima? Zašto bi Istorijski muzej morao biti objedinjen na jednom mestu, što je direktorka te institucije pre neku godinu, prilikom imenovanja na tu funkciju, postavila kako jedan od svojih glavnih ciljeva? Ni Narodni muzej Srbije nije „pod jednim krovom“, pa šta? Zašto nije osvežena i otvorena Galerija fresaka? Zašto je ukinuta Glavna železnička stanica, koju sada za velike pare treba transformisati u novi prostor prilagođen muzejskom izlaganju? Pa nije valjda da je jedini kriterijum blizina „Beograda na vodi“ i pokušaj veštačkog formiranja „novog centra grada“? Očigledno je da su krune samo detalj mozaika, ali i odlična ilustracija jednog žalosnog fenomena: falsifikovanja istorije, tačnije sadašnjosti, koja je toliko teška i mračna za većinu građana, da se ušećerena srednjovekovna kultura nudi kao maštovit supstitut života.