Није Горан Весић, актуелни министар грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре у предности у односу на критичаре најновијег предлога измена Закона о планирању и изградњи само због тога што је он предлагач чија странка у Скупштини има већину, па је више но јасно да ће, ако они то буду хтели, измењени закон проћи, ко год и колико год да се буни. У предности је, између осталог, и због чињенице да је и ономад, давне 2009. - када је конверзија или претварање права коришћења грађевинског земљишта у право својине први пут озакоњена - био део власти, мада не непосредно задужен за ту област. Иако је тадашњи пропис био надлежност Оливера Дулића, а Весић, истине ради, није био истакнути партијски функционер ДС, нема сумње да је више но просечни грађанин ове земље био упућен у мотиве за усвајање овог прописа који је и тада, једнако као и четрнаест година касније, изазивао жестока противљења, полемике и контроверзе у јавности. И зато му треба веровати, мада то одавно није непозната чињеница, да је тадашња власт пропис по којем више од 95 одсто корисника грађевинског земљишта има право без икакве накнаде да то конвертује у својину, али оних пет одсто морају да за то плате, донела не зато што се угледала на неки добар пример из суседних земаља са социјалистичком заоставштином, већ због потребе да се поправи рејтинг пољуљаног владајућег ДС. А где ћеш боље решење од освете српским тајкунима? У овом случају, на првом месту једном од њих, Милану Беку, чија фирма је нешто раније постала приватизациони власник Луке Београд.